Mittwoch, 28. März 2012

Unkasevic

Nada Unkasevic
Nada Unkasevic је ажурирала свој статус: "Demokratija sa zapada je jedna stvar, koja uci ceo svet kako da zivi i sta da radi. To za mene se ne zove demokratija osim diktatura zapada. A ja vam mogu reci svima braco Srbi i sestre Srpkinje kakva je njihova demokratija i kako ona deluje u 21 veku. ona se zove Fasisticka demokratija koja svakom svom gradjaninu oduzima i parce hleba od njihovih usta. A oni se bogate i sire neki pdederluk i sotonizam u njihovoj demokraciji. Ovo je zemlja hrana sva vestacka i bez ukusa, cevece sve vestacko i bez mirisa, takodje zene hladne ko stene i sve za interes a za njih nema i ne postoji ljubav, prema tome sta neznaju da vole."

Исповедање



ИСПОВЕДАЊЕ ВЕРЕ

Сви који смо благодаћу Божијом одгајени на благочестивим догматима и следујемо у свему Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву верујемо да:
Једини пут спасења људи1 је вера у Свету Тројицу, у дело и учење Господа нашег Исуса Христа, који се настављају у Његовом телу, Светој Цркви. Христос је једина истинита светлост2, не постоје друге светлости да нас просветле, нити друга имена која могу да нас спасу „Нема ни у једноме другоме спасења; јер нема другога Имена под небом данога људима којим бисмо се могли спасти“3. Сва друга веровања, све друге религије, које не знају или не признају Христа „који је у телу дошао“4, људске су измишљотине и дела Ђавола5, која не воде истинском богопознању и поновном рођењу кроз божанско крштење, него обмањују људе и воде их у пропаст. Ми Хришћани верујући у Свету Тројицу, немамо истога Бога ни са једном другом религијом; чак ни са такозваним монотеистичким религијама, Јудаизмом и Мухамеданизмом, које не верују у Свету Тројицу.
Већ две хиљаде година, основана од Христа и руковођена од Светога Духа, Црква је остала стабилна и непоколебљива у наученој од Христа, преданој од Апостола и очуваној од Светих Отаца спасоносној Истини. Није поклекла под суровим гоњењима првобитно Јудеја а касније идолопоклоника током прва три века; пројавила је мноштво мученика и изашла као победник, потврдивши своје божанско порекло. Као што чудесно говори свети Јован Златоусти: „Ништа није јаче од Цркве... Ако ратујеш против човека, или си победио или си побеђен, ако, међутим, ратујеш против Цркве, без изгледа си да победиш, јер је Бог јачи од свих“6.
Након престанка гоњења и тријумфа Цркве над спољним непријатељима, тј. Јудејима и идолопоклоницима, умножили су се и ојачали су унутрашњи непријатељи Цркве. Појавиле су се разноврсне јереси, које су покушале да измене и да искваре предану веру, како би се код верника изазвала збрка и како би ослабило њихово поверење у еванђелску истину и у оно што је предано. Свети Василије Велики, описујући стање у Цркви које је створила током четрдесет година владајућа, и у управном смислу, Аријева јерес, говори: „Презрене су догме Отаца, апостолска предања су понижена, изуми нових људи живе у Црквама; људи се предају лукавствима, а не богословствовању; мудрост овога света преузима првенство, изругујући се похвали Крста. Пастири се протерују, уместо њих уводе се вуци грабљиви који уништавају стадо Христово“7.
Оно што је било са спољашњим непријатељима, религијама, десило се и са унутрашњим, јересима. Црква је кроз велике и просветљене Свете Оце поставила међе и заштитила Православну веру одлукама Помесних и Васељенских Сабора у односу на конкретна, сумњива учења, али и сагласјем Отаца (consensus Patrum) у односу на свеукупан збир питања вере. Ми смо сада потпуно сигурни, када следимо Свете Оце и не померамо међе које су они поставили. Изрази „Следујући Светим Оцима“ и „Не померај међе које поставише Оци наши“ чине поуздан правац пута и сигурносни вентил Православне вере и живота. Сходно томе основне поставке нашег Исповедања су следеће:

