Freitag, 30. Dezember 2011

Милосрђе


Милосрђе у Србији – случај Бобана Ковачевића

Владимир Димитријевић
четвртак, 22. децембар 2011.
Да кренемо од аксиома, полазне претпоставке која се у датом систему закључивања не доказује (надам се да ће читаоци разумети стилски контекст следећег исказа): владика Артемије је најкривљи човек на свету, и заслужио је, после педесет година монашког живота и скоро дводеценијске предане епископске службе, да њега и њему верно монаштво отерају са Косова и Метохије (без обзира на то што се у књизи Николе Врзића,“Викиликс: тајне београдских депеша“, јасно види да је Империја тражила да Артемије буде уклоњен, јер није „кооперативан“ у стварању шиптарске парадржаве са седиштем у Приштини, а да је у врху СПЦ било оних који су спремно сарађивали са Американцима у борби против „непослушног“ владике, нека горепоменути став буде аксиом). Ако смо већ усвојили овакав аксиом, прихватимо и његову последицу: ко год је у било каквом додиру са владиком Артемијем, највећи је грешник, непријатељ Цркве и Државе заједно. (При чему је, наравно, Борко Стефановић инкарнација патриотизма, моралне одговорности и свих врлина које треба да красе једног заступника интереса Државе Србије у преговорима са Бриселом.). И сад, тај који је непријатељ Цркве и Државе, јер није пљунуо на владику Артемија, треба да буде најстроже кажњен. (Рецимо, познати добротвор Цркве, приватни предузетник из Чачка, Милоје Стевановић, кажњен је ТРАЈНИМ ИСКЉУЧЕЊЕМ из црквене заједнице зато што је на своје имање у Лозници код Чачка примио монахе избегле из манастира Црна Река, а магистар Зоран Чворовић, асистент на Правном факултету Универзитета у Крагујевцу, одстрањен је са факултета зато што је приредио, поред мр Соње Спасојевић, књигу докумената „Истина о случају владике Артемија“). Дакле, све што од нас траже да признамо пре него што се позабавимо још једним случајем; али, и да се упитамо – има ли ико, било из Цркве или из Државе, права да не мисли о последицама својих одлука по кажњене људе? То јест, ако већ од Државе милост не можемо очекивати, можемо ли је тражити барем у Цркви, коју је основао Учитељ милосрђа, из милости према роду људском распети, Господ Исус Христос. Зато је ово, на првом месту, текст о милосрђу.“Будите милостиви као Отац ваш небески што је милостив“, каже Књига. Како смо ту Књигу читали ових дана, у новом сумраку србске историје? Да видимо. Почетак приче о милосрђу у пракси Године 2010, 19. новембра, владика Артемије је одслужио „забрањену“ Литургију у манастиру Дубоки Поток (код Зубиног Потока). Не улазим у канонске, духовне и остале последице овог чина, и оно што је с владиком уследило након њега (писао сам о томе у своје време, критикован од једних као „артемијевац“, а од других као човек у служби званичног врха СПЦ, палог у „свејерес екуменизма“). Али, ево, на тој Литургији нашла су се четворица вероучитеља из Епархије рашко-призренске, који су, из љубави и поштовања према свом духовном оцу, дошли, ако ништа друго, барем да га виде. Њихова имена: Игор Данчетовић из Звечана (отац шесторо деце), Милан Јездић из Лепосавића (отац петоро деце), Никола Мићић (отац петоро деце, а супруга му, у том тренутку, носила шесто), Бобан Ковачевић из Косовске Митровице (отац четворо деце). У својој изјави за часопис „Хвосно“ (66/2010), који је, узгред буди речено, после броја посвећеног догађајима у Епархији рашко-призренској, укинут, вероучитељ Милан Јездић је рекао: “Веронауку не само да смо предавали у школама, већ смо хришћански живот сви ми, практиковали у својим животима. Својим присуством на Литургији коју је служио владика Артемије у Дубоком Потоку ничим другим нисмо повредили нити црквену, нити радну дисциплину. Сви ми, како монаси, тако и верујући народ епархије рашко–призренске, смо плод духовног рада и деловања Владике Артемија“. Још је додао Јездић да они не могу тек тако да се одрекну свог духовног оца, иако им је „егзистенција угрожена“. А како? Једноставно: сви су добили отказе са места вероучитеља, и то по налогу новопостављеног владике Теодосија. Људи са толико деце... Који су остали да живе и сведоче на Косову и Метохији, у дане кад нам Косово и Метохију отимају. Очито, истински хришћани: јер, ко би данас рађао и подизао толику децу, „у зло доба, у гладне године“, ако не они који испуњавају заповест Божју: “Плодите се и множите и испуните земљу и владајте њоме“ (Пост.1,22). Чак и да су погрешили (највише на свету!) својим доласком у Дубоки Поток (обратите пажњу на стилистички контекст ове реченице), зар за њихову децу, која остају без хлеба, није било нимало разумевања? У лицу новопостављеног владике Теодосија (иначе, такође духовног сина владике Артемија) тријумфовала је званична политика Синода СПЦ, по којој је Артемије крив за све грехе за које се човек могао окривити (неки од „браће архијереја“ сумњичили су га чак и за организацију „покушаја убиства“ непослушних му свештеника); па ако је тријумфовала, где је ту милосрђе? Јер, онај који побеђује показује племенитост према побеђеном. Победник, ипак, припада хришћанској православној вери, и зато, у складу с њом, треба да прашта (код Маја и Ацтека било је, кад су победници побеђени у питању, нешто другачије). Зар се тим људима, родитељима ДВАДЕСЕТОРО ДЕЦЕ (у Србији у којој нас је 400 хиљада мање него на попису 2002), није могло приступити људски, и рећи: “Не слажемо се с вашим поступком, али вас нећемо лишити насушног хлеба?” Или, ако већ не могу бити катихете: “Нећемо вам се мешати у тражење другог посла“? Но, очито су разлози административно–канонске природе били јачи од неких мистичких фактора црквеног живота (а милосрђе доноси благодат, кажу Свети Оци; где је благодат, ту је и мистика). Случај Бобана Ковачевића А сад, да се позабавимо појединачним случајем. То је случај професора српског језика и књижевности, Бобана Ковачевића, који је предавао веронауку у Техничкој школи „Михаило Петровић-Алас“ у Косовској Митровици. Решењем епископа Е. бр. 706 од 24. новембра 2010. године (који је, уместо месточувара трона епископа рашко-призренског, митрополита Амфилохија, потписао епископ Теодосије) њему је „одузет Архијерејски благослов за вршење Богоугодне, часне и одговорне дужности НАСТАВНИКА ВЕРСКЕ НАСТАВЕ – КАТИХИЗИСА (ВЕРО-НАУКЕ)“. У образложењу се наводе чланови Закона о основама система образовања и васпитања који се односе на постављење и разрешење вероучитеља и – НИШТА ВИШЕ. Или, леденим језиком администрације: “Именовани се налази на листи наставника верске наставе коју је на предлог Српске Православне Цркве – именоване Епархије, утврдио Министар просвете, и има се уклонити са исте даном доношења решења“. ДАКЛЕ, “ИМА СЕ УКЛОНИТИ“. БЕЗ ОБРАЗЛОЖЕЊА. Не мислите ваљда да је ово крај Бобанових мука? Наравно да није. Бобан Ковачевић, отац четворо деце, покушао је да се запосли у некој од школа на северу Косова и Метохије, јер је, по дипломи, професор српског језика и књижевности. Није успео: неподобан у Цркви, постао је неподобан и у државној служби. Чак су га оптуживали и да је претио неким свештеницима, па је због тога био позиван на саслушања (човек хришћанин, који ни мрава не би згазио, осумњичен је као, рецимо, терориста). А онда је, почетком јуна, Управни одбор Градске библиотеке „Вук Караџић“ у Косовској Митровици упутио предлог Министру културе, информисања и информационог друштва да професора Ковачевића постави за директора исте на период од четири године. Председник Скупштине општине Косовска Митровица, Александар Бабинцев, упутио је допис Министарству са одлуком Управног одбора косовскомитровачке библиотеке. И? Ко се умешао? Нико други до управник Народне библиотеке Србије, који, у склопу вршења матичних функција, посебно прати рад јавних библиотека у Србији, и који је одлучно одбио да професор Бобан Ковачевић дође на место досадашње директорке Оливере Стевић (која своју фукнцију, без реизбора, врши још од 1991. године, при чему је, кажу упућени, библиотека у прилично лошем стању, с малим бројем чланова и необнављаним фондом књига). А управник Народне библиотеке је, другови, ко? Господин Сретен Угричић, онај што је устврдио да је највиша форма патриотизма презир према оваквом (антиЕУ) народу. Наравно, свако има право на своје парче Друге Србије, и ми се нећемо бавити Угричићевим тирадама у “Пешчанику“ и другде. Ми ћемо се бавити разлогом због кога је Ковачевић спречен да заузме место директора Градске библиотеке у Косовској Митровици. Разлози су, по Угричићевом допису број 12-804/2, послатом државној секретарки Снежени Стојановић Плавшић 30. јула 2011, следећи: “Први разлог је чињеница да је решењем о разрешењу катихете које је донео Православни Епископ Епархије Рашко-призренске и Косовско–метохијске под бројем Е.бр. 706 дана 24. новембра 2010. у Призрену – Грачаници господину Бобану Ковачевићу одузет Архијерејски благослов за вршење дужности наставника верске наставе – православног катихизиса (веронауке) у Техничкој школи „Михајло Петровић Алас“ у Косовској Митровици/.../ НАВЕДЕНА ЧИЊЕНИЦА НЕ МОЖЕ СЕ ПРЕНЕБРЕГНУТИ ПРИ ПРОЦЕНИ РАЗЛОГА ЗА ДАВАЊЕ САГЛАСНОСТИ ЗА ВРШЕЊЕ ДУЖНОСТИ ДИРЕКТОРА ЈЕДНЕ МАТИЧНЕ ЈАВНЕ БИБЛИОТЕКЕ (подвукао В. Д.) Други разлог је чињеница да господин Бобан Ковачевић нема искуства у раду у култури, већ само искуство у извођењу верске наставе које је окончано на напред наведени начин, а чланом 17, став 6. новог, недавно усвојеног Закона о библиотечко–информационој делатности (Сл. гласник РС, бр. 52/11) као услов за директора јавне библиотеке прописано је најмање три године радног искуства у култури. Именовање господина Бобана Ковачевића за директора Градске библиотеке „Вук Караџић“ у Косовској Митровици, дакле, не би било ни у духу новог Закона о библиотечко-информационој делатности“. Прво други разлог Прво ћемо нешто рећи о овом другом разлогу: Бобан Ковачевић нема искуства с радом у култури. То није тачно: Бобан Ковачевић (поред тога што је својевремено радио у школи, као професор књижевности), један је од оснивача подружнице Косовскометохијских библиотека , утемељене 13. фебруара 2007. Његово име се налази у Библиотекарском друштву Србије (није то било тешко проверити). Али, има овде и правних зачкољица. Наводећи други разлог због кога Ковачевић не може да буде директор, господин Угричић се позвао на нови закон о библиотечко-информационој делатности, који је усвојен 14. јула 2011, и који је ступио на снагу ОСАМ ДАНА КАСНИЈЕ, а примена му наступа шест месеци касније. Управни одбор Градске библиотеке „Вук Караџић“ у Косовској Митровици поднео је свој захтев Министарству културе пре 30. јуна 2011 (до када је трајао конкурс за место директора библиотеке, објављен и спроведен у складу са тада важећим законом), дакле 14 дана пре усвајања новог Закона. Почињући својој допис (о неслагању с постављењем Ковачевића) Министарству културе, Сретен Угричић се позива на члан 28. став 2 Закона о библиотечкој делатности (Службени гласник РС, број 341994 и 101/05) који му омогућује да „даје мишљење о директорима матичних библиотека“.То је сасвим исправно, али, очито, г. Угричић је сматрао да је недовољно једино то рећи, јер би онда своје мишљење о Ковачевићу могао да заснује само на чињеници да је дотични уклоњен с места вероучитеља. Зато се он позвао на НОВИ ЗАКОН, на шта није имао право ( видели смо због чега ), да би Ковачевића одбацио као „нестручно лице“. Да ли је Србија Иран? Својевремено је Вук Драшковић, поводом изјашњавања СПЦ о ратовима на просторима бивше СФРЈ и борбе за права Срба, тврдио да Србија никад неће бити „православни Иран“, то јест клерикална или, штавише, теократска држава. Сада, међутим, у постмодерној Србији, која све више биолошки изумире (јер Империји, геополитички гледано, треба само овај простор, али не и народ који га настањује) имамо чуда невиђена: једног епископа који се, на најодговорнијем положају, бавио радио-дифузијом, једног декана Правног факултета у Крагујевцу, који је асистента Чворовића сургунисао, уз малу помоћ неких епископа који су „оштро осудили“ дотичног, зато што је Чворовић саставио књигу која позива на преиспитивање званичне политике Синода СПЦ у „случају Артемије“ и сад, ево, имамо једног директора Народне библиотеке, секуларно оријентисаног „другосрбијанца“, који се, спречавајући Ковачевића да постане директор, позива на одлуку владике који га је „уклонио“ с места катихете. Као да у нас Црква није одвојена од Државе. У ком то закону ове земље (макар да све више личи на Апсурдистан) пише да човек не може да ради у библиотеци зато што је, без образложења, „УКЛОЊЕН“ са места вероучитеља? Где су ту наше бучне НВО активисткиње да гракну како је начело секуларизма угрожено? Где су наши заштитници права грађана, наши буцмасти омбудсмани, наше перјанице људско-правашке да кажу свом једномишљенику Сретену Угричићу (имењаку, да ли случајно, оног учитеља – инкарнације прогреса из Сремчеве „Лимунације на селу“): “Господине Сретене Угричићу, поштуј начело одвојености Цркве од Државе!“ Нема их... И нас почиње да грицка један црвић сумње; а он нам, грицкајући нас, поручује: “У Србији су Црква и Држава одвојене само кад су интереси српског народа у питању - тада се Црква уздржава од прегласних коменатара, не осуђује власт имајуће, памти да је свака власт од Бога... Борко Стефановић, а и његов врховни претпостављени, не помињу се у црквеним саопштењима, док је Слободана Милошевића врх СПЦ стално звао да се повуче и да даље не продаје српске националне интересе... Али, кад су у питању интереси прекоокеанске Империје, ту је сарадња врха Цркве и врха Државе могућа (ко не верује, нека чита Врзићеву књигу о Викиликсовим открићима везаним за Србију, у којој америчке дипломате јављају централи да су неки од угледника СПЦ, међу њима и човек који је сменио Ковачевића, умерени и спремни за кооперацију, колаборацију, сарадњу или како се то већ зове.) И Бобан Ковачевић не може да се запосли ни као вероучитељ, ни као професор књижевности, ни као директор библиотеке. У томе се слажу и епископ (који је, у овом тренутку, заузет изградњом суживота на мултикултурном Космету и проповедњем универзалне хришћанске љубави), и директори школа у надлежности Србије, али и (нипошто не на потоњем месту) г. Сретен Угричић, Врховни Библиотекар, један од многих наших сретена од доба Стевана Сремца до данас. О чему је ово? О чему је овај текст? Нисам ја овде писао (осим због преношења чињеница) ни о врху Цркве, ни о врху Државе, ни о Врховном Библиотекару. Они су само тужни ликови наше трагедије која се, по ко зна који пут, окончава као фарса. Писао сам о Бобану Ковачевићу, човеку који има четворо деце, и који нема посла, а налази се у мукама на Косову и Метохији. „Ој, Косово, грдно судилиште,/ насред тебе Содом запушио“, клео је онај Његошев јунак ту нашу судбинску, вољену и несрећну земљу. И данас је Косово судилиште свима: и владикама, и политичарима, и библиотекарима-другосрбијанцима, и Бобану Ковачевићу, и мени. Али ме боли душа што човека с четворо деце кафкијански гоне, покушавајући да га УКЛОНЕ не само с радних места, него и из саме стварности. А у Књизи по којој ће нам се судити пише да Бог каже: “Милости хоћу, а не жртве“ (Ос. 4,1). И још: “Будите милосрдни, као Отац ваш што је милосрдан“ (Лука 6,36). А апостол Јаков вели: “Јер ће се судити без милости ономе који не чини милости“ (Јак. 2,13). То јест: “Милостив човек чини добро души својој... Блажен је онај који је милостив према убогима“ (Приче Соломонове 11,17;14,21). Али, очито је, наша времена постају апокалиптична: “Умножиће се безакоње и охладнеће љубав многих“, најавио је Христос у 24. глави Еванђеља по Матеју. А та охладнела безосећајност, то невиђење човека са његовим конкретним бригама и потребама, то скривање иза административних фраза и законоликих изговора, то је страшније од свега што се збива у Србији, почетком 21. столећа од доласка Милостивог Бога међу људе, Који нека нам се смилује и просвети нас милошћу

