Freitag, 27. August 2010

ЗА ЖИВОТА СВЕТИТЕЉ !

ЗА ЖИВОТА СВЕТИТЕЉ !


Када се помене име Светог Јована шангајског, епископа Шангаја, Сан Франциска и Западне Европе, одмах се човек асоцира : на молитву, чудотворца, добротвора, мисионара, аскету, исцелитеља, хранитеља сиротиње. Док је био у Шангају сматра се да је захваљујући његовим проповедима и мисионарским радом у Православље прешло више стотина хиљада Кинеза. У Паризу су га звали Јован Боси, јер је често ишао бос, поготово кад је служио свету Литургију.Неупућени су то приписивали отеклинама ногу усред умора од не спавања. Међутим, разлог је био другачији. Као што је Мојсије добио наредбу од Бога када је гледао купину која гори, а не сагорева, да се изује јер је земља на којој стоји света, тако је и свети Јован осећао себе недостојним да стоји испред светог престола обувен.
Јован Максимовић родио се у Русији 4.јуна 1896. године, у Харковској губернији у месту Адамовски. Свети Јован је био пореклом Србин. Његов отац Борис Максимовић био је племић српског порекла. Породица Максимовић избегла је из Србије у Русију у 18.веку пред најездом турских освајача. Иако у туђини, своје порекло,традицију, језик и обичаје никад нису запостављали ни заборављали. Будући врло побожни, родитељи су свом сину на крштењу дали име Михаило, по архангелу Михаилу. Још у то време породица Максимовић била је позната
по светитељу из њиховог рода светом Јовану тоболском, сибирском мисионару и просветитељу.
Михаило Максимовић још као дечак није био обично дете. Тешко је говорио, мало је јео, а у школи се одвајао од друге деце. Није волео гимнастику,плес, и још у то време гледао је где год је могао да проповеда име Христово. Каже се да је под дечаковим утицајм његова професорица француског језика прешла у Православље.
Као епископ, када је говорио о свом детињству свети Јован је записао: „Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини.Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву жељу да се борим за истину,а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за веру.“
Михаило је као осамнаестогодишњак завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету и дипломирао четири године касније. Као царски официр, по избијању револуције у Русији Михаило је кренуо у рат на страни цара борећи се против бољшевика. У једној борби рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром. Али младог Михаила је нешто друго вукло и давало му снагу.
Будући да је стално посећивао света богослужења у успенској цркви у Харкову, снага чудотворства светих утвари из те цркве одвела га је на другу страну.
У тој цркви су се чувале чудотворне иконе, а у гробници су лежале чудотворне мошти архиепископа Мелентија Леонтовича, који је на себе за живота узео подвиг борбе са сном. Он је проводио ноћи непомично стојећи руку потигнутих ка небу, никад не лежући у кревет. Михаило се дивио том светитељу, а касније када је постао епископ узео је на себе сличан подвиг не спавајући у кревету четрдесет година.

ОПЕТ У СРБИЈИ
Када је грађански рат у Русији узео маха, млади Михаило са породицом долази у отаџбину Србију. По својој давној жељи уписао је у Београду Теолошки факултет и завршио га 1925. године. Бивши племић живећи као избеглица зарађивао је за живот продајући новине по Београду. Још као цивил млади Михаило је на себе узимао разне подвиге. Мирно би стао на плочник, најчешће бос продао би новине за час, јер су га сви Београђани знали и заволели због његове смирености. Исти ти људи нису ни слутили да купују новине од правог аскете који је завршио два факултета.
Дошло је време да Господ позове Михаила на праву службу. У Миљковом манастиру код Свилајнца 1925. године замонашио се узевши име Јован, по свом претку Јовану Тоболском.
Године 1929. Свети Синод Српске православне цркве поставио га је за професора суплента у Богословији у Битољу. У то време на челу Охридске архиепископије био је владика Николај (Велимировић), а један од професора био је и отац Јустин (Поповић). Тек су овде по први пут и други сазнали за његов свети начин живота. Свети владика Николај би често говорио ђацима: „ децо слушајте оца Јована,јер је он анђео Божији у људском обличју. И кажите другима ако хоће да виде живог светитеља, нека дођу да виде оца Јована“.
ДЕЧИЈИ АНЂЕО ЧУВАР
И ђаци Богословије почели су да примећују да отац Јован мало једе,и то само једном дневно, да је увек насмејан, да се никад не љути, и да никада не спава. Од дана када је примио монашки постриг па до смрти Свети Јован никада није спавао у кревету.Често су га ђаци долазивши
у његову келију налазили како на коленима спава испред иконе Пресвете Богородице, уморан од метанија(земних поклона). Често је звао ђаке код себе и тада би им давао пакете које је као помоћ добијао, али их никада није отварао ,већ је све давао деци и радовао би се њиховом одушевљењу.
Ноћу би обилазио спаваоне и покривао децу,намештао им јастуке и покриваче и осењивао знаком крста.Другим речима, отац Јован је деци био отац и мајка, и анђео чувар.
У Битољу су га сви волели,јер се одмах прочуо као добротвор.Посебно је поштовао светог Наума охридског, јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника и још од тада потичу сведочанства о његовим чудотворним исцелитељским моћима.