1. Чувамо непроменљиво и неповредиво све што су Сабори и Оци установили. Прихватамо све што они прихватају и осуђујемо све што они осуђују, а клонимо се општења са онима који новаче у стварима вере. Ми нити додајемо нити одузимамо какво учење, нити га мењамо. Већ богоносац свети Игњатије Антиохијски у Посланици светом Поликарпу Смирнском пише: „Сваки који говори шта осим онога што је заповеђено, ако је и веродостојан, ако и пости, ако је и девственик, ако чини знаке и пророкује, нека ти буде вук у овчијој кожи који пропаст оваца твори“. Свети Јован Златоусти тумачећи речи Апостола Павла „ако вам неко проповеда Еванђеље друкчије него што примисте анатема да буде“, примећује да Апостол „није рекао ако вам супротно објављује или ако све изврће, него ако и нешто најмање проповедају другачије од онога што примисте, ако и случајно уносе новине, нека буду анатема“8. Седми Васељенски Сабор објављујући клирицима Цариграда своје одлуке против иконобораца пише: „Следовали смо предању Католичанске Цркве и нити шта одузесмо нити шта додасмо, него будући научени у апостолском духу, чувамо предања која смо примили, прихватајући и целивајући све што је Света Католичанска Црква од првих времена неписано и писано примила... Јер истинити и најисправнији суд Цркве не допушта никакве новине чинити, нити одузимати било шта. Стога ми, следујући отачким законима, примивши благодат од једнога Духа, без новачења и без умањења сачувасмо све што се на Цркву односи“9.
Са Светим Оцима и Саборима одбацујемо и анатемишемо све јереси које су се појавиле током историјског хода Цркве. Од старих јереси које су преживеле до данас осуђујемо Монофизитизам, како онај екстремни Евтихија тако и онај умерени Севира и Диоскора, сагласно са одлукама Четвртог Васељенског Сабора у Халкидону и христолошким учењем великих Светих Отаца и Учитеља, као Светог Максима Исповедника, Светог Јована Дамаскина, Светог Фотија Великог и богослужбеним химнама.

2. Објављујемо да је Папизам извор јереси и заблуда; учење о Filioque, тј. исхођењу Светога Духа и од Сина, супротно је свему што је сам Христос учио о Светоме Духу. Целокупни лик Отаца и на Саборама и самостално сматрају Папизам за јерес, јер је осим Filioque произвео још мноштво других заблуда, као што су примат и непогрешивост Папе, употреба бесквасних хлебова, учење о чистилишту, о безгрешном зачећу Богородице, о створеној благодати, о куповини опроштаја грехова (индулгенције); изменио је скоро читаво учење и праксу Крштења, Миропомазања, Божанске Евхаристије и других светих тајни и претворио је Цркву у световну државу.
Данашњи Папизам је још више, у односу на средњевековни Папизам, одступио од учења Цркве, тако да не представља више наставак древне Западне Цркве. Увео је мноштво нових претеривања у „Мариологију“, као што је учење о Богородици као „саискупитељки“ (corredemptrix) људског рода. Ојачао је „Харизматични Покрет“ пентикосталних група, тобоже духоцентричних. Усвојио је источњачке спиритуалне методе молитве и контемплације. Увео је даље новине у богослужење, као што су плесови и музички инструменти. Скратио је и суштински разорио Божаствену Литургију. У области Екуменизма Другим Ватиканским Концилом поставио је основе за Сверелигију, признајући „духовни живот“ припадницима других религија. Догматски минимализам довео је до снижења нивоа моралних захтева, због чврсте везе догме и морала, што је имало за последицу моралне падове врховних клирика и умножавање међу клирицима моралних настраности хомосексуалности и педофилије10.
Уопштено говорећи постоји радикална промена Папизма и окретање према Протестантизму након Другог Ватиканског Концила, као и усвајање различитих „спиритуалних“ покрета „Новог доба“.
Према светом Симеону Солунском, Мистагогу (Тајноводцу), Папизам је Цркви нанео више штете него што су нанеле све јереси и расколи заједно. Ми Православни имамо заједницу са Папама који су живели пре схизме и многе Папе прослављамо као светитеље. Папе након схизме су јеретици; престали су да буду наследници Римског трона, немају апостолско прејемство, пошто немају веру Апостола и Отаца. Из тог разлога са сваким од тих Папа „не само да немамо заједницу, него га и јеретиком називамо“. Због хуле на Светога Духа учењем о Filioque изгубили су Светога Духа, и све је код њих безблагодатно. Ниједна њихова света тајна није ваљана према светом Симеону. „Хуле, дакле, новатори и далеко су од Духа, хулећи на Светога Духа, и нема у њима уопште Духа Светога, зато су и њихове свете тајне безблагодатне, пошто благодат Духа одбацују и унижавају га... зато и Духа Светога у њима нема, и ничега духовнога у њима и све је ново и измењено код њих и мимо Божанскога предања“11.