Само политика и војни ангажман заједно могли би довести до решења" (Фото: Журнал)
Окупиране територије – Немачка канцеларка Ангела Меркел запретила је и оружјем уколико Србија не повуче своје институције са окупираних територија Косова и Метохије. Њена изјава о нужности употребе силе забринула је преостале Србе који више нису начисто да ли је мандат КФОР-а да сачува мир или да на силу наметне институције Хашима Тачија.
Они су у страху да је КФОР овим добио зелено светло да силом уведе власт нелегалних шиптарских структура на целој територији без обзира на то што Европа на сав глас Србе и Албанце позива да спорна питања реше дијалогом. Србе са окупираних територија није много охрабрило ни то што је из Београда стигла стидљива реакција да институције државе Србије не могу нестати преко ноћи.
„Само политика и војни ангажман заједно могли би довести до решења“, запретила је Меркелова у Приштини после разговора са командантом КФОР-а Ерхардом Дрејвсом. Како је рекла, „Немачка жели да се присутношћу њених војника у склопу НАТО, као и са представницима цивилних мисија, ангажује да тај регион буде сигуран“.
Она, међутим, није прецизирала да ли су ЕУ и међународне институције на окупираним територијама у стању да исти степен безбедности, људских и националних права гарантују и Србима и Албанцима.
Председник општине Косовска Митровица Крстимир Пантић сматра да је Меркелова изручила Србима са севера окупираних територија Косова отворену претњу оружјем.
„Ако она каже да поред политичких треба користити и војна решења, онда је то ништа друго него претња оружјем, на коју Београд треба да реагује. Ми Срби са севера Косова се плашимо за своје животе и ако Меркелова намерава да употреби и војнике, то само значи да ћемо бити или протерани или поубијани. Ово је и порука КФОР-у да има одрешене руке да употреби и оружје против непослушних Срба“ – наглашава Пантић.
Потпредседник заједнице српских општина и насеља на окупираним територијама Косова Марко Јакшић каже да ово није 1941. и да се политички интереси не могу остваривати силом, убијањем и гажењем.
„Немачка канцеларка нам је помогла да схватимо да је прича „и ЕУ и Косово“ само фарса. Хвала за то Меркеловој, али она такође мора схватити да би евентуални покушај гашења српских институција значио гашење традиције српске државности. Она мора да зна да српска држава и њене институције на КиМ постоје од Светог Саве и да би гашење српских легалних институција на Космету значило прекрајање историје и заокруживање пројекта званог независно Косово.“, нагласио је Јакшић.
Министар одбране Драган Шутановац изјавио је „да је питање укидања паралелних структура на Косову политичка препрека ка добијању кандидатуре за ЕУ, којој мора да се приступи аналитично, али да се то не може учинити једним резом“.
„Мислим да ћемо инсистирати на томе да заштита људских права и заштита образовања пре свега остану сигурно сидро Србије на КиМ, имајући у виду да је просто неприхватљиво да деца уче по оним програмима које спроводи Косово“, рекао је министар.

Ко се качи са КФОР-ом, и од НАТО страда

Директор Форума за међуетничке односе Душан Јањић напомиње да је изјава Меркелове још једно подсећање да је конфронтација са КФОР-ом заправо конфронтација са НАТО.
„То исто је речено и руководству Србије – ако се не склоне барикаде, употребиће се сила. Укидање паралелних институција је неки други пакет, који се неће распакивати пре марта и сигурно се војно неће решавати. Пошто не види никакав помак, Меркелова је можда подсетила Тадића на нешто што јој је обећао, а можда њена изјава служи за примиривање Албанаца како они нешто не би покушали“, каже Јањић.

подмукло

Вишедеценијско подмукло разбијање и комадање српског народног и државног простора које траје до данашњих дана, створило је на простору Балкана и некадашње Југославије више антисрпских државица и аутономија. На другој страни, Срби као најбројнији и у сваком смислу најснажнији народ на Балкану налазе се у ситуацији да могу да остану без своје матичне државе Србије.

Кида се живо српско народно ткиво, најгрубље се кривотвори српска историја али и стварност у којој данас живимо. Распарчава се структура СПЦ, отимају се споменици културе, цркве и манастири, преименује се српски језик, пљачка се државана и приватна српска имовина. Врх СПЦ, новостворена економско-политичка елита, комплетан државни апарат и велика већина учесника у јавним и политичким пословима све то толерише, прећуткује или одобрава, правдајући се " јачањем добросуседске сарадње".