ОДЛАЗАК НА ЕПИСКОПСКУ СЛУЖБУ
Дошла је и 1934. година, отац Јован је добио позив од поглавара руске Заграничне цркве да дође ради хиротоније у чин епископа. Прво што је отац Јован урадио, написао је писмо у којем објашњава да је вероватно дошло до грешке и замене имена, јер по његовим речима он није за епископски чин због његовог тешког говора и ноге на коју стално храмље. Наравно отац Јован је добио одговор да нема никакве грешке и да је њега Свети Синод руске Заграничне цркве изабрао за епископа.
После хиротоније сада епископ Јован послат је у Шангај. Услед много обавеза у пастирском раду, епископу Јовану је нога толико отекла да је морао да иде на болничко лечење,јер му је живот висио о концу. Изашао је из болнице без дозволе, отишао право у цркву и одржао свеноћно бденије и оток је нестао. Много је био жалостан због патње деце. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак четири хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане епископ Јован налазио је по улицама Шангаја изгладнеле и оболеле.Постоји једно сведочанство да је помоћница епископа Јована која је уз њега бринула о науштеној деци, била љута на епископа и рекла му љутито да више не доводи децу јер немају чима да их хране. Епископ Јован је отишао у своју келију и целу ноћ се молио.Ујутро је стигао конвој хране коју су добри људи донели да прехране напуштену децу.

ЕПИСКОП ЗАПАДНЕ ЕВРОПЕ И САН ФРАНЦИСКА
Руси су после доласка комуниста на власт у Кини опет кренули у изгнанство. И епископ Јован био је са њима. Свети Синод руске Заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. На службу је дошао у Париз, а касније у Брисел. Он је непрестано путовао читавом Европом, служећи свету литургију на француском, холандском, и касније на енглеском језику.У једној од париских католичких цркава, свештеник је обраћајући се младима рекао: „Тражите доказе, кажете да сада нема ни чуда ни светитеља.Шта ће вам теоријски доказ, када сада улицама Париза хода живи светац Свети Јован Боси.“
У јесен 1962. године Епископ Јован прелази у Сан Франциско, да би помогао завршетак изградње велике саборне цркве посвећене Пресветој Богородици. Неуморни епископ Јован успео је и у том послу.Измиривши завађене земљаке, завршавају изградњу саборног храма.
Пратећи чудотворну икону Курско-Коренску, у Николајевском храму у Сијетлу 2. јула 1966. године служио је свету Литургију. Као и обично после Литургије, остао је у олтару молећи се три сата. Изашавши отишао је у парохијски дом и пред иконом коју је допратио испустио своју свету душу.Владику Јована су први пут после четрдесет година положили у постељу.
Када су људи чули да се владика Јован упокојио, похрлили су да му одају почаст. Његови посмртни остаци шест дана лежали у цркви Пресвете Богородице у Сан Франциску, и уместо да се осећају, напротив тело је ширило блажени мирис. После литургије и опела и целе церемоније које је трајало седам сати, тело су положили у гроб. Године 1993., ковчег са његовим телом су извадили и отворили, тело је остало нетакнуто и нетрулежно. Уброзо затим онај који је на себе узео најстроже покоре,утешитељ и мисионар, добар пастир и слуга Христов, васпитач омладине пун благости и љубави према Богу и ближњима, проглашен је за светитеља.
Још пре проглашења, народ је упућивао молитве Светом владики, јер је сматран светитељем још за живота.
И неверници су знали да не треба да се плаше урагана, торнада, нити било каквог времена ,док је Владика на острву. Када би на радију јавили да се невреме приближава, свети владика Јован би излазио и са крстом благосиљао острво са све четири стране. Невреме би једноставно заобишло острво.
Господ нам је дао молитвеника којем треба да се молимо да нас сачува од невремена овог света , да нас избави од буре страсти овог света, а то је Свети Јован шангајски чутотворац.
ЗАТО МУ ЗАПЕВАЈМО С БЛАГОДАРНОШЋУ : РАДУЈ СЕ СВЕТИТЕЉУ ОЧЕ НАШ ЈОВАНЕ, ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА ЧУДОТВОРЧЕ

Серафим Роуз

Свети Јован (Максимовић)
( 4. јуна 1896 + 19. јуна 1966 )
Епископ шангајски и санфранцискански


