Предлогом стварања централног светског тела за управљање финансијама, н показао право лице.
Ових дана се само необавештени чуде најави Ватикана да ће понудити свој предлог да се спречи дубља светска економска криза – а то је предлог да се створи једно централно тело, на светском нивоу, које би управљало глобалним финансијама. Зар је могуће да нешто што се представља као хришћанство има жељу да подржава глобализам, који је тако крваво супротан свему Христовом?
Наравно, папизам је, за оне који знају, први антихришћански глобализам у историји човечанства: од када је решио да узме светску моћ (а то је, господо, било још крајем првог миленијума наше ере), папа је увек био тај који је све чинио да се свету наметне као глобални вођа. Срби су, ако нико други, то стално осећали на својим леђима (и под гркљаном, где је био нож папиних крижара): не желећи да се потчине ватиканском глобализму, стално су били изложени геноцидним прогонима.
Наравно, папизам је, за оне који знају, први антихришћански глобализам у историји човечанства: од када је решио да узме светску моћ (а то је, господо, било још крајем првог миленијума наше ере), папа је увек био тај који је све чинио да се свету наметне као глобални вођа. Срби су, ако нико други, то стално осећали на својим леђима (и под гркљаном, где је био нож папиних крижара): не желећи да се потчине ватиканском глобализму, стално су били изложени геноцидним прогонима.
Папа је, да би очувао своју моћ у вековима који су дошли, увек пратио моду: ако се човечанство бави социјалним питањима, ето њега да понуди своју социјалну доктрину, само да остане у игри; ако је на дневном реду корпоративна држава, он је опет ту (случајно ли је подржавао фашистички одговор бољшевизму?); данас, кад је на реду глобализам, папа је први глобалиста. С тим што је то, наравно, маскирано у „хуманизам и ренесансу“.
Још у својој „окружници“ „Љубав у истини“, писаној 2006. године, Бенедикт Шеснаести заложио се за глобалну власт у економији, под условом да се чује „глас сиромашних“ (то јест, пљачкаши треба да владају, али да понекад, маскараде ради, баце са својих крвавих трпеза неку мрвицу гладнима). Дакле, понтифекс прати трендове: није случајно да је Достојевски, у својој бележници, оставио кратак, али прецизан, запис:„Папа-вођа комуниста“.
Јер, Ватикан је пре свега политика маскирана у веру; зато је кнез Мишкин, опет јунак генијалног Руса, тврдио да је римокатолицизам гори од атеизма, јер проповеда изопачени лик Христов. Читалац би требало да зна да је ватиканско банкарство, скривено у такозвани Институт за питања религије (тако је, читаоче: Ватиканска банка се зове Институт за питања религије) међу најјачим и, истовремено, „најнетранспарентнијим“ (читај: највештије закрабуљеним) на свету.
Ево шта каже угледна руска научница, Олга Четверикова, у свом тексту „Финасијско наличје експанзије Запада у Русији: технологије Ватикана“:„Крајем септембра 2009. нови шеф ИПР постао је шеф италијанског одељења Сентандер банке, Готи Тедески, који је у тесној вези са „Опус Деи“ (папина масонерија; о њима више у истоименој књизи др Смиље Аврамов, нап. аут.).
Његово наименовање на ту функцију умногоме је било скопчано с тежњом Ватикана да максимално подигне репутацију банке, која је снажно пољуљана због пређашњих скандала, а нарочито после недавног објављивања у Италији књиге „000 Ватикан“, у којој је, на основу 4 000 тајних докумената Института за послове религије описано како је та банка 90-их година стварала сложени систем рачуна за прање новца“.
Готи Тедески је, дакле, по Четвериковој, овде дошао да опере мрље Ватиканске банке, што је дотични почео да чини причом о тзв. „етичкој глобализацији“, која се уклапа у идеје папе Бенедикта Шенаестог из његове окружнице „Љубав у истини“. Међути, Готи Тедески није дуго успео да глуми моралисту: у септембру 2010. године против њега је покренут кривични поступак због кршења закона о транспарентности – милиони евра је, преко Института за питања религије, требало да се нађу на рачунима непознатих лица, а у све је била умешана и немачка филијала банке Џеј Пи Морган (знате оно, из теорије завере, којој су се до јуче ругали: главне банкократе су Рокфелери, Ротшилди и Моргани). Органи гоњења су према Ватиканској банци били крајње оштри, сматрајући да се случај може карактерисати као прање новца.(Цео текст Олге Четверикове о овим и другим питањима „хришћанског банкарства“ може се наћи на српском одељку сајта „Фонд стратешке културе“).