Окупаторима и непријатељима Србије дозвољено је да крше све људске и Божије законе, сва правила и стандарде који су важили и важе у цивилизованом свету.

Врх СПЦ, САНУ и остале народне институције желећи да се усагласе са актуелном влашћу прихватају да се уклопе у "нову реалност" и политику "Европа нема алтернативу", не брину српске бриге, окренули су се екуменизму и подупиру ширење европских магли и обмана.

Политички систем у Србији је такав да кроз њега није могуће покренути и решити било који српски проблем. Тај систем не даје шансу за елементарну безбедност, сигурност и напредак српског народа.

РАЗВОЈНИ ПУТ

Током последњих годину дана, са благословом Владике Артемија, Срби из отаџбине и политичке емиграције, из свих српских земаља, разних организација и политичких група, различитих узраста и образовања, мушкарци и жене...тражили су одговор на питања: - На који начин да се организујемо као јединствена нација,

како да делујемо и боримо се целином,
како да сачувамо Србију као слободну и матичну државу,
како да излечимо последице необјављених окупација и капитулација,
како да радимо на безбедности, заштити и очувању идентитета, солидарности и повезивању ма где живели ??!!

После вишемесечних, пажљивих и стрпљивих разговора и саветовања, са благословом и под председавањем владике Артемија, 30.априла 2010. године у Београду, одржан је Свесрпски сабор СРБИ НА ОКУП! . Присуствовало је око пет стотина Срба и Српкиња из читавог света. Заједно су седели и одлучивали монаси и свештеници, војници и официри, занатлије и трговаци, интелектуалаци и омладина.

УНУТРАШЊА СТРУКТУРА

Свесрпска скупштина

Сабор је усвојио Проглас српском народу, изабрао Свесрпску скупштину у којој седе представници Срба из многих земаља и држава у којима живе, представници старих и нових удружења, покрета и организација из матице и дијаспоре, угледни интелектуалци и уметници, представници свих сталежа. Свесрпска скупштина је још увек у формирању. Очекује се да ће до првог редовног заседања бројати 400~500 чланова..Позивамо све организације родољуба које нису прихватиле окупацију, капитулацију и наметнута решења на штету Србије, да предложе своје представнике у Свесрпску скупштину и прихвате Проглас српском народу. Свесрпска скупштина ће заседати најмање једном годишње и разматраће проблеме српског народа у целом свету и доносити одлуке које ће помоћи опстанку, повезивању, благостању, духовном препороду и безбедности Срба у целом свету.

Свесрпско национално веће

Сабор СРБИ НА ОКУП! изабрао је и Свесрпско национално веће које броји седамнаест чланова. Свесрпско веће има задатак да припрема редовну Свесрпску скупштину, да развије Секретаријат, региструје СРБИ НА ОКУП! као организацију која делује широм света у свим државам где живе Срби, да организује промоције и наступе у јавности бранећи ставове Прогласа српском народу, да разоткрива антисрпска деловања и бори се против њих, јер то не раде постојеће државне институције.

Скупштина Срба у држави у којој живе

У свакој држави где традиционално делују и живе српске заједнице формира се скупштина Срба те државе (нпр. Русије, Британије, Републике Српске...). Ове скупштине се бирају на Саборима Срба тих држава. У Скупштини седе представници градова са значајним и организованим српским заједницама, представници националних организација и завичајних клубова организованих и регистрованих у тим државама и истакнути појединци познати по свом родољубивом и патриотском деловању. Оваква скупштина састаје се најмање једном годишње и разматра питања важна за опстанак, безбедност и напредак Срба у тој држави. Ова скупштина бира и своје представнике у Свесрпској скупштини.

Национално веће Срба у држави у којој живе

Скупштина Срба државе у којој живе бира своје Српско национално веће (нпр. Српско национално веће Немачке, Француске, Македоније...). Оваква Српска национална већа имају задатак да дневно прате и спроводе одлуке својих скупштина и реагују на свако питање битно за живот и опстанак идентитета Срба у држави у којој живе. Своје деловање усаглашавају сталном и редовном комуникацијом са Свесрпским националним већем.

ПОЗИВ НА САБОРНО ДЕЛОВАЊЕ

СРБИ НА ОКУП! није још једна политичка странка нити удружење које се бави
неким посебним питањима !!! Ми смо Свесрпска народна (политичка) организација. Наглашавамо Свесрпска јер су на нашем историјском и етничком простору настале нове државе, аутономије, ентитети и региони који су организовани као затворени и изоловани политички и медијски системи. Нажалост, српске политичке партије, удружења и покрети прихватају то „као готову ствар и реалност у којој морамо деловати“. СРБИ НА ОКУП! је прилика да се повежу и заједно, целином, делују Срби и Српкиње који не прихватају асимилацију и то да буду носиоци развоја туђих а нарочито нових- антисрпских нација.

Ми стварамо систем, националну структуру. Стварамо темеље свеопштег народног организовања, као што су то већ урадили сви стари народи који су били расути по свету и прогоњени као српски народ ( Јермени, Грци, Јевреји..). Једном речју, стварамо институције и систем СЛОБОДНЕ СРБИЈЕ. Ми се не играмо политике, не тражимо јефтину промоцију и место у врзином колу које држи под окупацијом Србију и Србе !!

У нашим редовима, међу нашим оснивачима, најбољим прегаоцима има и чланова постојећих странака. Прихватићемо и нове под условом да се не понашају као представници тих странака већ као забринути Срби који су свесни незавидног положаја у који је доведена наша нација.

Српски народ је страховито измучен, изранављен, уморан и болестан. Над нашом нацијом и државом надвила се смртна опасност. СРБИ НА ОКУП! се оснива како би лечила , храбрила, помагала и придизала посрнули и уморни српски народ. Задатак овог Сабора је да препозна и одбије сваки напад на нашу нацију и Србију без обзира од кога и са које стране долазио.

СРБИ НА ОКУП! јер су Свети Сава и Немањићка Србија, Свети цар Лазар и Видовдан, Његош и Карађорђе важнији и јачи од свих политичких, квазидржавних, географских међа и других препрека које се између нас насилно постављају

Geschwindigkeits

Geschwindigkeitsüberschreitung innerhalb von Ortschaften: 21 - 25 km/h: 1 Punkt, 80 Euro / 26 - 30 km/h: 3 Punkte, 100 Euro / 31 - 40 km/h: 3 Punkte, 160 Euro, 1 Monat Fahrverbot / 41 - 50 km/h: 4 Punkte, 200 Euro, 1 Monat Fahrverbot / 51 - 60 km/h: 4 Punkte, 280 Euro, 2 Monate Fahrverbot / 61 - 70 km/h: 4 Punkte, 480 Euro, 3 Monate Fahrverbot / über 70 km/h: 4 Punkte, 680 Euro, 3 Monate Fahrverbot.

weiter lesen: http://web.de/magazine/auto/bildergalerie/Bilder/14337562-autofahren-kann-teuer-werden.html#.A1000145

IMMIGRANTS

IMMIGRANTS, NOT AUSTRALIANS, MUST ADAPT. Take It Or Leave It. I am tired of this nation worrying about whether we are offending some individual or their culture. Since the terrorist attacks on Bali , we have experienced a surge in patriotism by the majority of Australians
Emigranti koji žele da žive po islamskim zakonima pozvani su da napuste Australiju, australijska vlada pokušavajući da time spreči potencijalne terorističke akcije.

Citat:

"IMMIGRANTS, NOT AUSTRALIANS, MUST ADAPT. Take It Or Leave It. I am tired of this nation worrying about whether we are offending some individual or their culture. Since the terrorist attacks on Bali , we have experienced a surge in patriotism by the majority of Australians...

"IMIGRANTI, A NE AUSTRALIJANCI, TREBA DA SE ADAPTIRAJU.

To je to, bilo da vam to odgovara ili ne. Sit sam toga da se ova nacija zabrinjava da nismo možda uvredili neke individue ili njihovu kulturu.

Od terirostičkog napada u Baliju do danas, svedoci smo vala patriotizma koji dolazi od većine Australijanaca.

Ova je kultura izgrađena u toku dvesto i više godina muka, truda i pobeda miliona muškaraca i žena u potrazi za slobodom.

Govorimo pretežno ENGLESKI, a ne španski, libanski, arapski, kineski, japanski,ili bilo koji drugi jezik. Što znači da ukoliko želite biti deo ovog društva, naučite naš jezik! Većina Australijanaca veruje u Boga. To nije neko hrišćansko desničarska orijentacija, ili politički nametnuto, to je ČINJENICA, jer su ovu naciju, a to se vidi i iz dokumenata, osnovali muškarci i žene hrišćanske vere, na hrišćanskim principima.

Naravno da je u tom slučaju adekvatno da se hrišćanska obeležja nalaze na zidovima naših škola.

Ako je Bog za vas uvreda, predlažem vam da odaberete drugi deo sveta za vaš dom, jer je Bog deo naše kulture. Dopustićemo vaše vere i nećemo vas pitati zašto u to verujete. Tražimo od vas da prihvatite našu veru i da živite sa nama u harmoniji, mirno i u radosti.

Ovo je NAŠA OTAŽBINA, NAŠA ZEMLJA i NAŠ STIL ŽIVOTA i dopustićemo i vama da u svemu tome uživate. Ali, pre svega, ukoliko ne prestanete da se žalite, protestujete i užasavate NAŠOM ZASTAVOM, NAŠOM ČAŠĆU, NAŠOM HRIŠĆANSKOM VEROM, NAŠIM NAČINOM ŽIVOTA, srdačno vam preporučujem da iskoristite drugu veliku slobodu koju imaju Australijanci, SLOBODA DA NAPUSTITE NAŠU ZEMLJU.

Ukoliko ste ovde nesrećni, onda OTIĐITE. Niko vas nije prinudno ovde doveo. Već ste vi sami tražili da vas ovde primimo.

Dakle, prihvatite državu koju ste SAMI odabrali.

Prime Minister Kevin Rudd

три велике страсти

Постоје три велике страсти: алкохол, коцка и власт. Од прве двије се некако могу изљечити, од треће никако. Власт је најтежи порок.

Због ње се убија, због ње се гине, због ње се губи људски лик. Неодољива је као чаробни камен, јер прибавља моћ …

Човјека на власти подстичу кукавице, бодре ласкавци, подржавају лупежи, и његова представа о себи увијек је љепша него истина.