3. То исто важи, у још већој мери, за Протестантизам, који је као чедо Папизма наследио многе јереси, и још више додао; одбацује Предање прихватајући само Свето Писмо (Sola Scriptura), које, међутим, погрешно тумачи; укида Свештенство као посебну тајинску благодат, такође и поштовање Светих и икона; унизио је личност Богородице, одбацује Монаштво; од Светих Тајни прихвата само Крштење и Божаствену Евхаристију, кварећи и у њима учење и праксу Цркве; учи о апсолутном предодређењу (Калвинизам) и оправдању само вером, а од скоро његов „авангардни“ део увео је Свештенство жена и брак истополних, које примају чак и у Свештенство. Најважније, међутим, лишен је еклисиологије, јер не постоји појам Цркве, онако како га разуме Православно Предање.

4. Једини начин да се васпостави наша заједница са јеретицима јесте да они одбаце своје заблуде и да се покају, како би постојало истинско јединство и мир; јединство са истином а не са заблудом и јересју. За утеловљење јеретика у Цркву канонска тачност (ακρίβεια) захтева њихово примање кроз Крштење. Претходно њихово „крштење“, вршено ван Цркве, без трикратног погружења и уздизања крштенога у води освећеној посебном молитвом и од стране православног свештеника, није крштење; лишено је благодати Светога Духа, која не постоји у расколима и у јересима, и следствено томе немамо ништа заједничко што би нас сједињавало, као што каже свети Василије Велики: „Они који од Цркве отпадоше немају више благодат Светога Духа на себи; јер је престало предавање (благодати) пошто су прекинули прејемство... а они који се одвојише, будући да постадоше лаици, нити да крштавају нити да рукополажу немају више власти, не могући да предају благодат Светога Духа, од које су сами отпали“12.
Због тога је неутемељен и неоснован нови покушај Екумениста да промовишу став како имамо заједничко крштење са јеретицима, те да на овом непостојећем крштењском јединству утврђују јединство Цркве, која тобоже постоји тамо где постоји крштење13. У Цркву, међутим, неко улази и бива њен члан не било којим крштењем, него једним и јединственим крштењем обављеним од стране свештеника који имају Свештенство Цркве.

5. Докле год јеретици продужавају да остају у заблуди, избегавамо општење са њима, посебно заједничке молитве. Свештени канони у целини забрањују не само заједничко служење Литургије и заједничке молитве у храмовима, него чак и обичне молитве на приватним местима. Строги став Цркве према јеретицима проистиче из истинске љубави и искреног интересовања за њихово спасење и из пастирске бриге како се верни не би повели за јересју. Онај ко љуби исказује љубав, и не оставља другог да пребива у лажи; у противном су љубав, као и јединомислије и мир са њим, вештачки и лажни. Постоји добар рат и лош мир. „Бољи је славни рат него мир који одваја од Бога“ каже свети Григорије Богослов14. И свети Јован Златоусти саветује: „Ако негде видиш да се наноси штета благочешћу, не претпостављај једномислије истини, него стој храбро до смрти... нипошто не издајући истину“. И још саветује наглашавајући: „Ни један кривотворени догмат не прихватајте, изговарајући се притом на љубав“15. Такав став Отаца усвојио је и велики борац и исповедник Православне вере против Латина Свети Марко Ефески Евгеник, који своје Исповедање вере у Фиренци завршава на следећи начин: „Сви учитељи Цркве, сви Сабори и сва божаствена Писма опомињу да треба бежати од инакомислећих и туђити се општења са њима. Зар ћу ја, све њих презирући, следити онима који заповедају да се под образином вештачког мира ујединимо? И то са онима који кваре свештени и божански Символ (вере), уводећи Сина као другог узрочника Светога Духа? А остала безумља остављам, узимајући ово за сада, од којих би и једно само било довољно да нас од њих одвоји. Да нам се никада тако нешто не догоди, Утешитељу благи, нити да на такав начин изгубимо свој разум, него да држећи се твога учења и блажених мужева које си ти надахњивао, будемо придодати нашим оцима, ово, ако не било шта друго, одавде поневши, побожност“16.