Одазвао се на позив


Јелена Михајловна Бринер, потомак породице руских милионара, сећа се: "То је било у Шангају 1948. Живела сам код болнице Руског православног братства. Одатле ми је свакодневно долазила сестра милосрђа и давала ми ињекције - била сам болесна. Једном је дошла и у узбуђењу ми саопштила шта јој се десило прошле ноћи, док је дежурала у болници. У три часа после поноћи звао ју је један тежак болесник и затражио да хитно телефонира Владики Јовану, пошто је њему јако лоше. Осећа да умире и моли Владику да дође и да га причести. Ноћ је била веома бурна, дувао је тајфун са најсилнијим пљуском: ветар је покидао проводнике. Сестра је болеснику одговорила да не може да оде по Владику, јер је сама у болници, и не сме да је напушта. Болесник је био веома узнемирен, понављајући да одмах мора видети Владику. Сестра му је обећала да ће, кад дође друга дежурна, она поћи до Владике и пренети му његову молбу. Наједном, после 30-40 мин, чуло се јако ударање на врата, и на питање дремљивог чувара: "Ко је тамо? Шта хоћете?" - одговорено је: "Отворите ми - ја сам Владика Јован! - Овде сам позван, овде ме чекају". Чувар је отворио. Владика је брзо прошао кроз двориште према болници и видевши сесгру која му је отворила врата, питао: "Где је овде онај тешки болесник, који ме чека? Поведите ме њему".
Сведочење Ане Лушникове
Негде 1968. године дошла је к нама у Братство преп. Германа Аљаског једна госпођа. Рече да се зове Ана Петровна Лушникова, да је чула како ми прикупљамо сведочења о Владики Јовану и да морамо без одлагања записати њено казивање. Испричала је да је по занимању наставница певања и да је некада, раније, својим саветима веома помогла Владики Архиепископу Димитрију да правилно дише при изговарању речи, пошто његови лекари већ нису могли да га излече. Када је Владика Јован дошао на Далеки Исток сви су запазили да он има говорну ману. Неки су говорили да мује то од рођења, другида је имао неку повреду језика итд. али њој је одмах било јасно о чему се ради, и понудила се да му помогне. Она је установила да је Владика био сасвим исцрпљен. Услед преморености, доња вилица је стајала мало опуштено и зато није могао разговетно да говори. Почела је да га учи правилном дисању, изговору и осталом. Владика је стао редовно долазити на вежбе, смирено је седео и говорио "ооо", "ааа" итд. Са захвалношћу је плаћао, остављајући увек новчаницу од 20 америчких долара. Владикин говор се поправљао, али у време поста мана би се поново показивала и он би опет одлазио к њој. Она се трудила да му помогне како је најбоље знала, и сматрајући га Божијим човеком, веома га заволела и постала његова духовна ћерка.
"За време рата", причала нам је даље Ана Петровна, "била сам рањена у Шангају 1945. године, и умирала сам у француској болници. Знала сам да умирем, и зато сам молила да јаве Владики како би дошао да ме причести. Било је негде око 10 или 11 сати увече. Напољу је било страшно невреме, олуја са кишом. Имала сам ужасне болове и стално сам запомагала. На моје вапаје да ми позову Владику долазили би лекари и сестре и убеђивали ме да је то немогуће јер је ратно време, болница је ноћу потпуно закључана и треба сачекати до јутра. Ја нисам уопште хтела да их слушам и настављала сам да вичем:
"Владико, дођи! Дођи, Владико!" Али нико није могао отићи по њега. Одједном, видим како се на вратима болничке собе појављује Владика, сав мокар, и иде према мени. Пошто ми је тај његов долазак изгледао као некакво чудо, стала сам га опипавати и питала га да ли је то стварно он, или је то његов дух. Осмехнувши се, рекао ми је да је то стварно он и причестио ме. Онда сам заспала, и спавала пуних 18 сати. Са мном у соби је била још једна болесница, која је такође видела Владику како ме причешћује. Када сам се после 18 сати пробудила, осећала сам се здравом и говорила да је то зато што је Владика дошао и причестио ме. Али ми они нису ве-овали. Тврдили су да Владика никако није могао ноћас по онаквом времену доћи и ући у закључану болницу. И болесница до мене је потврђивала даје Владика долазио, али нам ипак нису веровали. Међутим, чињеница је била да сам жива и да се добро осећам. Некако у исто време, медицинска сестра која ми такође није веровала, поспремила је мој кревет и пронашла под јастуком, као некакав доказ о истинитости мојих речи, новчаницу од 20 ам. долара коју је Владика тамо оставио. Владика је оставио те доларе јер је знао да је лечење скупо и да ми је било потребно још новаца. Касније је признао да је он ставио новац под јастук. После његове посете моје сгање се поправило. Још једном, 1961. године, после страшне саобраћајне несреће коју сам доживела, Владика ме је опет у болници причестио и исцелио."
Сиротиште у Шангају
Велико дело милосрђа Владике Јована било је Сиротиште светог Тихона Задонског за сирочад и напуштену децу, коју је он предао небеском покровитељству овог дивног руског светитеља. Свети Тихон је, као и сам Владика, веома волео децу. Владика је окупио Комитет жена и уз њихову помоћ сиротиште је отворено. На самом почетку у њему је било осморо деце, а касније је ту налазило уточиште и до сто сирочади одједном. Сиротиште је удомило све скупа око 3.500 сирочади. Владика је сам сакупљао болесну и изгладнелу децу по улицама и мрачним буxацима шангајских сиротињсих четврти, где се дешавало да гладни пси изуједају напуштену децу, хотећи да их поједу. Једном је спасао неку девојчицу од Кинеза, трампивши је зафлашу вотке. За време рата стање у сиротишту је било врло тешко - недостајло је хране. Једном, у току рата, нестало је хране у сиротишту, а Свети Јован је стално доводио нову децу, од којих су нека имала родитеље, али врло сиромашне. Било их је око деведесет. Qута због повећања броја деце и недостатка хране, госпођа Шахматова је оштро рекла Владики да она и остале жене које помажу то више не могу трпети - довођење нове деце кад ни она која су већ ту немају шта да једу. Владика је био веома уморан од напорног дана и тужно је упитао: "Шта вам заиста треба?" Она је љутито наставила: "Све, а нарочито овсене пахуљице. Немам чиме да нахраним децу ујутру".