Све људе сматра глупим, јер крију пред њим своје право мишљење, а себи присваја право да све зна, и људи то прихватају.

Нико на власти није паметан, јер и паметни убрзо изгубе разбор, и нико трпељив, јер мрзе промјену.

Одмах стварају вјечне законе, вјечна начела, вјечно устројство и, вежући власт уз Бога, учвршћују своју моћ.

И нико их не би оборио, да не постају сметња и пријетња другим моћницима.

Руше их увијек на исти начин, објашњавајући то насиљем према народу, а сви насилници, и издајом према владару, а никоме то ни на ум не пада.

И никога то није уразумило, сви срљају на власт, као ноћни лептири на пламен свијеће.

„Тврђава“ Меша Селимовић

integraciji

Rusija se pojavljuje kao jedini realan izlaz za starog neprijatelja Nemačku, ali nemačka elita nema snage da učini takav iskorak

Iza scene i zatvorenih vrata lideri Evropske unije intenzivno tragaju za alternativom dosadašnjem konceptu evropske integracije. Ima, naravno, raznih ideja, ali u osnovi se vrlo malo zna o čemu lideri stvarno razgovaraju. Traganja za alternativom se prikrivaju javnom saopštenjima o odlučnosti da se sačuva evro i EU, a u stvarnosti svima je jasno da EU u formi u kakvoj je do sada bila već sada ne postoji. To je u ovom trenutku jedino izvesno.

Osnovno je, međutim, pitanje da li će lideri EU uopšte imati vremena da pronađu i dogovore alternativu sada već propaloj integraciji. Sve se više, naime, pokazuje da su događaji brži od političara, realnost je surovija nego što su u svojim kabinetima pretpostavljali, pa su evropski lideri dospeli u situaciju da jure za događajima, a ne da utiču na njih. Događaji su se izmakli kontroli i politički lideri sve više liče na medijske manipulante koji svojom gimnastikom nastoje samo da zamažu oči javnosti. Svi su izgledi da neće biti vremena. Ni vremena ni ozbiljnosti. Lideri i cela elita EU su pokazali da poseduju veoma mali politički kapacitet i da su deo problemam, a ne rešenja. Tu zvečeću prazninu najbolje otkrivaju javna licitiranja koliko još ima vremena za spas evra, dva dana, deset dana ili mesec. To je neozbiljno i čak neukusno u odnosu na stvarnu ozbiljnost situacije.

Oni koji se predstavljaju da nešto znaju uglavnom govore o stvaranju novog Nemačkog Rajha ili o EU na tri koloseka - zajednici tri grupe zemalja. Prvu i noseću evro-grupu činile bi zemlje pod direktnom nemačkom kontrolom. Koje bi to mogle biti zemlje? Uglavnom se spekuliše da bi tu, pored Nemačke, bile Holandija, Belgija, Austrija, verovatno Finska i Francuska. Doduše, priznaje se da je Francuska neizvesna zbog njenih problema sa dugovima. To bi bio Nemački blok u Evropi. Verovatno je da tu ima neke istine jer mnogi potezi nemačke vlade sugerišu na ambiciju stvaranja “nemačkog bloka”, bez obzira kakva sudbina bude sa EU. Jedan od konkretnih koraka je neočekivano ubrzanje prijema Hrvatske u EU, šta god EU sada znači, koje se tumači kao zaokružavanje nemačke interesne sfere. U drugoj grupi bi bile države sa evro valutom, ali na periferiji događaja kojima upravljaju nemački namesnici iz Brisela. Zadržavanjem evra prva i druga grupa bi bile u nekoj vrsti fiskalne unije. Ko bi tu bio još uvek nije jasno. Veruje se da bi tu trebalo da budu zemlje južnog krila EU, ali to je veoma neizvesno jer Grčka i Italija će verovatno prve istupiti ili biti isterane iz evro sistema. Grčka i Italija jednostavno ne mogu da servisiraju svoje dugove, nemaju elementarnog kapaciteta i, ukoliko se želi sačuvati kakav-takav evro, onda ti bolesnici moraju biti odstranjeni ili će biti sami prisiljeni da to učine. Ta ideja je suprotna i nemačkom planu da tamo gde postoji evro mora biti jedinstvena kontrola ekonomije i finansija. A u trećoj grupi bi bile zemlje koje nisu u evro zoni.

ALTERNATIVE U MAGLI Ima i onih, kao što je britanski istoričar na privremenom radu na Harvardu Nil Ferguson, koji sugerišu da će se sadašnja EU vrlo brzo raspasti, da će neki otići iz te integracije, pre svega Velika Britanija i skandinavske zemlje, a da će onda ostati Nemačka unija, manja grupa zemalja okupljenih oko Nemačke a koje će sebe zvati Evropska unija.

U haosu i lutanjima kakvi su već izvesno vreme u EU sve je, naravno, moguće, ali činjenice realnosti, koje su odavno vidljive golim okom i bez znanja velikih tajni, sugerišu da niko, zaista niko, čak ni Angela Merkel, ne može pouzdano da kaže koja će to biti alternativa dosadašnjoj Evropskoj uniji i ideji evropske integracije. Javno, međutim, na stolu je jedna druga alternativa – uvođenje stroge kontrole privrede i finansija svih zemalja evro zone iz jednog centra - Brisela. Tu ideju pre svega zagovara Nemačka, pa se već tvrdi da je to još jedan korak Berlina u stvaranju “nemačke imperije” u Evropi jer Brisel znači Berlin.

Iz ekonomskog ugla gledano, ta nemačka ideja je logična. Jer, ako postoji jedna valuta, onda mora da postoji i jedna fiskalna vlast i jedinstveni principi koje će sprovoditi jedan centar. Istovremeno, ako se od Nemačke očekuje da finansira izlazak iz krize evrozone, onda je normalno da to bude i nemačka kontrola. Ali da li je ta ideja realna?

Izgleda da nije. Prvo, sve zemlje evrozone trebalo bi da prihvate izmene sistema i praktično se odreknu velikog dela svog državnog suvereniteta. Za tako radikalne promene potrebno je vreme, odluke parlamenata, u nekim zemljama i referendumi, a krajni rezultat je ipak neizvestan. Uz to, takav eksperiment nema smisla jer je upravo centralizacija toliko različitih ekonomija i kultura i suština krize. Nema više vremena.

Sve to, međutim, u sudaru sa stvarnim životom dobija razmere besmisla. Evropski lideri već tri godine održavaju hitne sastanke na kojima dogovaraju mere za izlazak iz krize, a kriza ne samo da se ne rešava nego postaje sve dublja i šira.

Ni jedna dosadašnja mera nije donela željene rezultate, a većina u stvari nije ni sprovedena. Pre svega nije realizovan fond pomoći Grčkoj niti formiranje stabilizacionog fonda za celu evro zonu, EFSF. Jednostavno nema dovoljno novca, a onaj ko ima para ne želi da pozajmi. Takav je status evrozone i onih koji vode te zemlje. Poslednje nedelje novembra evropski bankarski sistem je doživeo kolaps, takozvani “kredit kranč” (kreditni slom), drugi put u poslednje tri godine.

Ni jedna evropska banka nije želela ili nije bila u stanju bilo kome da pozajmi novac, i sistem je doživeo blokadu. To je rezultat hitnih sastanaka i mera lidera EU. Kompletno nerealan pristup. Kao rezultat dogovorenih mera izlaska iz krize, na primer, Grčka mora da plati kamatu 28,75 odsto za svoje obveznice. Koja to privreda na svetu može da plati? Zato je, uprkos svim sastancima, “državnom udaru” i spasilačkim paketima jasno šta je budućnost Grčke.

Sve oči su uprte ka Nemačkoj. Ali da li Nemačka ima kapacitet da finansira spasavanje evra i EU? Nemačka jeste najbogatija evropska zemlja, ali nije vreća bez dna. Tačno je da je Nemačka najviše zaradila na uvođenju i postojanju evra, pa se nekako čini i normalnim da u krizi podnese i najveći teret, ali i ona ima svoje limite, utoliko pre što privredna situacija u Nemačkoj nija baš tako ohrabrujuća.

CILJ JE SLAMANJE NEMAČKE Javni dug Nemačke, kada su uzmu u obzir i obaveze prema penzijama i socijalnoj zaštiti, je sedam hiljada milijardi evra, što je 185 odsto Društvenog proizvoda (BDP). U procentima kao i Italija. Kamate na nemačke državne obveznice sa destogodišnjim dospećem su do pre deset dana bile 0,29 odsto a sada su već 2,31 procenata. A to se dešava u vreme kada Nemačka ima kvartalni privredni rast od 0,5 odsto. Kako sa tim rastom da plati kamate na najnovije obveznice. To je i razlog do sada neviđenom poniženju Nemačke da nije mogla da proda sve svoje najnovije obveznice. Oko 35 odsto obveznica niko nije hteo da kupi, pa je Berlin brže-bolje povukao obveznice sa tržišta. To je prvi put u modernoj istoriji da se desilo Nemačkoj. Desilo se to i Britaniji pre dva meseca a samo dva dana posle nemačkog poniženja ta sudbina je zadesila i Italiju iako ta zemalja nudi svoje obveznice po 7,3 odsto. To je stvarna slika.

U javnosti se sve više potiskuje uloga Amerike u aktuelnoj krizi EU i evra. Koristeći nepravilnosti u izvornom sistemu evro valute i nelogičnosti u pravilima integracije EU Amerika je u stvari inicirala objavu evropskih problema i zahuktala krizu. To ne bi trebalo zaboraviti. Amerika ima presudan uticaj u Evropi još od Drugog svetskog rata, a na raspolaganju joj je i mreža finansijskih i međunarodnih institucija čime može, kada želi, da destabilizuje i evropski politički i ekonomski život. Prvo se krenulo sa agencijama za kreditni rejting, koje su smanjivale status evropskih zemalja i banaka, što je dovelo do podizanja kamata na dugove i kolaps je postao neizbežan. U istoj meri se koristi tajno instruiranje medija i novinara, koji onda sa tim poverljivim informacijama stvaraju paniku na berzama i dovode evropske lidere pred svršen čin. Mediji su i dalje ključni instrument mada ne treba zanemariti ni “američke ljude” u evropskim vladama, u nemačkoj vladi pre svega. Amerika i sada, iako daleko od javnosti, vuče konce evropske agonije.