6. До почетка 20. века Црква је непоколебиво и непроменљиво држала став који је одбацивао и осуђивао све јереси, као што се то управо изражава у Синодику Православља који се чита у Недељу Православља. Анатемишу се све јереси и јеретици, свака појединачно; да не би на неки начин нека остала изван анатеме, постоји на крају општа анатема: „Свима јеретицима анатема“.
Нажалост, овај јединствени, чврсти и непоколебиви став Цркве до почетка 20. века, почео је постепено да бива напуштан, након Енциклике коју је разаслала Васељенска Патријаршија 1920. године „Свима црквама Христовим“, и која по први пут званично карактерише јереси као цркве, које нису отуђене од Цркве, него су јој своје и сродне. Препоручивала је да се „распламса и ојача пре свега љубав међу Црквама, не сматрајући једна другу за страну и туђу, него као блиску и сродну у Христу, санаследником и сутелесником обећања Божијег у Христу“17.
Тиме је отворен пут да буде усвојена, уобличена и развијена у оквиру Православне Цркве, првобитно протестантски изум, а сада прихваћена и од стране Папизма, јерес Екуменизма, та свејерес, која усваја и озакоњује све јереси као цркве и удара на догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви. Развијена је већ, предаје се и намеће се од стране Патријараха и Епископа нова догма о Цркви, нова еклисиологија. Сагласно њој ниједна Црква нема право да захтева искључиво за себе карактер католичанске и истините Цркве. Свака од њих је један одломак, један део, не и целовита Црква. Тек све заједно чине Цркву.
Пале су све међе које су поставили Оци; не постоји линија разграничења између јереси и Цркве, између истине и заблуде. И јереси су цркве, а многе од њих, као што је папска, сматрају се сада сестринским црквама, којима је Бог, заједно са нама, поверио бригу за спасење људи18. И у јересима постоји благодат Светога Духа, зато су њихово крштење, као и све остале свете тајне, ваљане. Сви који су крштени, без обзира којој јереси припадају, чланови су тела Христовог, Цркве. Осуде и анатеме Сабора не важе и треба да буду избрисане из богослужбених књига. Сместили смо се под кров „Светског Савета Цркава“ и у суштини смо издали – самим укључењем – нашу црквену самосвест. Укинули смо догму о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, догму „један Господ, једна вера, једно крштење“19.

7. Овај међухришћански синкретизам проширио се сада и на међурелигијски синкретизам, који изравнава све религије са јединственим, божанског порекла и од Христа откривеним богопоштовањем, богопознањем и животом по Христу. Доводи се у питање не само догма о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви у односу на јереси, него и темељна догма јединственог у свету Откривења и спасења људи кроз Исуса Христа, у односу на религије света. То је најгора заблуда, највећа јерес свих векова.

8. Ми верујемо и исповедамо да само у Христу постоји могућност спасења. Религије света и јереси воде у пропаст. Православна Црква није само истинита Црква; она је једина Црква. Само она је остала верна Еванђељу, Саборима и Оцима, и следствено томе само она представља истиниту католичанску Цркву Христову. По преподобном старцу Јустину Поповићу, Екуменизам је заједничко име за све псевдоцркве Западне Европе. Њихово заједничко име је свејерес20.
Ову свејерес прихватили су од стране Православних многи Патријарси, Архиепископи, Епископи, клирици, монаси и лаици. Њу проповедају „откривене главе“, њу примењују и њу намећу у пракси, заједничарећи на разне начине са јеретицима, у заједничким молитвама, разменама посета, пастирском сарадњом, постављајући себе суштински изван Цркве. Наш став који произилази из канонских одлука Сабора и из примера Светих је јасан. Свако треба да преузме своју одговорност.

9. Постоје свакако и заједничке одговорности, и то пре свега наших Јерараха и теолога са екуменистичким мишљењима, наспрам православне пуноће и наспрам њихове пастве. Њима поручујемо са страхом Божијим и љубављу, да су такав њихов став и отвореност према екуменским активностима, са сваке стране достојни осуде, јер:
а) у пракси доводе у питање наше православно-отачко предање и веру
б) сеју сумњу у срца пастве и збуњују многе, водећи у поделе и расколе, и
в) одвлаче део пастве у заблуду и тиме у духовну погибао.
Поручујемо, напокон, да, због поменутих разлога, сви који се крећу у овој екуменистичкој неодговорности, без обзира на то који положај да заузимају у Црквеном Организму, супротстављају се предању наших Светих и према томе налазе се насупрот њих.