Свети Јован ју је сетно погледао и попео се на спрат. Чула је како Владика прави велике метаније, тако интензивно и гласно, да су се чак и суседи пожалили. Гризла ју је савест и није могла да спава. Ујутру је неко зазвонио на врата. Био је то Енглез, господин из извесне компаније за продају житарица. Рекао је да има вишка овсених пахуљица. Предао јој је, као дар, огромне количине истог. Док се то дешавало, Свети Јован је силазио са спрата. Није рекао ни речи, само је погледом укорио Шахматову због маловерја. Она је хтела да пред њим падне на колена и изљуби му ноге, али Свети Јован је већ отишао да заблагодари Господу. Владика је сву децу добро познавао и био им је као прави отац. Када су на власт дошли комунисти, пребацио је цело сиротиште најпре на Филипине, а затим у Америку.
Исцелење јеврејског дечака
Једна руска Јеврејка имала је болесног дечака. Све је покушала да би га излечила, али ништа није вредело. Пала је скоро у очајање. Рекли су јој да Руси имају извесног "баћушку Јована", који се већ прославио многобројним чудесним исцелењима. Она је отишла у саборни храм у коме је Владика Јован служио и замолила га да се помоли за њеног сина Мишу (хтела је да сакрије детиње име, да блажени не би знао да је она Јеврејка). Qубвеобилни чудотворац ју је погледао и рекао: "Молићу се за Мојшеа" (Мојсеја, што је било право име дечака). Ускоро је дечак оздравио. Овај случај изнео је 1966. године Всеволод Александрович Рејер.
Исцелење јеврејске старице
Вишепоменути Рејер објавио је податке и о следећем. Болничарка јеврејске болнице у Шангају посведочила је да је једне прилике, у току Светле седмице, после Ускрса, Свети Јован дошао у посету неким православним Русима који су се у болиици находили. Пролазећи кроз болницу, застао је испред паравана иза кога је, на самртничкој постељи, лежала стара Јеврејка. Блажени Јован је подигао крст, закрстио и узвикнуо: "Христос воскресе!" Болесница је устала и затражила воде; Блажени је пришао медицинској сестри и рекао: "Болесна госпођа жели да пије воде". Особље болнице било је запрепаштено променом, јер је старица, по свим прогнозама, требало да умре. Ускоро се опоравила и напустила болницу.
Сведочење монахиње Ане
Монахиња Ана, сестра Леснинске обитељи у француској, 1977. испричала је како је у току избивања Светог Јована Шангајског из његовог обитавалишта у Версају, у Медону умрла извесна Лидија С. Једна од сестара Леснинског манастира отишла је да над покојницом чита псалтир. Кад се Владика вратио, његов секретар П.С. Лопухин почео је да извештава: "У Медону је умрла..." Владика га прекиде и рече: ,Да, знам - Лидија. И псалтир је читала монахиња из Леснинског манасгира".
Сестра Ана памти како је у болници у Паризу, заједно са 40-50 Францускиња, лежала Александра Лаврентијевна Ј, која је позвала Светог Јована Шангајског да је причести. С обзиром на то да су око ње лежале болеснице римокатолкиње, Александра се помало стидела чињенице да православни епископ долази у изношеном оделу и бос. Кад је Свети Јован отишао, Францускиња из суседне посгеље јој је рекла: "Како сте срећни што имате оаквог духовног руководитеља! Моја сестра живи у Версају, и, кад јој се деца разболе, она их изнесе на улицу којом ваш бискуп (епископ, нап. прев.) углавном пролази, и замоли га да их благослови. Увек после тога она одмах оздраве. Ми га зовемо - светац". Један римокатолички свештеник који је посећивао болесне у Версају често је долазио код Владике Јована молећи га да се помоли или да посети неког од његове римокатоличке пастве. Чврсто је веровао да ће молитве Блаженог Јована донети исцелење. Тако је свагда и било.
Исцелење од слепоће
Евгеније Роуз, потоњи јеромонах Серафим, у септембру 1968. записао је податке о још једном великом чуду Владике Јована: "Живећи у Сан Франциску и радећи као сестра у једној од градских болница, млада жена, Гали Васиљева, изненада је ослепела на једно око. То се десило сасвим неочекивано, на послу; када је пацијенту хтела да да прописани лек - чита и ништа не види! Лекари су закључили да је, због запалења оптичког нерва, једно њено око сасвим ослепело, постало мртво и да га треба одстранити да би се спасило друго око. То би, самим тим, значило да више не може да ради у медицинској професији. Знала је Владику Јована још од детињства, на Далеком Истоку, и у Европи, од својих родитела, његових поштовалаца, чула је за његова чудеса. Али, Владика је већ давно био умро. Сасвим очајна, она је дошла у његову усипалницу, притичући јој као последњој нади и дуго се молила се сузама на његовом гробу. Почела је често да долази у храм, молила се крај свих светиња, и затим се спуштала у усипалницу и дуго се молила крај његове гробнице, тако да су то присутни већ уочили. На послу је скривала своју несрћу, не знајући шта да чини. То је трајало неколико дана.
И кад ју је једне ноћи савладало потпуно очајање, она се предала ватреној молитви и, помоливши се, насумце отворила Свето Еванђеље и прочитала следеће: "И пролазећи видје човјека слијепа од рођења. И запиташе га ученици Wегови говорећи: "Рави, ко сагријеши, овај или родитељи његови, те се роди слијеп?" Исус одговори:
"Не сагријеши ни он, ни родитељи његови, него да се јаве дјела Божја на њему. Мени ваља чинити дјела Онога Који Ме посла, док је дан. Долази ноћ кад нико не може радити. Док сам у свијету, свјетлост сам свијету". Рекавши ово, пљуну на земљу и начини блато од пљувачке, и помаза блатом очи слијепоме. И рече му: "Иди, и умиј се у бањи Силоамској, што значи: послан. Он дакле, оде, и уми се, и дође гледајући". (Јов. 9,1-7).
Прочитавши, без даха, то "случајно" нађено место до краја, она је ускликнула: "Господе, кад бих само могла да се нађем у Светој Земљи и да се умијем у бањи Силоамској, или да ми је макар кап те воде - поново бих прогледала".
Рано изјутра опет је отишла у гробницу Владике Јована и опет се пламено молила. Ту јој је пришла малена, мршава, непозната старица и рекла јој да је недавно ишла у Свету Земљу и донела свете водице из бање Силоам, као и то да ће сутра донети бочицу с водом у усипалницу, попгго ће сутра бити служена Божанствена Литургија, а служиће сам Митрополит. Од тих речи "Бабушке Јелисавете", која није имала појма о њеној синоћној молитви, болесница је дошла у усхићеност и изјутра, пре зоре, већ је била у усипланици. На Литургији се причестила, и клечећи на коленима крај гроба Владике Јована, сипала је свету воду на болесно око. Одједном је осетила олакшање. Сутрадан је већ гледала тим оком, које су сматрали мртвим".
Избављење од тумора на мозгу
Ова иста монахиња сведочи о чудесном излечењу Тимотија Локхеда, седамнаестогодишњег дечка чија је мати била православна Румунка, а отац Шкотланђанин који се обратио на Православље. Изненада је добио напад, и пребачен у болницу. После испитивања, лекари су утврдили да он има деформацију мозга од рођења, и да у мозгу постоји много малигних ћелија. Чудећи се како још раније није умро, прорицали су му најскорију смрт. Wегови несрећни родитељи Xејмс и Ева отишли су код свештеника, отаца Варлаама, Лазара и Мојсеја, просећи њихове молитве. Отац Лазар је имао бочицу уља Владике Јована. Понео ју је у болницу и кад је стигао отпочео је с молебаном за болеснике. На општи ужас, екран за праћења рада срца показао је да је Тимотијево срце престало да куца! Умирао је! Отац Лазар је брзо отворио бочицу са уљем и направио знак крста на Тимотијевој глави, вапећи са сузама Владики за помоћ. И - чудо над чудима! -Тимотијево срце је прорадило, напади су престали и он је отворио очи.
Лекари су били запрепашћени. Дечко је спавао до сутрадан мирно, а кад се пробудио - тражио је да иде кући. У болници је остао још три дана, док нису обављени прегледи. Рендгенски снимак мозга показао је да малигних ћелија више нема! Дечко је био здрав. Наставио је да учи и чтецирао је у цркви.
Помоћ осмогодишњем болеснику
Осмогодишњи дечачић Грк, Анастасије Кортесис, чији су родитељи припадала манастирској парохији Светог Тихона, изненада се разболео од бубрега. Примао је дијализу три пута седмично (то ужасно боли и одрасле, а некмоли децу!) и био је сав жут. Доктори су рекли да се стање бубрега погоршава и да ће Анастасије ускоро умрети. Родитељима је било тешко и молили су се Богу, Мајци Божјој и свим свецима које су знали да им спасу дете.
Једне ноћи, госпођа Кортесис је уснила црквицу у којој никад није била. Једна монахиња јој је пришла и рекла да, ако жели да њен син оздрави, мора да набави уља из усипалнице Архиепископа Јована у Сан Франциску. "Ко си ти?", питала ју је Кортесисова. "Ја сам мати Јована", примила је одговор. Пробудивши се, питала је свог супруга Стаматиса ко је Архиепископ Јован, али он није знао. Сутрадан им је о њему причао отац Варлаам. Мајка је желела да оде до Сан Франциска, али није било времена - Анастасије је умирао!
Отац Варлаам је, ипак, имао бочицу с уљем Светог Јована, Похитали су у болницу. Тамо је одслужен молебан и дете је, нарочито у пределу бубрега, помазано уњем Светог Владике.
Сутрадан му се стање поправило - температуре није било и дечачић је ходао. Лекари су занемели од чуда. Анастасије је оздравио и вратио се у школу.
Провиђење будућих догађаја
Десило се да су Светог Јована позвали да хитно причести човека који је у болници умирао. Узевши Свете Дарове, Владика је, са још једним свештеником отишао тамо. Ушавши у болницу, угледао је младог и радосног човека, од својих двадесетак година, који је свирао на хармоничици. Опоравио се и требало је да ускоро напусти болницу. Светитељ га је позвао: "Желео бих да те сада причестим". Млади човек је пришао, исповедио се и причестио. Запрепаштени свештеник је питао Светог Јована зашто није отишао умирућем, него се задржао код очито здравог човека. Светитељ је укратко одговорио: "Он ће умрети ноћас, а онај, који је тешко болестан - живеће још много година". Тако се и десило.
Чудо око сахране
Владика није оставио никакво завештање о томе где да га сахране, мада је датум своје смрти знао. Он, који је целог доба живео ради Бога и ближњих, хтео је да и после његовога упокојења црква одлучи о месту почивања многонамученог му тела. Највећи део његове пастве желео је да владика почива у усипалници испод храма Пресвете Богородице Свих Тужних Радости коју је Свети Јован саградио са својим верницима.
Закони града Сан Франциска забрањивали су сахрањивање покојника на градској територији. Да би Владика био сахрањен испод храма, морали би да се измене прописи који то нису дозвољавали. Процес измене прописа траје по три - четири месеца, и адвокат Огара, поштовалац Владике, рекао је епископима Сави и Нектарију да је 95% сигуран да од тога нема ништа, а да је шанса за успех - 5%. Молба је поднета градској управи, али се, с обзиром на Огарино упозорење, већ тражило место на гробљу да буде купљено у трајно власништво. Након неколико дана, архијереји Сава и Нектарије обавештени су да су и законодавни орган и пленум управе града Сан Франциска заседали у истом дану и да је решено да се закон измени тако да се тело сахрани испод Саборног храма. То је било истинско Божје чудо.


СВЕТИ ЈОВАН ШАНГАЈСКИ, ЗА ЖИВОТА
СВЕТИТЕЉ !


Када се помене име Светог Јована шангајског, епископа Шангаја, Сан Франциска и Западне Европе, одмах се човек асоцира : на молитву, чудотворца, добротвора, мисионара, аскету, исцелитеља, хранитеља сиротиње. Док је био у Шангају сматра се да је захваљујући његовим проповедима и мисионарским радом у Православље прешло више стотина хиљада Кинеза. У Паризу су га звали Јован Боси, јер је често ишао бос, поготово кад је служио свету Литургију.Неупућени су то приписивали отеклинама ногу усред умора од не спавања. Међутим, разлог је био другачији. Као што је Мојсије добио наредбу од Бога када је гледао купину која гори, а не сагорева, да се изује јер је земља на којој стоји света, тако је и свети Јован осећао себе недостојним да стоји испред светог престола обувен.
Јован Максимовић родио се у Русији 4.јуна 1896. године, у Харковској губернији у месту Адамовски. Свети Јован је био пореклом Србин. Његов отац Борис Максимовић био је племић српског порекла. Породица Максимовић избегла је из Србије у Русију у 18.веку пред најездом турских освајача. Иако у туђини, своје порекло,традицију, језик и обичаје никад нису запостављали ни заборављали. Будући врло побожни, родитељи су свом сину на крштењу дали име Михаило, по архангелу Михаилу. Још у то време породица Максимовић била је позната
по светитељу из њиховог рода светом Јовану тоболском, сибирском мисионару и просветитељу.
Михаило Максимовић још као дечак није био обично дете. Тешко је говорио, мало је јео, а у школи се одвајао од друге деце. Није волео гимнастику,плес, и још у то време гледао је где год је могао да проповеда име Христово. Каже се да је под дечаковим утицајм његова професорица француског језика прешла у Православље.
Као епископ, када је говорио о свом детињству свети Јован је записао: „Откад знам за себе, желео сам да служим правди и истини.Моји родитељи разгорели су у мени непоколебљиву жељу да се борим за истину,а душа се моја усхићивала примерима оних који су жртвовали свој живот за веру.“
Михаило је као осамнаестогодишњак завршио Полтавски кадетски корпус и уписао се на Правни факултет на харковском Царском универзитету и дипломирао четири године касније. Као царски официр, по избијању револуције у Русији Михаило је кренуо у рат на страни цара борећи се против бољшевика. У једној борби рањен је у десну ногу и због тога је до краја живота остао хром. Али младог Михаила је нешто друго вукло и давало му снагу.
Будући да је стално посећивао света богослужења у успенској цркви у Харкову, снага чудотворства светих утвари из те цркве одвела га је на другу страну.
У тој цркви су се чувале чудотворне иконе, а у гробници су лежале чудотворне мошти архиепископа Мелентија Леонтовича, који је на себе за живота узео подвиг борбе са сном. Он је проводио ноћи непомично стојећи руку потигнутих ка небу, никад не лежући у кревет. Михаило се дивио том светитељу, а касније када је постао епископ узео је на себе сличан подвиг не спавајући у кревету четрдесет година.

ОПЕТ У СРБИЈИ
Када је грађански рат у Русији узео маха, млади Михаило са породицом долази у отаџбину Србију. По својој давној жељи уписао је у Београду Теолошки факултет и завршио га 1925. године. Бивши племић живећи као избеглица зарађивао је за живот продајући новине по Београду. Још као цивил млади Михаило је на себе узимао разне подвиге. Мирно би стао на плочник, најчешће бос продао би новине за час, јер су га сви Београђани знали и заволели због његове смирености. Исти ти људи нису ни слутили да купују новине од правог аскете који је завршио два факултета.
Дошло је време да Господ позове Михаила на праву службу. У Миљковом манастиру код Свилајнца 1925. године замонашио се узевши име Јован, по свом претку Јовану Тоболском.
Године 1929. Свети Синод Српске православне цркве поставио га је за професора суплента у Богословији у Битољу. У то време на челу Охридске архиепископије био је владика Николај (Велимировић), а један од професора био је и отац Јустин (Поповић). Тек су овде по први пут и други сазнали за његов свети начин живота. Свети владика Николај би често говорио ђацима: „ децо слушајте оца Јована,јер је он анђео Божији у људском обличју. И кажите другима ако хоће да виде живог светитеља, нека дођу да виде оца Јована“.
ДЕЧИЈИ АНЂЕО ЧУВАР
И ђаци Богословије почели су да примећују да отац Јован мало једе,и то само једном дневно, да је увек насмејан, да се никад не љути, и да никада не спава. Од дана када је примио монашки постриг па до смрти Свети Јован никада није спавао у кревету.Често су га ђаци долазивши
у његову келију налазили како на коленима спава испред иконе Пресвете Богородице, уморан од метанија(земних поклона). Често је звао ђаке код себе и тада би им давао пакете које је као помоћ добијао, али их никада није отварао ,већ је све давао деци и радовао би се њиховом одушевљењу.
Ноћу би обилазио спаваоне и покривао децу,намештао им јастуке и покриваче и осењивао знаком крста.Другим речима, отац Јован је деци био отац и мајка, и анђео чувар.
У Битољу су га сви волели,јер се одмах прочуо као добротвор.Посебно је поштовао светог Наума охридског, јер је имао моћ исцељења душевно оболелих. Са иконом светог Наума обилазио је болнице и молио се за здравље болесника и још од тада потичу сведочанства о његовим чудотворним исцелитељским моћима.

ОДЛАЗАК НА ЕПИСКОПСКУ СЛУЖБУ
Дошла је и 1934. година, отац Јован је добио позив од поглавара руске Заграничне цркве да дође ради хиротоније у чин епископа. Прво што је отац Јован урадио, написао је писмо у којем објашњава да је вероватно дошло до грешке и замене имена, јер по његовим речима он није за епископски чин због његовог тешког говора и ноге на коју стално храмље. Наравно отац Јован је добио одговор да нема никакве грешке и да је њега Свети Синод руске Заграничне цркве изабрао за епископа.
После хиротоније сада епископ Јован послат је у Шангај. Услед много обавеза у пастирском раду, епископу Јовану је нога толико отекла да је морао да иде на болничко лечење,јер му је живот висио о концу. Изашао је из болнице без дозволе, отишао право у цркву и одржао свеноћно бденије и оток је нестао. Много је био жалостан због патње деце. У Шангају је основао Сиротиште светог Тихона Задонског које је удомило чак четири хиљаде деце. Несрећне и напуштене малишане епископ Јован налазио је по улицама Шангаја изгладнеле и оболеле.Постоји једно сведочанство да је помоћница епископа Јована која је уз њега бринула о науштеној деци, била љута на епископа и рекла му љутито да више не доводи децу јер немају чима да их хране. Епископ Јован је отишао у своју келију и целу ноћ се молио.Ујутро је стигао конвој хране коју су добри људи донели да прехране напуштену децу.

ЕПИСКОП ЗАПАДНЕ ЕВРОПЕ И САН ФРАНЦИСКА
Руси су после доласка комуниста на власт у Кини опет кренули у изгнанство. И епископ Јован био је са њима. Свети Синод руске Заграничне цркве поставио је владику Јована 1951. године за архиепископа западноевропског. На службу је дошао у Париз, а касније у Брисел. Он је непрестано путовао читавом Европом, служећи свету литургију на француском, холандском, и касније на енглеском језику.У једној од париских католичких цркава, свештеник је обраћајући се младима рекао: „Тражите доказе, кажете да сада нема ни чуда ни светитеља.Шта ће вам теоријски доказ, када сада улицама Париза хода живи светац Свети Јован Боси.“
У јесен 1962. године Епископ Јован прелази у Сан Франциско, да би помогао завршетак изградње велике саборне цркве посвећене Пресветој Богородици. Неуморни епископ Јован успео је и у том послу.Измиривши завађене земљаке, завршавају изградњу саборног храма.
Пратећи чудотворну икону Курско-Коренску, у Николајевском храму у Сијетлу 2. јула 1966. године служио је свету Литургију. Као и обично после Литургије, остао је у олтару молећи се три сата. Изашавши отишао је у парохијски дом и пред иконом коју је допратио испустио своју свету душу.Владику Јована су први пут после четрдесет година положили у постељу.
Када су људи чули да се владика Јован упокојио, похрлили су да му одају почаст. Његови посмртни остаци шест дана лежали у цркви Пресвете Богородице у Сан Франциску, и уместо да се осећају, напротив тело је ширило блажени мирис. После литургије и опела и целе церемоније које је трајало седам сати, тело су положили у гроб. Године 1993., ковчег са његовим телом су извадили и отворили, тело је остало нетакнуто и нетрулежно. Уброзо затим онај који је на себе узео најстроже покоре,утешитељ и мисионар, добар пастир и слуга Христов, васпитач омладине пун благости и љубави према Богу и ближњима, проглашен је за светитеља.
Још пре проглашења, народ је упућивао молитве Светом владики, јер је сматран светитељем још за живота.
И неверници су знали да не треба да се плаше урагана, торнада, нити било каквог времена ,док је Владика на острву. Када би на радију јавили да се невреме приближава, свети владика Јован би излазио и са крстом благосиљао острво са све четири стране. Невреме би једноставно заобишло острво.
Господ нам је дао молитвеника којем треба да се молимо да нас сачува од невремена овог света , да нас избави од буре страсти овог света, а то је Свети Јован шангајски чутотворац.
ЗАТО МУ ЗАПЕВАЈМО С БЛАГОДАРНОШЋУ : РАДУЈ СЕ СВЕТИТЕЉУ ОЧЕ НАШ ЈОВАНЕ, ПОСЛЕДЊИХ ВРЕМЕНА ЧУДОТВОРЧЕ

Keine Kommentare:

Kommentar veröffentlichen