Ovonedeljni najnoviji stimulans evropskim bankama, koji je dalo šest centralnih svetskih banaka, znači država, uključujući i Kinu, je projekat američkih Federalnih rezervi, i one predvode taj poslednji u nizu stimulansa. Ne zna se tačno koliki je to stimulans, ali je negde blizu 583 milijardi dolara. U toj visini je isti model primenjen 2008. godine, ali nije pomogao što znači da ni ovaj neće. Za Ameriku to i nije važno. Važno je da je taj stimulans u dolarima, takozvanim jeftinim dolarima. U prevodu, evro spasava američki dolar i dolar postepeno postaje garancija opstanka ne samog evra nego evropskog tržišta i finansijskog sistema. To razotkriva dva cilja – da se preko Evrope spasi dolar kao dominantna svetska valuta i da se zadrži američka kontrola nad Evropom. Amerika ima ozbiljan problem sa tom kontrolom još od raspada Sovjetskog Saveza i kraja hladnog rata.

To istovremeno razotkriva i pravu nameru aktuelnih sastanaka i pokušaja plasiranja rešenja za EU. Da bi se ostvario nastavak američke kontrole nad Evropom, neophodno je urušiti EU a preko nje ozbiljno oštetiti, oslabiti, najjaču zemlju, a to je Nemačka. U stvari, glavni cilj navodnih rešenja duboke krize Evrope je slamanje Nemačke. Jer, ako sva rešenja traže od Nemačke da podnese najveći teret, onda će to ozbiljno potrošiti Nemačku i njenu privredu. Nemačka će biti ozbiljno oslabljena i neće više imati mnogo izbora, uprkos najmoćnijoj ekonomiji.

FRANCUSKA, LAŽNI SAVEZNIK Po svemu sudeći, toga su svesni lideri u Berlinu. Zato nemački lideri toliko energično traže radikalne mere kako bi sačuvali kakvu-takvu integraciju i dobili na vremenu. Na njihovu žalost, izgleda da oni nemaju dovoljno ni političkog ni ekonomskog kapaciteta za takvu istorijsku misiju. I još gore, Nemačka nema ni pravog saveznika, ostala je usamljena, a sama ne može.

Sada se Francuska predstavlja kao glavni saveznik, ali već se ispostavilo da je taj nemački saveznik u stvari vodeći američki instrument u slabljenju Nemačke. Naravno, Francuska ima i svoje ne samo američke razloge za zajedničku borbu. Francuska je u velikim dugovima a njene banke su najveći poverioci zemalja koje ne mogu da vraćaju kredite. Na primer, više od polovine dugova Italije je francuskim bankama. I najnovija pomoć centralnih banaka šest država je inicirana pretećim kolapsom jedne velike francuske banke. Francuska u drugom delu ove godine ima privredni rast u proseku 0,2 odsto a trenutno mora da plati kamate na državne obveznice 3,56 procenata. A kompletan finansijski sistem zemlje zavisi od prodaje državnih obveznica i kako Francuska da vraća dugove kada ima toliki nesrazmer između privrednog rasta i cene dugova. Ta cena bi do kraja godine mogla da bude i znatno veća. Francuska zato očekuje da njene minuse izravna njen saveznik preko Rajne a pod izgovorom spasavanja evra, EU i čak mira u Evropi.

Američka administracija ima još jedan veoma konkretan razlog uplitanja u evropsku krizu. Iako, naime, većina kredita u kriznim zemljama dolazi od evropskih banaka osiguranja, u stvari garancije plaćanja tih kreditnih aranžmana, uglavnom preko 60 odsto, otpadaju na američki Goldman Saks. Ta banka je vodeći osiguranik toksičnih kredita evropskih banaka, ona je to osiguranje debelo naplatila, a sada, ako dođe do bankrota (default), onda će morati i da plati to što je osigurala. To znači propast Goldman Saksa. Razmuljivo je da Amerika pokušava da spreči takav razvoj događaja.

Bez obzira u kakvom je stanju današnja politička Amerika, mora se priznati da je u Evropi smislila prefinjenu i veoma složenu mrežu, vrlo vešto smišljen projekat. Za razumevanje tog projekta neophodno je, ko ima vremena, izučiti slične evroatlantske projekte pred Drugi svetski rat. To izučavanje ne pomaže samo razumevanju zakulisnih igara nego, nažalost, i onoga što je verovatna budućnost. U ovovremenim uslovima, doduše, nije ni bilo teško Americi jer je njena dominacija nad Zapadnom Evropom tokom pedeset godina posle Drugog svetskog rata omogućila da ima svoje ljude na svim važnim mestima, i to u svakoj generaciji evropske elite. Pogotovo u Nemačkoj, Francuskoj i Italiji. Ako neće te zemlje, onda je tu, recimo, Poljska, koja je sada preuzela vođstvo u pritiscima na Nemačku iako nije u evrozoni i njena valuta je vezana za švajcarski franak, a ne za evro. Uostalom, i EU kao integracija Starog kontinenta je bila u funkciji te dominacije.

Americi na ruku ide i odomaćena tradicija u Evropi da će probleme neko drugi da reši, kao da postoji neki Centralni komitet. To je sada jasno, ali se ipak nameće pitanje da li je sve to moguće u novim sasvim izmenjenim uslovima Evrope 21. veka. Još uvek je, izgleda, moguće održati američku dominaciju u političkoj i ekonomskoj eliti Evrope, ali se postavlja dilema da li sve to ima smisla. Šta vredi dominacija nad propalim ekonomijama, nad nefunkcionalnim društvima?

NEMAČKA BEZ SAVEZNIKA U takvim okolnostima ključno je pitanje koja bi to mogla biti stvarna alternativa EU. Na ruševinama EU i u uslovima ekonomskog kolapsa, bez poverenja i rasturenog socijalnog tkiva evropskih društava malo je verovatno da je alternativa u nekoj novoj evropskoj integraciji uopšte realna. Bez obzira što se već otvoreno preti nekim novim ratom u Evropi ako se ne sačuvaju evro i EU. U očekivanom produbljivanju ekonomskog kolapsa mnogo je verovatniji princip da svako sebe spašava kako zna i ume i potpuno će nestati inetgrativne solidarnosti.

Evropu očekuju regionalni savezi, mini integracije, suprotstavljenih interesa i mogućnosti. I opet je i tu ključni problem Nemačka. Sa kime će ta zemlja jer je očigledno da ne može sama, a taj neko mora biti moćan, a ne, recimo, Hrvatska, Slovenija ili Irska. Poslednjih godina se često sumnjalo da to savezništvo Nemačka traži u Rusiji, što je stara ideja nemačkih istoričara i teoretičara države. Istorija se ponovo poigrala sudbinom i Rusija se pojavljuje kao jedini realan izlaz za starog neprijatelja - Nemačku.

Nemačka jeste ekonomski duboko vezana za Rusiju posebno u energetskom sektoru, pokušava se i sa bezbednosnim savezima ali u osnovi malo je verovatan ozbiljniji nemački iskorak u tom pravcu. Nemačka politička elita jednostavno nema političke snage da učini takav iskorak. Drugim rečima, nije realno. Još manje za to snage ima Francuska kao nemački saveznik. Mada, činjenica je da u Nemačkoj postoji jedan značajn deo elite koji zagovara samostalniji položaj Nemačke u odnosu na Ameriku, i to oslanjajući se na Rusiju. U tom smislu bilo bi posebno zanimljivo saznati ko je presudno uticao na kontroverznu odluku Nemačke da ugasi nuklearne elektrane koje su davale 20 odsto potreba zemlje za električnom energijom. Ta energija se sada mora nadomestiti elektranama na gas a time za petinu povećati nemačka zavisnost od ruskog gasa.

U sadašnjoj Evropi smanjenih mogućnosti a rastućih nemogućnosti kriza će, po svemu sudeći, potrajati uprkos alarmantnim upozorenjima da je preostalo još samo nekoliko dana, najviše mesec da bi se pronašlo rešenje. U tom iščekivanju vlade vodećih zemalja, najveće svetske banke i globalne investicione kuće intenzivno prave planove za situaciju raspada Evropske unije i evro valute. Prave planove i subotom i nedeljom uvežbavaju zaposlene za poslovanje u novim uslovima i sa obnvoljenim nacionalnim valutama i naručuju kompjuterski softver za nove-stare nacionalne valute. Britanska vlada i Engleska banka su, na primer, o tim planovima i sa instrukcijama već obavestile britanske ambasade i vodeće banke. Da li je to jedina izvesna alternativa Evropskoj uniji

Fond Slobodan Jovanović

Donnerstag, 29. Dezember 2011

Деда Мразе

Писмо Деда Мразу

Драги Деда Мразе, „Деда Мразе / не скрећи са стазе / не оклевај и не дремај, / већ поклоне спремај!”. Молимо те да нам не доносиш више само шарене лаже, већ да нам испуниш жеље из овог писма.
Дакле, желимо, у новој години, власт која ће да нам понуди стварност, а не утопију. У блату смо до кољена, па је потребна власт којој није главни наум да нас убиједи да бисмо се без ње заглибили још више, односно да ми не видимо то што видимо, већ да треба да видимо то што власт говори да се види.
Желимо да власт окупи паметне људе за нашу добробит, а ова данашња то не може, јер они који оскудијевају у памети неће паметне људе око себе.
Желимо да не живимо за њихово боље сјутра. Хоћемо да доживимо наше боље данас! Бољи живот је могућ одмах ако је судити по нашим главешинама који већ данас живе више него боље.
Желимо да нас воде поштени. Превејане лажовчине и лопине, што нас више од деценије вуку за нос, морају да оду. Али, није довољно бити само поштен да би се водила држава. Мора се и знати. Ови на власти доказали су да не умију, штавише да имају рђаве намјере.
Желимо да дођу они који воле више и задњег клошара у Црној Гори и Србији, но стране лакеје. Они што не савијају кичму, већ само пружају руку. Они што ће слиједити мисао Меше Селимовића: „Бој се овна, бој се говна, а када ћу живјети?”
Желимо да нас поштедиш лицемјерја једног страног амбасадора када прича да се грађани у Црној Гори морају заштитити од криминала, иако баш земља тог амбасадора подржава криминалце, шверцере, терористе и зликовце у свијету и на Балкану, као и све оне који раде за земљу тог амбасадора, а против наше земље.
Желимо да један бивши (у сваком погледу бивши и нека тако буде, амин!) амерички предсједник никада не сазна да је био у Црној Гори, већ да и даље мисли да је то била Македонија, јер је најбоље да злотвори ни не знају за нас.
Желимо да нам не доносиш НАТО играчке, јер оне експлодирају чим их дијете узме у руке, као оне у Нишу. Ни НАТО лизалице зашећерене осиромашеним уранијумом. Ако, баш мораш, дај их овим НАТО лобистима. Боље нису ни заслужили. Желимо да се с грижом сјете анђелчића из Муриња док они круже око нас у новогодишњој ноћи, а њихове злотворе да Луцифер призове себи у најдубљи лед пакла. И да се Амнести интернешенел побрине, прије свега, за своје злочинце а не да бљутаво ламентира над Монтенегром и још дијели лекције паметнијима и поштенијима од себе. Да научи оно библијско: „А зашто видиш трун који је у оку брата твојега, а брвно које је у твојему оку не осјећаш?” (Лука, 6.41).
Желимо, Божић Бато – морамо тебе сада замолити, јер нам у овој жељи Деда Мраз није баш поуздан – да Црна Гора и Србија никада не уђу у трулу Европску унију, ту тамницу народа, која се зло понијела према нама, пошто је то је једини начин да двије сестре крену, чим се отресемо ових вашки на власти, ка љепшој будућности, јер бољи је комад проје на слободи, него торта на европејској робији.
Желимо да они што не знају што их је српски предсједник позвао, не вријеђају њега, јер су га звали када је требало подржати приватну државу за сецесионистичке лидере „транзита цигарета”. А овима што су му пред ову Нову годину ишли на ноге, желимо да се дозову себи и не показују да не знају с ким имају посла, јер ако ни то не знају, онда је јасно да би још мање знали да воде државу.
Драги Деда Мразе, желимо и теби да опет будеш оно што си некада био. Да будеш наш Божић Бата, а не Дизнијева и кока-колина шарена лажа. Да би ти нама испунио жеље, мораш и ти бити другачији од ових на власти који обећавају више од тебе, пред сваке изборе, а потом им ни нос не поцрвени, бар колико онај твој.
Деда Мразе, не скрећи са стазе...