Због тога њихов став треба да буде осуђиван и да се одбацује од целокупног збора Јерараха и од верног народа.
Превод са јелинског
Архим. Симеон

Montag, 16. Januar 2012

Јасмина

Пишу проф. др Јасмина Вујић и др Војин Јоксимовић
Због чега је Европски савет учинио велику услугу Србији и зашто је најбоље решење у овом моменту да се замрзне процес придруживања ЕУ?

Поводом недавне одлуке Европског савета да се одложи разматрање кандидатуре Србије за чланство у Европској унији (EУ) до марта идуће године, грађани Србије уместо да буду разочарани требало би да схвате да им је учињена велика услуга. Мишљење две чланице ЕУ, Немачке и Аустрије, превагнуло је упркос повољној оцени Европске комисије (ЕК). Верује се да се иза леђа Немачке крило још неколико земаља које не желе да виде Србију у ЕУ, односно које желе да продуже даљу агонију и мрцварење Србије док је тотално не понизе и не доведу до тога да експлицитно призна Косово као независну државу. Дубоко верујемо да даље понижење Србије и српског народа неће бити заустављено, јер су одавно видљиви планови за даље распарчавање српских земаља и српског националног бића. Председник Тадић је пристао на „преговоре о добросуседским односима“ са такозваном „косовском владом“ које надгледа ЕУ и тиме је у суштини имплицитно признао независност Косова. Томе у прилог иде и катастрофални Споразум о „печату“ и „заједничкој контроли административних прелаза, односно граница“, као и предаја копија матичних књига Приштини, које су Срби на Косову доживели као издају, а Хашим Тачи, највећи криминалац на Балкану, као de jure признање независности Косова.
У овом чланку ћемо изнети наше образложење зашто сматрамо да је Европски савет учинио велику услугу Србији и зашто је најбоље решење у овом моменту да се замрзне процес придруживања ЕУ. Сви одговорни за дебакл српске политике морају да поднесу неопозиве оставке, а избори на свим нивоима морају под хитно да се распишу. Да би опстала, Србија мора драстично да промени своју досадашњу ЕУропски орјентисану политичку, економску и фискалну политику, и да се у свим сферама окрене својим националним интересима и развоју дугорочне стратегије опстанка у ово кризно време.

СУМРАК ЕВРОЗОНЕ
Можда је у не тако давној прошлости идеја о стварању Европске уније била веома привлачна: брисање граница и формирање јаке економске заједнице, која ће моћи равноправно да конкурише на свим светским тржиштима, где ће све чланице бити равноправне и где ће се одлуке доносити консензусом, а не прегласавањем или диктатом најјачих, где ће радна снага моћи несметано да конкурише и циркулише на целом тржишту рада ЕУ, где ће образовни систем бити хармонизован и бесплатно школовање омогућено за све. Као и у много примера у прошлости, овакви идеалистички концепти се обично претворе у своју супротност, јер се нуде као добро зашећерена горка пилила за народ, као што се то десило и у случају бивше Југославије или бившег Совјетског Савеза.
ЕУ у овом моменту подсећа на брод који убрзано тоне (Титаник), вучен тежином ланаца бирократије која се стално повећава. На делу је застрашивање чланица ЕУ не би ли се одрекле и оно мало суверености и самосталности које су задржале уласком у ЕУ. Док се убрзано спроводи централизовање политичке, економске и фискалне политике, и док се о питањима од значаја за милионе људи у ЕУ одлучује у уском кругу бриселских добро плаћених бирократа, дотле се суверене државе намерно распарчавају на „европске регије“ које ни политички, ни економски не могу да парирају моћној бриселској бирократији. Овај процес је најбоље објаснио Јоже Менцингер, први министар економије у словеначкој влади, који је недавно изјавио да „у економском погледу Словенија више није држава, већ само регија Европске уније“. Он даље објашњава да је Словенија потпуно зависна од ЕУ, јер „70 одсто извоза иде у Унију, она води рачуна о порезима и систему, о новцу се старају у Франкфурту, а граница одавно нема“.
Ако погледамо уназад кроз хронологију настанка ЕУ, Унија је несумњиво била привлачна пре доношења Споразума у Мастрихту (The Maastricht Treaty), 7. фебруара 1992. године. Тај Споразум о претапању Европске заједнице, која је створена 1957. године од стране шест држава (Француска, Немачка, Италија, Холандија, Белгуја и Луксембург) да олакша економску сарадњу и спречи могуће будуће сукобе првенствено између Немачке и Француске, у Европску унију садржао је и клаузулу о стварању јединствене европске валуте – евра. Споразум у Мастрихту је, дакле, створио нову економску и монетарну унију, координирану спољну политику, али без фискалне уније, што се двадесет година касније показало као дефектно и кобно.
Идеја увођења нове валуте, евра, заснивала се на стабилности немачке марке, на ниском годишњем државном дефициту (три одсто БДП), на ограниченом укупном државном дугу (60 одсто БДП) и на одржавању ниске инфлације. Готово религиозно веровање да до кризе у еврозони неће и не може доћи допринело је огромним проблемима у којима се еврозона тренутно налази.
Евро је постао стварност првог јануара 1999. године и 17 чланица ЕУ су до сада прешле на коришћење евра. За евро је задужена „Европска централна банка“ (ЕЦБ) са седиштем у Франкфурту. Преосталих десет земаља од 27 чланица ЕУ морају да испуне горе наведене услове из Споразума у Мастрихту да би се учланиле у еврозону. Велика Британија и Данска су успеле да преговорима постигну одређена изузећа од генералних захтева, а Шведска је на референдуму из 2003. године одбацила улазак у еврозону. Интересантно је напоменути да су одлуке у вези придруживања ЕУ или еврозони углавном одбијане на референдумима, те такозвана „ЕУ елита“ никако не подржава овај највиши облик демократског одлучивања. Толико о демократији у ЕУ.
Еврозона је доживела процват у периодима од 1999. до 2001. године и од 2005. до 2007. године, али је имала озбиљне кризе од 2002. до 2004. године и од 2008. до 2009. године. Садашња егзистенцијална криза еврозоне је започела у Грчкој пре две године, па се убрзо проширила на Ирску и Португалију, а тренутно озбиљно прети Италији и Шпанији, као и другим земљама у ЕУ, укључујући Белгију и Француску. Изостанак фискалне уније која би контролисала не само глобалну економску политику у ЕУ, већ и економску политику у свакој од чланица, омогућила је да неке чланице као Грчка створе неодрживе дугове. Томе су допринели и политички лидери Немачке и Француске, који су и сами кршили критеријуме утврђене Споразумом у Мастрихту, и то без икаквих санкција. Реаговања чланица ЕУ на кризу у Грчкој, поготово Немачке, дошла су касно и било је очигледно да чланице ЕУ не желе да поделе одговорност за насталу дужничку кризу. Поготово не француске и немачке банке које су власници грчких државних обвезница. Немачка је одговорност упорно пребацивала на тзв. PIIGS земље: Португалију, Ирску, Италију, Грчку и Шпанију, којима су наметнуте изузетно оштре мере за санирање дужничких криза: драстично повећање пореза; смањење државног издвајања за пензије, здравство, школство и одбрану; отпуштање великог броја државних службеника; продаја природних ресурса и имовине у државном власништву  итд. Овим мерама је највише била погођена средња класа чији се животни стандард драстично снизио. Ове мере су довеле до дубоке економске рецесије у Грчкој, те се предвиђа пад привредне производње за 5,5 одсто БДП у 2011. години. Плате су пале за 14 одсто у Грчкој, за седам одсто у Португалији и Ирској, за пет одсто у Шпанији, три одсто у Италији и око један одсто у Немачкој.
Док је већина чланица ЕУ или упала у дубоку дужничку кризу или се налази на ивици рецесије, показало се да је Немачка имала највећу корист од стварања еврозоне. „Европска централна банка“ (ЕЦБ) је проценила да је Немачка далеко конкурентнија не само у односу на друге чланице еврозоне, него је постала економски џин и у односу на најразвијеније земље света. Немачки извоз је скочио за 18 одсто  у периоду од августа 2009. до маја 2011. године. Зато не зачуђује податак да се баш Немачка највише противи дугорочним решењима која би могла да извуку еврозону из кризе, као што је увођење еврообавезница, јер сматра да би онда она била принуђена да бар делимично покрије дугове PIIGS земаља.

др Јасмина Вујић и др Војин Јоксимовић
Због чега је Европски савет учинио велику услугу Србији и зашто је најбоље решење у овом моменту да се замрзне процес придруживања ЕУ