Ствари су, дакле, крваво просте: папа је један од играча глобализма; наравно, овог пута је опет маскиран у хришћанску крабуљу. Наиме, Ватикан је, чим су Мусолини и Хитлер почели да губе своје позиције, и кад је постало јасно да ће изгубити рат, склопио савез са Вашингтоном (било је то 1943–1944, о чему пише у сјајној студији Ени Лакроа-Риз о ватиканској политици од краја Првог светског до почетка Хладног рата; књигу је, на српском, објавио Службени гласник).
Од тада, преко пакта Реган –Војтила, чији је циљ био рушење Источног блока, као и пакта Вашингтон-Берлин- Ватикан, у доба антисрпског рата на простору бивше СФРЈ, све до данас, кад папа Бенедикт слави свој рођендан у друштву председника САД (био је то Џорџ Буш Млађи, године 2008) потпуно је јасно да је ватиканска екуменска реторика само средство да се прикрије реалан циљ: потчињавање човечанства једној светској, економској и политичкој, власти. За православне, та власт ће, по учењу Светог Писма и Светог Предања, бити власт антихриста. Зато су они вековима папу римског, властољупца и човека спремног на све да би у рукама имао новац и моћ, и звали претечом антихриста.
У својој књизи „Атлантократија као језуитски идеал“, Предраг Р. Драгић Кијук, један од „патријараха“ српског хришћанског антиглобализма, јасно каже: „Док је НАТО наводно штитио Европу од комунистичке диктаторске идеологије, Група Билдерберг и потом Трилатерала ће у свој програм глобалистичке банкократије уградити моделе (Међународни монетарни фонд, Светска банка, и сл.) за остваривање планетарне моћи. Група Билдерберг изнова спроводи Функов план за стварање европске уније а Трилатерална комисија план за усмеревање светске политике“. Ту, и само ту, треба тражити узроке ватиканског предлога да се сагради јединствени центар светске моћи у области финансија.
Ствари су, дакле, крваво просте: папа је један од играча глобализма; наравно, овог пута је опет маскиран у хришћанску крабуљу. Наиме, Ватикан је, чим су Мусолини и Хитлер почели да губе своје позиције, и кад је постало јасно да ће изгубити рат, склопио савез са Вашингтоном (било је то 1943–1944, о чему пише у сјајној студији Ени Лакроа-Риз о ватиканској политици од краја Првог светског до почетка Хладног рата; књигу је, на српском, објавио Службени гласник).
Од тада, преко пакта Реган –Војтила, чији је циљ био рушење Источног блока, као и пакта Вашингтон-Берлин- Ватикан, у доба антисрпског рата на простору бивше СФРЈ, све до данас, кад папа Бенедикт слави свој рођендан у друштву председника САД (био је то Џорџ Буш Млађи, године 2008) потпуно је јасно да је ватиканска екуменска реторика само средство да се прикрије реалан циљ: потчињавање човечанства једној светској, економској и политичкој, власти. За православне, та власт ће, по учењу Светог Писма и Светог Предања, бити власт антихриста. Зато су они вековима папу римског, властољупца и човека спремног на све да би у рукама имао новац и моћ, и звали претечом антихриста.
У својој књизи „Атлантократија као језуитски идеал“, Предраг Р. Драгић Кијук, један од „патријараха“ српског хришћанског антиглобализма, јасно каже: „Док је НАТО наводно штитио Европу од комунистичке диктаторске идеологије, Група Билдерберг и потом Трилатерала ће у свој програм глобалистичке банкократије уградити моделе (Међународни монетарни фонд, Светска банка, и сл.) за остваривање планетарне моћи. Група Билдерберг изнова спроводи Функов план за стварање европске уније а Трилатерална комисија план за усмеревање светске политике“. Ту, и само ту, треба тражити узроке ватиканског предлога да се сагради јединствени центар светске моћи у области финансија.
Владимир Димитријевић
Keine Kommentare:
Kommentar veröffentlichen