(Аутор је некадашњи
генерални конзул СРЈ у Барију)

Sonntag, 18. Dezember 2011

ZAŠTO PODRŽAVAM DVERI :

Branko Dragaš

ZAŠTO PODRŽAVAM DVERI :

1. Preko 73% građana Srbije smatra da Srbija ide u pogrešnom pravcu,
2. Režim i opozicija su nesposobni da izvrše preobražaj u društvu,
3. Srbiji treba nova politička ideja,
... 4. Dveri donose novu političku ideju i novu politiku,
5. Sposobni su i organizovani,
6. Ljude iz Dveri znam više od 12 godina,
7. Mladi su, obrazovani i pošteni,
8. Nisu se nikada bavili politikom – novi ljudi su u politici,
9. Imaju državi program za spas Srbije,
10. Veruju u ono što govoreПрикажи ви

Samstag, 17. Dezember 2011

ДОЂИ И ВИДИ

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ
ДОЂИ И ВИДИ

КЊИГЕ ВЛАДИМИРА ДИМИТРИЈЕВИЋА

Издавачка кућа "Лио" већ годинама објављује књиге православног публицисте Владимира Димитријевића.

Оклеветани светац / Владика Николај и србофобија
Ако сте хтели да на једном месту нађете одговор на све клевете на рачун Николаја Велимировића, новог свеца Србске Православне Цркве, ово је књига за Вас. Да ли је Свети Николај Жички био: антиевропејац, антисемита, хитлерофил, пронациста, мрзитељ културе, средњовековни мрачњак, итд, итсл? Читајте одговоре Мирку Ћорђевићу, Јовану Бајфорду, Предрагу Илићу и многим, многим другима. Клеветање Светог Николаја Србског је клеветање Србије. Проверитм зашто нападају и Србију и Николаја!

Јагње и змија / Православље и неогностичка психологија
Да ли се православно Хришћанство може спојити са:
- Фројдом и психоанализом?
- Јунгом и аналитичком психологијом?
- Софијанством - учењем о "женском начелу" Божанства? - Масонском верзијом Хришћанства?
Да ли су Православна Црква и римокатолицизам једно? Каква је разлика између православне и римокатоличке светости? Могу ли се свецима подједнако сматрати и Серафим Саровски и Фрања Асишки?
На ова и друга питања, постављена у делу др Владете Јеротића, одговара ова књига.

Пут у Нигдину / Рок музика и доба нихилизма
Ово није прича САМО о рок музици. То је прича о добу у коме живимо, добу "атомске технике и прашумске етике" (отац Јустин Поповић), у коме "ако нема Бога, све је дозвољено" ( (Ф. М. Достојевски). Дакле, то је прича о нихилизму, чијим смо отровом ("нихилином", вели Ниче) сви, више или мање, отровани. Сазнаћете више о: деловању музике на човека, културној револуцији од XVIII века наовамо, претечама рок уметности, "Битлсима“ и "Стоунсима" као идеолозима Њу Ејџа, "Дорсима" као психопобуњеницима, опијуму који је религија за народ, сатанизму и музици (од Шандора Ла Веја до Мерилин Менсона), Лујзи Чиконе, антимадони, смрти од рока... Књига за оне који желе да буду различити...

Хлеб небески и чаша живота / Владика Николај и Отац Јустин о Светој Литургији и Причешћу
Шта су два највећа србска свеца XX века писала и говорила о Тајни над тајнама? Какви се путеви отварају пред човеком кад почне да живи силом Тела и Крви Христове? Како се припремити за Свето причешће? Шта је отац Јустин говорио о старом и новом календару, посту, реформама богослужења, свештеничкој служби? Књига о србском литургијском Предању!

Обнова или обмана?/Литургијска реформа и криза римокатолицизма
Прва књига на србском језику која се бави кризом римокатолицизма насталом после II ватиканског концила, на коме је одлучено да буде спроведена литургијска реформа. Аргументовано и одлучно, књига указује на све опасности које настају кад се традиционално богослужење замени модернистичким. Какве то везе има са нама? Могу ли православни из тога извући поуку? Зашто се не сме журити ако се хоће очување Предања? Зашто је садашњи папа, Бенедикт XVI, дозволио употребу старе, нереформисане мисе?

Света Литургија и тајна Очинства / Трпеза Господња кроз векове и данас
Ево књиге која се бави православном Светом Литургијом говорећи о њеним свештенослужитељима и тумачима: Светом Јовану Златоусту, Светом Дионисију Ареопагиту, Светом Сави Србском, Преподобном Никодиму Агиориту и свештенику - писцу Виргилу Георгију. Литургија је Небо на земљи, у којој се под видом хлеба и вина, примају Тело и Крв самога Христа. Основни пут православног хришћанина: очишћење -просветљење - обожење изложен је у овој књизи подробно и поуздано.

Евроунијаћење/Православље и папизам на крају историје
Ко су потписници споразума из Србске Цркве у Равени којим се папи признаје примат и власт над свим црквама? Ко их све у томе подржава из власти, медија, клира, народа, „невладиних организација“? Колико се и да ли се Срби сећају своје историје и прошлости која је крвљу исписана после сваке „љубави“ Ватикана? Став Ватикана и „браће“ Хрвата о Србима и „независном“ Косову... Наш одговор на то!

Владо Димитријевић

Предлогом стварања централног светског тела за управљање финансијама, н показао право лице.

Ових дана се само необавештени чуде најави Ватикана да ће понудити свој предлог да се спречи дубља светска економска криза – а то је предлог да се створи једно централно тело, на светском нивоу, које би управљало глобалним финансијама. Зар је могуће да нешто што се представља као хришћанство има жељу да подржава глобализам, који је тако крваво супротан свему Христовом?

Наравно, папизам је, за оне који знају, први антихришћански глобализам у историји човечанства: од када је решио да узме светску моћ (а то је, господо, било још крајем првог миленијума наше ере), папа је увек био тај који је све чинио да се свету наметне као глобални вођа. Срби су, ако нико други, то стално осећали на својим леђима (и под гркљаном, где је био нож папиних крижара): не желећи да се потчине ватиканском глобализму, стално су били изложени геноцидним прогонима.

Папа је, да би очувао своју моћ у вековима који су дошли, увек пратио моду: ако се човечанство бави социјалним питањима, ето њега да понуди своју социјалну доктрину, само да остане у игри; ако је на дневном реду корпоративна држава, он је опет ту (случајно ли је подржавао фашистички одговор бољшевизму?); данас, кад је на реду глобализам, папа је први глобалиста. С тим што је то, наравно, маскирано у „хуманизам и ренесансу“.

Још у својој „окружници“ „Љубав у истини“, писаној 2006. године, Бенедикт Шеснаести заложио се за глобалну власт у економији, под условом да се чује „глас сиромашних“ (то јест, пљачкаши треба да владају, али да понекад, маскараде ради, баце са својих крвавих трпеза неку мрвицу гладнима). Дакле, понтифекс прати трендове: није случајно да је Достојевски, у својој бележници, оставио кратак, али прецизан, запис:„Папа-вођа комуниста“.
Јер, Ватикан је пре свега политика маскирана у веру; зато је кнез Мишкин, опет јунак генијалног Руса, тврдио да је римокатолицизам гори од атеизма, јер проповеда изопачени лик Христов. Читалац би требало да зна да је ватиканско банкарство, скривено у такозвани Институт за питања религије (тако је, читаоче: Ватиканска банка се зове Институт за питања религије) међу најјачим и, истовремено, „најнетранспарентнијим“ (читај: највештије закрабуљеним) на свету.

Ево шта каже угледна руска научница, Олга Четверикова, у свом тексту „Финасијско наличје експанзије Запада у Русији: технологије Ватикана“:„Крајем септембра 2009. нови шеф ИПР постао је шеф италијанског одељења Сентандер банке, Готи Тедески, који је у тесној вези са „Опус Деи“ (папина масонерија; о њима више у истоименој књизи др Смиље Аврамов, нап. аут.).

Његово наименовање на ту функцију умногоме је било скопчано с тежњом Ватикана да максимално подигне репутацију банке, која је снажно пољуљана због пређашњих скандала, а нарочито после недавног објављивања у Италији књиге „000 Ватикан“, у којој је, на основу 4 000 тајних докумената Института за послове религије описано како је та банка 90-их година стварала сложени систем рачуна за прање новца“.

Готи Тедески је, дакле, по Четвериковој, овде дошао да опере мрље Ватиканске банке, што је дотични почео да чини причом о тзв. „етичкој глобализацији“, која се уклапа у идеје папе Бенедикта Шенаестог из његове окружнице „Љубав у истини“. Међути, Готи Тедески није дуго успео да глуми моралисту: у септембру 2010. године против њега је покренут кривични поступак због кршења закона о транспарентности – милиони евра је, преко Института за питања религије, требало да се нађу на рачунима непознатих лица, а у све је била умешана и немачка филијала банке Џеј Пи Морган (знате оно, из теорије завере, којој су се до јуче ругали: главне банкократе су Рокфелери, Ротшилди и Моргани). Органи гоњења су према Ватиканској банци били крајње оштри, сматрајући да се случај може карактерисати као прање новца.(Цео текст Олге Четверикове о овим и другим питањима „хришћанског банкарства“ може се наћи на српском одељку сајта „Фонд стратешке културе“).

Ствари су, дакле, крваво просте: папа је један од играча глобализма; наравно, овог пута је опет маскиран у хришћанску крабуљу. Наиме, Ватикан је, чим су Мусолини и Хитлер почели да губе своје позиције, и кад је постало јасно да ће изгубити рат, склопио савез са Вашингтоном (било је то 1943–1944, о чему пише у сјајној студији Ени Лакроа-Риз о ватиканској политици од краја Првог светског до почетка Хладног рата; књигу је, на српском, објавио Службени гласник).

Од тада, преко пакта Реган –Војтила, чији је циљ био рушење Источног блока, као и пакта Вашингтон-Берлин- Ватикан, у доба антисрпског рата на простору бивше СФРЈ, све до данас, кад папа Бенедикт слави свој рођендан у друштву председника САД (био је то Џорџ Буш Млађи, године 2008) потпуно је јасно да је ватиканска екуменска реторика само средство да се прикрије реалан циљ: потчињавање човечанства једној светској, економској и политичкој, власти. За православне, та власт ће, по учењу Светог Писма и Светог Предања, бити власт антихриста. Зато су они вековима папу римског, властољупца и човека спремног на све да би у рукама имао новац и моћ, и звали претечом антихриста.

У својој књизи „Атлантократија као језуитски идеал“, Предраг Р. Драгић Кијук, један од „патријараха“ српског хришћанског антиглобализма, јасно каже: „Док је НАТО наводно штитио Европу од комунистичке диктаторске идеологије, Група Билдерберг и потом Трилатерала ће у свој програм глобалистичке банкократије уградити моделе (Међународни монетарни фонд, Светска банка, и сл.) за остваривање планетарне моћи. Група Билдерберг изнова спроводи Функов план за стварање европске уније а Трилатерална комисија план за усмеревање светске политике“. Ту, и само ту, треба тражити узроке ватиканског предлога да се сагради јединствени центар светске моћи у области финансија.

Владимир Димитријевић

Mittwoch, 14. Dezember 2011

NIKOLIC

MILENKO NIKOLIC

Vorstellung des Buches Karl der Große....
und Aufsätze zur Geschichte

hier öffnen

Dateigröße ca. 16 MB - Ladevorgang abwarten...
filesize 16mb - loading process

СТВАРНОСТ

ПОЛИТИЧКА И НАЦИОНАЛНА СТВАРНОСТ И РАЗЛОЗИ ОСНИВАЊА

РАЗВОЈНИ ПУТ

како да делујемо и боримо се целином,
како да сачувамо Србију као слободну и матичну државу,
како да излечимо последице необјављених окупација и капитулација,
како да радимо на безбедности, заштити и очувању идентитета, солидарности и повезивању ма где живели ??!!

УНУТРАШЊА СТРУКТУРА

Свесрпска скупштина

Свесрпско национално веће

Скупштина Срба у држави у којој живе

Национално веће Срба у држави у којој живе

ПОЗИВ НА САБОРНО ДЕЛОВАЊЕ

ЈЕВАНЂЕЉЕ О БРИГАМА

Свети владика Николај: Недеља двадесетшеста по Духовдану

ЈЕВАНЂЕЉЕ О МНОГИМ БРИГАМА И О ИЗНЕНАДНОЈ СМРТИ

Лука 12, 16-21. Зач. 66.

Господ Исус Христос дошао је међу људе да излечи душу људску од крадљивости. Јер је крадљивост тешка болезања душе људске.
Краде ли син од оца? Не; него слуга краде од господара. Онога часа када се Адамов синовски дух превратио у слугарски дух, његова се рука пружила ка забрањеном плоду.
Зашто краде човек туђу својину - да ли зато што му то треба? Адам је имао свега и није оскудевао ниучем, па ипак је пошао у крађу.
Зашто краде човек од човека, слуга од слуге? Зато што се пре тога усудио красти од господара свога. Увек човек прво краде од Бога па онда од људи. Прво је праотац људски машио се крадљивом руком за оно што је Божије, па су онда, и због тога, његови потомци постали лопови један другог.
Човек краде и од Бога, и од људи, и од природе, и од себе самог. Човек краде не само свима чувстима, него и срцем, и душом, и помислима. Но нема ниједне крађе, у којој ђаво није савезник човеков. Он је дошаптач и наустник свих крађа; он человођ и началник свих крадљивих умишљаја. Нема лопова самца у целоме свету. Увек најмање двојица иду у крађу, а трећи их гледа. Човек и ђаво иду у крађу, а Бог их гледа. Као што Ева није сама извршила крађу, него у друштву с ђаволом, тако никад нико није сам извршио крађу него вазда у друштву ђавола. Но ђаво није само вођ и саучесник у крађи него и проказивач крађе. Јер њему није стало до крађених ствари него до упропашћења душе човекове, до заваде и мржње међу људима, и до погубљења свега рода људског. Не ходи он у крађу због крађе него као лав ричући ходи и тражи кога да прождере (Петр. 5, 8). А да је Ђаво онај који побуђује душу на свако зло и сеје у души сваки кукољ, то је рекао и сам Господ Исус (Мат. 13, 39).
Сваком крађом коју човек учини краде ђаво један део душе његове. И душа навикнутог лопова све се више смањује и суши и пропада као плућа изједена сушицом.
Да би се човек спасао крадљивости, мора сматрати своју имовину Божијом а не својом. И кад употребљава своју имовину мора сматрати да употребљава оно што је Божије а не његово. Једући хлеб са своје трпезе мора благодарити Богу, јер хлеб није његов но Божији.
Да би се човек излечио од болезање крадљивости, мора сматрати и сву туђу имовину Божијом, и мора знати да кад краде од људи краде од Бога. А зар се може покрасти Онај чије се око никад не затвара?
А да би човек отерао од себе свога злог садруга у крађи и сејача свакога зла, мора бдити над душом својом, да ђаво не посеје крадљиве жеље и помисли у њу. И кад их нађе посејане, мора се старати брзо да их сагори огњем молитве.
Није ли луд онај човек који трчи за горим кад је познао боље? Није ли и луд и смешан онај лопов који ноћу обија туђи дућан да покраде крпе од памука, кад је у то исто време видео свога пријатеља где му је дотерао пред кућу пуна кола свиле и кадифе на дар?
Човекољубиви Господ Исус донео је Собом и отворио пред људима безбројна и несравњива блага небеска, и позвао их да узимају јавно и слободно, но само под једним условом: да прво одлепе своју душу од трулежних блага земаљских. Неки су Га људи послушали, пришли су Његовим даровима, и обогатили се; а неки Га нису послушали него су остали при свом трулежном и крађеном богатству. За опомену овим последњим Господ је испричао причу која се чита у данашњем јеванђељу:
Рече Господ причу ову: у једног богатог човека оброди се њива; па мишљаше у себи говорећи: шта ћу чинити? немам у што сабрати летине своје. Буд је иначе био богат, буд му се још оброди летина толико да није знао где ће је сабрати? Гледајући своја поља покривена родном пшеницом; и своје воћњаке и винограде са отежалим и опуштеним гранама од рода; и своје градине препуне разноврсног поврћа; и кованлуке своје препуне меда - овај богаташ није погледао к небу и радосно узвикнуо: слава Ти и хвала, Свевишњи и Свемилостиви Боже? Како си Твојом силом и мудрошћу извукао из црне земље оволико обиље! Како си Твојим сунцем налио сласт у све плодове земне! Како си сваком плоду дао диван изглед и нарочити укус! Како си ми стоструко наградио мој малени труд око свега тога! Како си се смиловао на слугу свога, и са препуним рукама просуо толико благо у крило његово! О, пречудни Господе мој, научи и мене да овим Твојим благом и ја учиним радост браћи својој и суседима својим! Да би се и они заједно са мном радовали, и заједно са мном благодарно славили и хвалили свето име Твоје и неисказану доброту Твоју! - Не; него место да се сети Дародавца толиких дарова, он прво брине где ће те дарове згомилати и у чему ће их чувати. Као лопов кад нађе на друму кесу новаца што не мисли ни откуда је та кеса ту ни чија је, него прво брине како ће је сакрити! Уствари и овај богаташ је прави лопов. Он не би могао рећи, да је све то обиље плодова дошло од његовог личног труда. И лопов се труди око крађе. Нити од његове вештине и памети. И лопов употребљава често много више вештине него ли орач и сејач. Богаташ нити се трудио нити се могао трудити око сунца, и кише, и ветрова, и земље. А то су четири главне стихије које по Божијој вољи омогућавају плод биља и дрвећа. Према томе, тај обилни плод није његов ни због његовог ништавног труда нити пак по праву својине, пошто он није господар ни сунца, ни кише, ни ветрова, ни земље. Тај обилни плод је дар Божији. Како ружан изгледа човек у очима свију људи кад прими неки поклон од некога, па нити каже: хвала, нити се обазре на дародавца, него жури само да склони тај поклон на сигурно место! Честит просјак добије кору црна хлеба, па захвали даваоцу. А овај богаташ није захвалио Богу ниједном помишљу и ниједном речју на толиком обиљу жетве, чак нити иједним осмехом радости на толиком чуду и толикој благодати Божијој. Него место молитве, и благодарности, и песме Богу, и радости срца, њега одмах почиње мучити брига, како ће све то благо сабрати и сместити тако, да ниједно зрно не остане птицама небеским и да ниједна јабука не падне у крило сиромашних суседа његових.
И рече: ово ћу учинити: порушићу житнице своје и подигнућу веће, и овде ћу сабрати сва жита своја и блага своја. Ето шта је главни труд неразумна човека! Место да се труди да поруши старога човека у себи и подигне новога, он улаже сав свој труд у рушење старих и подизање нових житница, нових амбара и салаша. Ако му опет и идућа година тако обилато роди, он ће се опет морати трудити и мучити око проширења старих или зидања нових житница. И тако ће житнице његове бивати из године у годину све шире и новије, а душа његова све ужа и старија. И његово старо жито ће плеснивити као и душа његова. Њега ће окружавати завист и на њега ће се сипати клетва. Јер ће сиромашни људи гледати са завишћу на његово богатство, а гладни ће га проклињати због тврдичлука и себичности. И тако, његово богатство доприносиће пропасти и његовој и његових суседа. Његова душа пропадаће због тврдичлука и себичности, а душе његових суседа пропадаће због зависти и проклињања. Видите, како безуман човек може да употреби Божији дар и на своју и на туђу пропаст! Бог му је дао богатство ради благослова и спасења како његовог тако и његових суседа, а он га употребљује на проклетство и своје и других. Свети Јован Златоуст саветује све који су савету доступни: „Јеси ли се ти наситио - сети се гладнога. Јеси ли утолио своју жеђ - сети се жеднога. Јеси ли се згрејао - сети се замрзлога. Живиш ли у дому високом и богато украшеном - уведи у њега и бескућника. Јеси ли се навеселио на пиру - развесели тужног и жалосног. Јесу ли теби одали част као богаташу - посети и ти убоге. Јеси ли изишао радосним од свога књаза - учини радосним и све слуге своје. Ако будеш милостив и снисходљив према њима, то ћеш и сам добити милост при изласку душе из тела“. Прича се за два велика испосника у египатској пустињи, како су молили Бога да им открије, да ли има когод у свету ко Њему боље служи од њих. И њима се заиста то открије; и заповеди им се да иду у то и то место, таквом и таквом човеку и сазнаће оно што су желели знати. Они дођу, како им је указано, и нађу једнога простога човека, по имену Евхариста, који се искључиво бавио сточарством. Како испосници нису видели на овом човеку ништа необично, то га упитају, како се он стара да испуни вољу Божију? После дужег устезања Евхарист им каже, да све што добије од своје стоке он дели на три дела: један део даје ништим и убогим; други део употребљује на гостопримство странаца; а трећи део задржава за себе и своју целомудрену жену. Чувши ово испосници похвале његову добродетељ и врате се (Пролог, 17. Новембар). - Видите, да је милосрђе чак више и богоугодније и од најстрожијег поста. Но овај лакоми богаташ, о коме је реч у јеванђељу, није помишљао само како да прошири своје житнице и како да сабере све плодове са свога имања. Па шта ће да ради када то учини? Ево нека он сам каже: и казаћу души својој: душо, имаш много блага лежећег на много година: почивај, једи, пиј, весели се! Како може душа јести и пити? Тело једе и пије оно што је у пољу сабрано, а не душа. Па богаташ и мисли на тело, кад говори о души. Његова душа толико је урасла у његово тело, и толико се изједначила с телом, да он њу зна још само по имену. Погубни триумф тела над душом није се могао јасније изразити. Замислите једно јагње у псећој рупи, заврзено и заборављено у псећој рупи. Пас јури на све стране и довлачи у рупу храну за себе. И кад навуче пуну рупу меса, црева, костију од разних стрвина, он онда викне гладном јагњету: јагње моје, сад једи, пиј и весели се; ево, имаш хране за много дана! И после тих речи пас ће се наклопити сам да једе, а јагње ће продужити да гладује и од глади угинуће. Тако је исто поступио овај богаташ са својом душом као овај пас са гладним јагњетом. Душа се не храни храном која трули, а он јој нуди такву храну. Душа чезне за својом небеском домовином, где стоје њене житнице и њени источници, а он је прикива за земљу, и још јој обећава, да ће је држати тако приковану за много година. Душа се радује Богу, а он и не узима име Божије у уста. Душа се гоји правдом и милошћу, а он и не помишља да својим богатством учини правду и милост бедним, јадним и наказним људима око своје куће. Душа хоће чисту небесну љубав, а он сипа маст у огањ страсти, и смрдљивим димом од тога кади душу. Душа тражи свој накит; а њен је накит: љубав, радост, мир, трпљење, доброта, милост, вера, кротост, уздржање (Гал. 5, 22-23); он ју пак кити пијанством, ждерањем блудом и сујетом. Како да не липше травоједно јагње поред месождерног пса? Како да не умре душа притиснута тешком лешином телесном?
Но није све безумље овога богаташа у томе што нуди месо јагњету, односно телесну храну души, него још и у томе што се он прави господаром времена и живота. Јер гле, он се спрема да једе и пије на много година. А чујте шта му Бог на то одговара: а Бог му рече: безумниче, ове ноћи узећу душу твоју од тебе; а што си приправио чије ће бити? Тако му рече Господар живота и света, и заповедник времена и смрти, којему је у руци душа свега живота и дух свакога тела човечјега (Јов. 12, 10). Безумниче, зашто не мислиш умом него трбухом? Као што није био у твојој власти дан твога рођења, тако није ни дан твоје смрти. Господ је упалио свеће земаљског живота кад је Он хтео, Господ ће их погасити кад Он хоће. Као што твоје богатство није могло ускорити час твога доласка у свет, тако оно не може одложити ни час твога одласка из света. Зависи ли од тебе свануће и смркнуће дана? Зависи ли од тебе кад ће ветар почети дувати и кад ће се утишати? Толико исто зависи од тебе и рок твој на земљи! И толико исто зависе од тебе твоје житнице и пивнице, и твоји торови и обори. Све је то Божија својина, исто онако као и твоја душа. Свакога дана и свакога часа Бог може узети Своје од тебе и дати другоме. Његово је све још за твога живота; Његово ће бити све и после твоје смрти. У Његовим је рукама и твој живот и твоја смрт. Зашто онда говориш о многим годинама унапред? На минуте је избројан твој живот, човече. И твој последњи минут може откуцати још данас. Зато се не брини о сутрашњем дану, шта ћеш јести, и шта ћеш пити, и у што ћеш се оденути; него брини више, много више брини, с каквом ћеш душом изаћи пред Бога, Створитеља и Господара свога. Брини се више о царству Божијем, јер то је храна твоје душе (Мат. 6, 31-33).
Ову причу завршава Господ речима: тако бива ономе ко себи сабира благо, а не богати се у Бога. Како му, дакле бива? Изненадно раставља се он од свога богатства и душа му од тела. Богатство се предаје другом, тело се предаје земљи, а душа иде у место црње од гроба, где је плач и шкргут зуба. Њега неће срести ниједно добро дело у царству небеском, да би душа његова ту имала места. Његово име неће се наћи записано у Књизи живих, те неће бити ни знано ни прозвано међу блаженима. Он је примио своју плату на земљи, и богатства Божија на небу неће се показивати души његовој.
О, како је страшна изненадна смрт! Кад човек мисли да сасвим чврсто стоји на земљи, земља се може наједанпут да отвори и прогута га, као што је прогутала Датана и Авирона (5. Мојс. 16, 32). Кад се богозаборавни весељак спрема да се још годинама и годинама весели, пада огањ и сагорева га као Содом и Гомор. Кад човек мисли да се добро осигурао и код Бога и код људи, наједанпут пада мртав као Ананија и Сапфира (Дела ап. 5, 1). Изненадном смрћу грешник наноси две штете, и себи и својој родбини; себи, јер непокајан умире; и родбини, јер је изненађује неочекиваним ударом и оставља послове своје неуређене. Благо оном ко се поболи пред смрт, и претрпи муке и страдања. Томе се даје прилика и могућност, да се још једном свесно обазре на цео свој живот; да прегледа и преброји грехе своје; да се покаје за све зло што је учинио као и да зарида пред Богом и очисти душу своју сузама, и умоли Бога за опроштај; и још да и сам опрости свима оним који су њега вређали и злобили за живота; да благослови све пријатеље и све непријатеље своје; да опомене децу да се боје Бога, да се сећају часа смртнога и да благовремено богате своју душу вером, молитвом и милостињом. Погледајте, како су умирали Божији угодници и праведници у Старом Завету: Аврам, Исак, Јаков, Јосиф, Мојсеј и Давид. Сви они болују пред смрт, и у болести својој не испуштају имена Божијега из својих уста. И сви остављају добре аманете својим потомцима и благосиљају их. Таква је нормална смрт праведника. Но рећи ћете: а зар нису многи праведници изненадно погинули у ратовима? Не, нису. Праведници никад не умиру изненадно. Они се увек спремају за смрт, и свакога дана очекују растанак са овим животом. Срцем својим они се непрестано кају и исповедају пред Богом, и прослављају име Божије. То чине праведници и у миру и благостању; а још више чине они то у рату, у напасти и искушењу. Њихов цео живот јесте стално приготовљавање за смрт. Зато они никад и не умиру изненадно.
Приготовљавати се за смрт то и значи богатити се у Бога. Јер само они, који истински верују у Бога и у други живот прилагођавају се за смрт, односно за онај други живот. Неверни се никад не приготовљавају за смрт: они се приготовљавају за што дужи живот овде на земљи. Зато се они боје и да мисле о смрти, а још мање старају се. о богаћењу у Бога. Ко се пак приготовљава за смрт, тај се приготовљава и за вечни живот. А какво је то приготовљавање за вечни живот, познато је сваком хришћанину. Мудар човек сваки дан утврђује своју веру у Бога, и брани срце своје од неверовања, сумње и злобе, као што мудар домаћин брани свој виноград од злих мушица и скакаваца. Мудар човек брине се сваки дан да испуни заповести Божије делима праштања, милосрђа и љубави. Тако се он богати у Бога. Оно што му је најмилије и најдрагоценије не држи мудар човек у житницама и кошевима него полаже у руке Божије. То је душа његова. То је највеће благо његово; једино благо које не труне и не умире. Сваки дан мудар човек има готов обрачун са овим светом, и спреман је да легне и умре са постојаном вером, да ће оживети и пред лице Божије изаћи. („Мисли сам у себи и говори: ја нећу остати у овоме свету дуже од данашњега дана - и никад нећеш сагрешити пред Богом“ Св. Антоније Велики). Нема ништа лакомисленије него рећи: да ми је да изненадно умрем, и да своје смрти и не осетим! Тако говоре безумни и безбожни. Ко од апостола, светитеља и свих богоугодника умре у сну? Или кога од њих прогута земља? Или кога спали огањ? Ко од њих изврши самоубиство? Зато умни и побожни говоре: нека буде воља Божија! Боље да годинама болујемо и будемо у квргама и грчевима од болести него да изненадно непокајани умремо. Јер и муке овога света брзо пролазе као и радости. А у ономе свету нема ништа привремено и пролазно, него је све вечно, била мука или радост. Боље, дакле, да се мало помучимо и поболујемо овде него тамо. Јер је тамо несравњено дужа мера и бола и радости. Нека буде воља Божија! Молимо се, дакле, Свевишњем Богу, да нам не пошље изненадну смрт усред наших грехова и безакоња, но да нас поштеди као што поштеди цара Језекију (Ис. 38, 1), и да нам да дана за покајање. По милости Својој да нам да знак приближења смрти наше, да би могли брзо учинити још неко добро и спасти душу своју од огња вечнога. Да би се тако и наше име нашло у Књизи Живих, и да би се и наше лице видело мећу праведницима у царству Христа Бога нашега. Њему нека је слава и хвала, са Оцем и Духом Светим - Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност.