ПОЗДРАВНИ ГОВОР ИГУМАНА МАНАСТИРА ВЕЛИКИ МЕТЕОРИ
Конференција Митрополије Пирејске: „Примат, синодалност и јединство цркве“
Пиреј, 28. април 2010. Године
Ваше Преосвештенство, поштовани оци, уважени професори - Христос Воскресе.
За нас је то био посебан благослов што смо примили позивницу Његовог Преосвештенства, Митрополита Серафима, да присуствујемо овој конференцију и изнесемо скромно монашко мишљење. Ова конференција, која је организована са посебном пажњом и освртом на сваки детаљ, још једном доказује његову исповедничку отвореност и разумевање борбе која се води, као и његово искрено сведочење.
Наше присуство овде ове вечери је свесно и важно сведочанство нашег противљења великом проблему екуменизма, који представља велику опасност за нашу Цркву и духовни напредак верних, са дубоким сотириолошким последицама.
То је сведочанство подршке, саучесништва са здравом забринутошћу и неспокоја који имају овде присутни – организатори, говорници и присутни – али такође и многи други верни наше Цркве, који су ожалошћени тренутним нечасним напредовањем екуменизма, и који изражавају своје огромно незадовољство и немир.
То је доказ наше заједничке, одлучне и непопустљиве чињенице да ми не прихватамо оне „неповратне догађаје“, резултате активности New Age-а и Новог светског поретка, као и покушаје да наметну у сфери екуменских дијалога заједницу са инославнима, и то у ова тешка времена за нашу отаџбину и наш народ, који баш сада најтрагичније проживљава последице управо тих активности, у вртлогу свеопштог презира, несигурности, распада, потчињавања и непоштовања.
Потпуно исте ствари се предузимају и у области вере, кроз нездраво и страно окружење екуменизма, неприхватљиве и погубне уступке, релативизацију, лажирање, новотарење, промене и компромисе, а што се одвија под плаштом миротворства, саживота, узајамног обогаћивања, братства и у клими бујне и бљутаве агапологије (тј. под маском љубави – прим.прев.).
Међутим, истинитост наше вере јесте, и остаће непромењена, оригинална и без иноваторства. Наша Православна вера јесте и остаће бескомпромисна. Нема потребе за механизмима подршке, мерама стабилизације, уговорима о надгледању и међународном туторству. Она не може бити ограничена, подривена, презрена. Она се не плаши шпекуланата и не може банкротирати!
Наша света Православна вера, пренета нам од Апостола, жива и спасоносна вера наших Светих Отаца - упркос сплеткарења и жестоких напада које трпи, како од оних унутар, тако и оних изван својих зидина, видљивих и невидљивих бораца - по милости нашег Васкрслог Господа, Богородице и свих Светих, сачуваће ову нашу вољену домовину и одвешће нас у нашу будућу домовину која је горе.
Наша порука је чиста и јасна: нема места за попуштања и компромисе по питањима вере. По питањима вере нема оних који управљају и оних којима се управља, наређених и потчињених, законодаваца и следбеника. Ми не показујемо послушање због застрашивања и претњи. Ми не прихватамо ултиматуме и чињенично стање. Ми одбијамо да напустимо спасоносну веру и светоотачко предање наше Православне Цркве, и да будемо одведени ванцрквеним путевима лажних уједињења и унијатским приступима.
Ваше Преосвештенство, желимо да Вам се захвалимо и честитамо на исповедању и сведочењу вере по питањима екуменизма. Ваше предводништво, у ситуацији општег недостатка вођства у овој области, даје нам сигурност и снагу. Такође Вам захваљујемо и честитамо на организовању вечерашње конференције на добро одабрану и актуелну тему: „Примат, синодалност и јединство Цркве“, на којој ће уважени говорници узети учешћа.
Конференција Митрополије Пирејске: „Примат, синодалност и јединство цркве“
Пиреј, 28. април 2010. Године
Ваше Преосвештенство, поштовани оци, уважени професори - Христос Воскресе.
За нас је то био посебан благослов што смо примили позивницу Његовог Преосвештенства, Митрополита Серафима, да присуствујемо овој конференцију и изнесемо скромно монашко мишљење. Ова конференција, која је организована са посебном пажњом и освртом на сваки детаљ, још једном доказује његову исповедничку отвореност и разумевање борбе која се води, као и његово искрено сведочење.
Наше присуство овде ове вечери је свесно и важно сведочанство нашег противљења великом проблему екуменизма, који представља велику опасност за нашу Цркву и духовни напредак верних, са дубоким сотириолошким последицама.
То је сведочанство подршке, саучесништва са здравом забринутошћу и неспокоја који имају овде присутни – организатори, говорници и присутни – али такође и многи други верни наше Цркве, који су ожалошћени тренутним нечасним напредовањем екуменизма, и који изражавају своје огромно незадовољство и немир.
То је доказ наше заједничке, одлучне и непопустљиве чињенице да ми не прихватамо оне „неповратне догађаје“, резултате активности New Age-а и Новог светског поретка, као и покушаје да наметну у сфери екуменских дијалога заједницу са инославнима, и то у ова тешка времена за нашу отаџбину и наш народ, који баш сада најтрагичније проживљава последице управо тих активности, у вртлогу свеопштог презира, несигурности, распада, потчињавања и непоштовања.
Потпуно исте ствари се предузимају и у области вере, кроз нездраво и страно окружење екуменизма, неприхватљиве и погубне уступке, релативизацију, лажирање, новотарење, промене и компромисе, а што се одвија под плаштом миротворства, саживота, узајамног обогаћивања, братства и у клими бујне и бљутаве агапологије (тј. под маском љубави – прим.прев.).
Међутим, истинитост наше вере јесте, и остаће непромењена, оригинална и без иноваторства. Наша Православна вера јесте и остаће бескомпромисна. Нема потребе за механизмима подршке, мерама стабилизације, уговорима о надгледању и међународном туторству. Она не може бити ограничена, подривена, презрена. Она се не плаши шпекуланата и не може банкротирати!
Наша света Православна вера, пренета нам од Апостола, жива и спасоносна вера наших Светих Отаца - упркос сплеткарења и жестоких напада које трпи, како од оних унутар, тако и оних изван својих зидина, видљивих и невидљивих бораца - по милости нашег Васкрслог Господа, Богородице и свих Светих, сачуваће ову нашу вољену домовину и одвешће нас у нашу будућу домовину која је горе.
Наша порука је чиста и јасна: нема места за попуштања и компромисе по питањима вере. По питањима вере нема оних који управљају и оних којима се управља, наређених и потчињених, законодаваца и следбеника. Ми не показујемо послушање због застрашивања и претњи. Ми не прихватамо ултиматуме и чињенично стање. Ми одбијамо да напустимо спасоносну веру и светоотачко предање наше Православне Цркве, и да будемо одведени ванцрквеним путевима лажних уједињења и унијатским приступима.
Ваше Преосвештенство, желимо да Вам се захвалимо и честитамо на исповедању и сведочењу вере по питањима екуменизма. Ваше предводништво, у ситуацији општег недостатка вођства у овој области, даје нам сигурност и снагу. Такође Вам захваљујемо и честитамо на организовању вечерашње конференције на добро одабрану и актуелну тему: „Примат, синодалност и јединство Цркве“, на којој ће уважени говорници узети учешћа.
ЛАЖИ ЕКУМЕНИЗМА
Митрополит Петроградски и Ладошки, Јован Сничев
(9. октобар 1927. — 2. новембар 1995.)
Прва и главна лаж екуменизма је теорија о „историјски узрокованим поделама цркава“. Црква, коју је основао Исус Христос и која је садржавала пуноћу спасоносне Истине – кажу екуменисти – временом се поделила на разне гране. Те гране су: Православље, Римокатолицизам и Протестантизам са својим мноштвом различитости, које су у потпуности равноправне. Поделе су резултат несавршености љуских дела, тј. последице политичких и националних трвења. Сада је, коначно, дошло време да се та практична размимоилажења одстране и да се уједине различите конфесије, вративши се ка почетном, ранохришћанском јединству.
Коментар: Лукавство таквог расуђивања се састоји у томе што у пракси никакве поделе цркава није ни било. Историја Хришћанства јасно и недвосмислено сведочи о томе да се радило о постепеном отпаду, а не поделама, тачније, о отпаду западних народа и западноевропских конфесија од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Црква непрекидно постоји у својој пуноћи, добивши име Православна, тј. она која правилно слави Бога.
Било које непристрасно историјско истраживање би показало да Православље никако није „једно од“ многобројних исповедања вере. Оно је ранохришћанско, апостолско исповедање, од кога су после, повођени сопственом гордошћу и преварним умом, отпале све друге хришћанске „конфесије“. Намера да се тамо нека простестантска секта „изједначи у правима“ са Руском Православном црквом је заправо покушај да се Русија скрене ка том погибељном процесу духовне деградације, у коме се данас налази Запад, у бездушности и безверју опште пропасти.
Друга лаж екуменизма се јавља као логични наставак прве лажи. Реч је о теорији да „свака од подељеених цркава поседује део Божанске Истине, и нико не може тврдити да поседује њену пуноћу“.
Коментар: „Еда ли се Христос Раздјели?“ (1 Кор 1,13) – узвикнуо је још пре деветнаест векова Апостол Павле, укоривши оне који су покушали да незаконито објаве своје претензије на поседовање Црквене благодати. Данас се број тих претендената вишеструко повећао. Истовремено, сви они на неки начин срамно заборављају са напомену да су њихове претензије заправо претензије самозваних који покушавају да оправдају своја наводна права уз помоћ лукавиих претеривања, намерних прећуткивања и отворених конструкција.
Овде је умесно још да упозоримо на погибељну опасност таквих покушаја не само за руско религиозно самосазнање, Православље и Православне, него и за руску државност уопште, за сво наше друштво у целости. Данас сваки политичар зна да оздрављења државног бића не може бити без консолидације опште сарадње и без смирења свести народних маса. Заузврат, такво смирење није могуће без јасних оквира и дефинисиања национално-државне идеологије, која у себи мора да садржава основне моралне вредности и моралне орјентире, идеале народног постојања. Ти идеали су неизбежно укорењени у области религиозне сфере човековог сазнања, јер управо религија тврди да она чува у себи апсолутну Истину, да она одговара на питања о добру и злу, о врлинама и манама, о смислу живота човека.
Народ који изгуби веру, губи и способност за живот. И сви они који мисле да све „конфесије“ имају исто право на Истину, објективно обезвређују целокупну хиљадугодишњу историју руског народа, који је кроз векове покушавао да спроведе у свом животу Православни морално-религиозни идеал.
Са догматске тачке гледишта, претензије екумениста су неодрживе. У првих десет векова, цео хришћански свет је веровао у исто оно, у шта све до данас верује Православна Црква. Током тог времена, разни покушаји искривљавања учења су притискали Цркву веома сурово, запретивши чистоћи и целосности Божанског Откровења. А почетком xi века, након што је Запад отпао у јерес Римокатолицизма, почело је дробљење Хришћанства на новоизмишљене „конфесије“, које сада у оквиру екуменизма покушавају да добију за своја лажна учења признање да су „равноправна“ са истинама Светог Православља.
Трећа лаж екуменизма је лаж о томе да је у њеној моралној основи љубав, па на основу њеног позива, екуменисти онда настоје да униште у области религије, све различитости и поделе, успостављајући посвуда мир и јединство.
Коментар: Љубав је прва и главна врлина Хришћанина. Апостол Павле каже: „Ако језике човјечије и анђелске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи. И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже.“ (1 Кор 13,1-3)
Без ње није могуће постојање света, без ње се губи смисао човечијег живота. Али та љубав је, пре свега, љубав према Богу, ка тим Божанским Истинама и благодатном Откровењу, које омогућује човеку да победи грех и задобије за себе вечни и благословени живот у рајској обитељи.
„Љуби Господа Бога својега свијем срцем својијем и свом душом својом и свијем умом својијем и свом снагом својом. Ово је прва заповијест.“ (Мк 12,30) – поручио је Христос Спаситељ ученицима Својим.
Таква љубав не трпи никакве нападе на истине вере. Таква се љубав беспоштедно, до последње капи крви и даха, бори са јересима које нападају на чистоту Божанских заповести. Таква љубав не дозвољава ни помисли о могућности изједначавања истине Цркве Христове са погибељним јересима, препуним погубних људских заблуда. Та љубав нема ништа заједничко са лукавим изговорима екумениста, са којима прикривају своје нечасне циљеве.
Данашње Хришћанство, које је пуноћа живе вере, бесконачно далеко стоји од мутних „хуманистичких“ веровања квазицрквених интелектуалаца, који чине окосницу екуменизма у Русији. Не може бити мира између Истине и лажи, јер је управо на то мислио Господ, када је обавезао Своје ученике на непрестану борбу са погибељним заблудама рекавши: „Нијесам дошао да донесем мир него мач.“ (Мт 10,34) Тај духовни мач свете Истине је дужан да носи са собом сваки Хришћанин и да га одлучно употреби у случају када угледа да је нападнут дом светиње. За ту борбу са неправдом, имамо јасне речи Господа: „Али сад... нека прода хаљину своју и купи нож.“ (Лк 22,36)
Ускраћивање заштите светиње вере нема оправдања ни у телесној немоћи, ни у материјалној нужди. Ко се повлачи из те одбране под изговором погрешно схваћене „љубави“, узима на себе велики грех одступника од вере и издајника...
Четврта лаж екуменизма је нашироко рекламирана карактеристика о његовој наводној „неполитичности“. Опасност је у томе што недржавна и ненационална суштина екуменизма привлачи пажњу патриотски орјентисаних политичара, док његове присталице непрестано наглашавају „неполитички“ карактер тог покрета.
Коментар: У ствари, жеља им је да представе екуменизам као чисто „међурелигијску“ појаву која има коњуктурни карактер, иако није у стању да издржи ни површну проверу чињеница. Прво, сама по себи, „религија света“ је заједничка за сво човечанство, што и јесте крајњи циљ свих напора екумениста, иако не постоји ништа више од идеолошке основе мондијализма и идеолошког темеља „новог светског поретка“. Заправо, та једина лажна религија је дужна да „духовно“ оправда неопходност рушења суверених националних држава и обједињења човечанства у једну супер-државу, на челу са светском владом.
Данас нико више не крије да после пада СССР, Запад на челу са САД отворено настоји да уведе планетарну диктатуру. У оквиру УН, већ се у потпуности назиру одређене структуре светске владе у изградњи, која се ослања у својој делатности на колосалну војну структуру и моћ НАТО-а. Рушење Ирака, угушење Југославије, варварско бомбардовање Православних Срба [у Републици Српској] – све те казнене акције недвосмислено показују каква судбина чека непокорне противнике „новог светског поретка“.
Неоспорне су везе екуменизма са светском масонеријом. Још је давне 1946. године, на почецима екуменистичког покрета, француски масонски лист „Темпл“ писао: „Питају нас, зашто се мешамо у спорове типично религиозне природе; у којој мери питања уједињења цркава, екуменистички конгреси, итд. могу бити у интересу масонства? Проблем покренут пројектом уједињења цркава, веома интересује масонство. Он је близак масонству, јер у себи садржи идеју универзализма.. У сваком случају, приликом сазивања првих екуменистичких конгреса, допринос наше браће је био пресудан..“
Са хришћанске тачке гледишта, питање стварања „универзалне“ религије се може оценити једнозначно – као припрема за зацарење антихриста.
Није за чуђење што многи Православни јерарси веома оштро говоре о екуменизму: „Осуђујем екуменизам, и сматрам га не просто јересју, него свејересју, спремиштем свих јереси и зловерја. Нама су добро познате антихришћанске силе које закулисно управљају екуменизмом... Екуменизам је усмерен против Православља. Он данас представља највећу опасност, заједно са неверјем наше епохе која идолизује материјалну привезаност и задовољства.“ – изјавио је 1972. године Патријарх Александрије Николај vi.
Неколико година уназад је блажени Патријрх Дијадор, поглавар Православне Цркве Јерусалима, објавио прекид свих екуменистичких веза. А Руска Загранична Православна црква је сасвим званично унела у богослужбени чин Синодика који се чита у Недељу Православља, анатемисање екумениста, следећег садржаја: „Они који нападају на Цркву Христову и уче да се она поделила на гране... и они, који су у општењу са таквим јеретицима или им помажу, или штите јерес екуменизма, правдајући је исказивањем братске љубави и уједињењем раздељених Хришћана – анатема!“
У вези са тим, нарочито јасно се показује неоснованост данашњих „православних екумениста“, који као своје оправдање користе пету лаж.
Пета лаж [екуменизма] је тврдња [православних екумениста] да остају у оквирима екуменистичког покрета искључиво ради сведочења инославнима о истинама Православља.
Коментар: Сведочење представља целокупан живот Православне Цркве, у њеној благодатној и чудесној пуноћи. Из века у век, спасоносна Црквена благодат, привлачила је ка себи десетине и стотине милиона људи, жедних спасења своје душе и проналажења вишег смисла живота. Никаква додатна „сведочења“ истине Откровења Божијег нису потребна. За њихово усвајање, од човека се тражи само покајање од греха, добра воља, и ништа више.
Треба рећи да се у Русији широко саборно разматрање екуменизма десило само једном, и то 1948. године у Москви, на конференцији Православних помесних цркава. Тада су на ту тему надугачко говорили многи угледни богослови и јерарси. У закључној резолуцији се спомиње да „циљеви екуменистичког покрета не одговарају идеалу Хришћанства“, и да је „стварање екуменистичке цркве, као утицајне међународне силе, пад пред искушењем земаљске власти, коју је Христос одбацио и скретање на нехришћански пут“, да „екуменистички покрет нема печат уједињења цркава путем благодатних средстава...“
Закључак резолуције је: „Одбити учешће у екуменистичком покрету“. Тај документ је прво потписао Патријарх Московски и све Русије, а после њега, следи још једанаест потписа Православних првојерарха.
До сада нико још није покушао оспорити канонску важност тог документа. Истина, у исто време са хрушчовљевим прогонима Цркве, почео је активни притисак КГБ-а на свештеноначелнике, са циљем увлачења Московске Патријаршије у међународне екуменистичке организације. Држава је настојала да употреби морални ауторитет Руске Православне цркве за своје спољно-политичке планове, без обзира на мишљење верујућих.
Данас се питање односа ка екуменизму поново враћа у свој својој оштрини. Та духовна агресија, која је била послана последњих година против Русије од стране инославних конфесија, потврдила је наша најгора упозорења - оштрица њеног главног удара је, као и пре, усмерена против руског Православља. Архијерејски Сабор је 1994. године констатовао да је „неопходно поновно преиспитати све оно што онеспокојава свештенство и мирјане наше цркве у вези учешћа у екуменистичком покрету, и брижљиво богословски, пастирски и историјски анализирати и паново осмислити.“
Наравно, то је само почетак пута који морамо проћи до краја, сем уколико хришћанско име не носимо узалуд. Тај пут ће бити напоран и тежак у датој реалности садашњег положаја Русије. Он ће захтевати од нас храброст и мудрост, смирење и разборитост, стрпљење и упорност. Вероватно нам неће бити лако. Али, другог пута нема. Господе благослови!
------------------
Трећа лаж екуменизма је лаж о томе да је у њеној моралној основи љубав, па на основу њеног позива, екуменисти онда настоје да униште у области религије, све различитости и поделе, успостављајући посвуда мир и јединство.
Коментар: Љубав је прва и главна врлина Хришћанина. Апостол Павле каже: „Ако језике човјечије и анђелске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи. И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже.“ (1 Кор 13,1-3)
Без ње није могуће постојање света, без ње се губи смисао човечијег живота. Али та љубав је, пре свега, љубав према Богу, ка тим Божанским Истинама и благодатном Откровењу, које омогућује човеку да победи грех и задобије за себе вечни и благословени живот у рајској обитељи.
„Љуби Господа Бога својега свијем срцем својијем и свом душом својом и свијем умом својијем и свом снагом својом. Ово је прва заповијест.“ (Мк 12,30) – поручио је Христос Спаситељ ученицима Својим.
Таква љубав не трпи никакве нападе на истине вере. Таква се љубав беспоштедно, до последње капи крви и даха, бори са јересима које нападају на чистоту Божанских заповести. Таква љубав не дозвољава ни помисли о могућности изједначавања истине Цркве Христове са погибељним јересима, препуним погубних људских заблуда. Та љубав нема ништа заједничко са лукавим изговорима екумениста, са којима прикривају своје нечасне циљеве.
Данашње Хришћанство, које је пуноћа живе вере, бесконачно далеко стоји од мутних „хуманистичких“ веровања квазицрквених интелектуалаца, који чине окосницу екуменизма у Русији. Не може бити мира између Истине и лажи, јер је управо на то мислио Господ, када је обавезао Своје ученике на непрестану борбу са погибељним заблудама рекавши: „Нијесам дошао да донесем мир него мач.“ (Мт 10,34) Тај духовни мач свете Истине је дужан да носи са собом сваки Хришћанин и да га одлучно употреби у случају када угледа да је нападнут дом светиње. За ту борбу са неправдом, имамо јасне речи Господа: „Али сад... нека прода хаљину своју и купи нож.“ (Лк 22,36)
Ускраћивање заштите светиње вере нема оправдања ни у телесној немоћи, ни у материјалној нужди. Ко се повлачи из те одбране под изговором погрешно схваћене „љубави“, узима на себе велики грех одступника од вере и издајника...
Четврта лаж екуменизма је нашироко рекламирана карактеристика о његовој наводној „неполитичности“. Опасност је у томе што недржавна и ненационална суштина екуменизма привлачи пажњу патриотски орјентисаних политичара, док његове присталице непрестано наглашавају „неполитички“ карактер тог покрета.
Коментар: У ствари, жеља им је да представе екуменизам као чисто „међурелигијску“ појаву која има коњуктурни карактер, иако није у стању да издржи ни површну проверу чињеница. Прво, сама по себи, „религија света“ је заједничка за сво човечанство, што и јесте крајњи циљ свих напора екумениста, иако не постоји ништа више од идеолошке основе мондијализма и идеолошког темеља „новог светског поретка“. Заправо, та једина лажна религија је дужна да „духовно“ оправда неопходност рушења суверених националних држава и обједињења човечанства у једну супер-државу, на челу са светском владом.
Данас нико више не крије да после пада СССР, Запад на челу са САД отворено настоји да уведе планетарну диктатуру. У оквиру УН, већ се у потпуности назиру одређене структуре светске владе у изградњи, која се ослања у својој делатности на колосалну војну структуру и моћ НАТО-а. Рушење Ирака, угушење Југославије, варварско бомбардовање Православних Срба [у Републици Српској] – све те казнене акције недвосмислено показују каква судбина чека непокорне противнике „новог светског поретка“.
Неоспорне су везе екуменизма са светском масонеријом. Још је давне 1946. године, на почецима екуменистичког покрета, француски масонски лист „Темпл“ писао: „Питају нас, зашто се мешамо у спорове типично религиозне природе; у којој мери питања уједињења цркава, екуменистички конгреси, итд. могу бити у интересу масонства? Проблем покренут пројектом уједињења цркава, веома интересује масонство. Он је близак масонству, јер у себи садржи идеју универзализма.. У сваком случају, приликом сазивања првих екуменистичких конгреса, допринос наше браће је био пресудан..“
Са хришћанске тачке гледишта, питање стварања „универзалне“ религије се може оценити једнозначно – као припрема за зацарење антихриста.
Није за чуђење што многи Православни јерарси веома оштро говоре о екуменизму: „Осуђујем екуменизам, и сматрам га не просто јересју, него свејересју, спремиштем свих јереси и зловерја. Нама су добро познате антихришћанске силе које закулисно управљају екуменизмом... Екуменизам је усмерен против Православља. Он данас представља највећу опасност, заједно са неверјем наше епохе која идолизује материјалну привезаност и задовољства.“ – изјавио је 1972. године Патријарх Александрије Николај vi.
Неколико година уназад је блажени Патријрх Дијадор, поглавар Православне Цркве Јерусалима, објавио прекид свих екуменистичких веза. А Руска Загранична Православна црква је сасвим званично унела у богослужбени чин Синодика који се чита у Недељу Православља, анатемисање екумениста, следећег садржаја: „Они који нападају на Цркву Христову и уче да се она поделила на гране... и они, који су у општењу са таквим јеретицима или им помажу, или штите јерес екуменизма, правдајући је исказивањем братске љубави и уједињењем раздељених Хришћана – анатема!“
У вези са тим, нарочито јасно се показује неоснованост данашњих „православних екумениста“, који као своје оправдање користе пету лаж.
Пета лаж [екуменизма] је тврдња [православних екумениста] да остају у оквирима екуменистичког покрета искључиво ради сведочења инославнима о истинама Православља.
Коментар: Сведочење представља целокупан живот Православне Цркве, у њеној благодатној и чудесној пуноћи. Из века у век, спасоносна Црквена благодат, привлачила је ка себи десетине и стотине милиона људи, жедних спасења своје душе и проналажења вишег смисла живота. Никаква додатна „сведочења“ истине Откровења Божијег нису потребна. За њихово усвајање, од човека се тражи само покајање од греха, добра воља, и ништа више.
Треба рећи да се у Русији широко саборно разматрање екуменизма десило само једном, и то 1948. године у Москви, на конференцији Православних помесних цркава. Тада су на ту тему надугачко говорили многи угледни богослови и јерарси. У закључној резолуцији се спомиње да „циљеви екуменистичког покрета не одговарају идеалу Хришћанства“, и да је „стварање екуменистичке цркве, као утицајне међународне силе, пад пред искушењем земаљске власти, коју је Христос одбацио и скретање на нехришћански пут“, да „екуменистички покрет нема печат уједињења цркава путем благодатних средстава...“
Закључак резолуције је: „Одбити учешће у екуменистичком покрету“. Тај документ је прво потписао Патријарх Московски и све Русије, а после њега, следи још једанаест потписа Православних првојерарха.
До сада нико још није покушао оспорити канонску важност тог документа. Истина, у исто време са хрушчовљевим прогонима Цркве, почео је активни притисак КГБ-а на свештеноначелнике, са циљем увлачења Московске Патријаршије у међународне екуменистичке организације. Држава је настојала да употреби морални ауторитет Руске Православне цркве за своје спољно-политичке планове, без обзира на мишљење верујућих.
Данас се питање односа ка екуменизму поново враћа у свој својој оштрини. Та духовна агресија, која је била послана последњих година против Русије од стране инославних конфесија, потврдила је наша најгора упозорења - оштрица њеног главног удара је, као и пре, усмерена против руског Православља. Архијерејски Сабор је 1994. године констатовао да је „неопходно поновно преиспитати све оно што онеспокојава свештенство и мирјане наше цркве у вези учешћа у екуменистичком покрету, и брижљиво богословски, пастирски и историјски анализирати и паново осмислити.“
Наравно, то је само почетак пута који морамо проћи до краја, сем уколико хришћанско име не носимо узалуд. Тај пут ће бити напоран и тежак у датој реалности садашњег положаја Русије. Он ће захтевати од нас храброст и мудрост, смирење и разборитост, стрпљење и упорност. Вероватно нам неће бити лако. Али, другог пута нема. Господе благослови!
Део излагања одржаног 6. октобра 1995. године
у сали Петроградске духовне академије
Маринковић
02-04-2011, 09:59 PM
РЕЧ О КАТОЛИЦИМА
Свети праведни Јован Кронштадски
(19. октобар 1829. – 20. децембар 1908.)
Истините речи нашег Спаситеља Исуса Христа гласе: „Који није са мном, против мене је“ (Мт 12,30). Католици, лутерани и протестанти су отпали од Цркве христове – они нису уз нас, нису у једноумљу са нама, у завади су са нама, терају нас у смрт, малтретирају нас и сваком погледу због вере наше, исмејавају и њу и нас и чине нам свакојаке пакости, нарочито у њиховим центрима; јавно наступају против Христа и Цркве Његове, не поштују Животворни Крст, иконе, свете мошти, не уважавају постове и свете догме спасоносне вере. Они нису уз нас, него су против нас и против Христа. Обрати их Господе ка истинској Цркви Твојој и спаси их.
52
Жалац католичке гордости и лажљивости је у догматима, у управљању и моралу – поглаварству папе, непостојећем и неправилном схватању речи Спаситеља: „Ти си Петар и на овоме камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати“ (Мт 16,18). Сви Свети Оци првих и последњих векова признају, па чак и Православне папе, да се под каменом темељцем подразумева сам Господ Исус Христос: „а стијена бјеше Христос“ (1 Кор 10,4). Као најбољи и најочигледнији доказ, позовимо се на речи са сличним садржајем, из Јеванђеља по Јовану: „развалите цркву ову“ (Јн 2,19), где се под Црквом подразумева нерукотворени храм Тела Господњег (Јн 2,21), а не јерусалимски храм, како би се могло разумети по редоследу речи. Под црквом је Господ подразумевао само пречисто Тело Своје, па се и под каменом темељцем мора подразумевати сам Христос, а не Апостол Петар, или његов наследник. То је очигледно. А папе су у својим главама уобразиле да су глава Цркве и њен камен темељац, па чак и да су намесници Христови, што је апсурдно и неосновано. Отуда потичу све самохвале римских папа и дуготрајне претензије на поглаварство и самовољно управљање целом васељенском Црквом. Створили су у својој папској цркви разне трикове и лажне догмате, који воде ка погрешној вери и животу. То је у потпуности јеретичка црква.
Где је та јабука, тј. језгро раздора и мржње католичке цркве према Православној? Оно је у преувеличном мишљењу папе о себи, у наводном преимућству над епископима и источним Православним јерарсима, у великој гордости, у погрешном тумачењу речи Господњих, изречених Апостолу Петру: „Ти си Петар и на овоме камену..“ (Мт 16,18). Камен је Христос а не Петар који Га се три пута одрекао, па макар и исправивши то одбацивање апостолства својим покајничким сузама.
Мисао која се залегла у главама папа и католика, да је Господ на Петру саздао Цркву а не на самом Себи, и тумачење да је папа наследник Петра, глава Цркве и намесник Христов, поставила је све наопачке у католичкој цркви. Они су, по њиховом мишљењу, намесници Христови са неограниченом влашћу и превлашћу над целом Црквом Христовом, судије свим епископима, зачетници и тумачи догми, са правом да мењају у Цркви и саме Свете Тајне по властитом нахођењу, да канонизују светитеље којих немају, да [на Причешћу] ускраћују народу Крв Христову, да прскањем крштавају младенце не погружавајући их у воду, итд.
Општење католичке цркве са Небеском Црквом је за жаљење, хладно, кратко, беживотно, другачије од оног у Православној Цркви, у коме је оно живо, мудро, одише пуноћом, искрено, смерно. Свуда и свуда је папа и папа, њему се одају све почасти а не Светима, који су умањени, сакривени, склоњени у мрак осим можда за повремено показивање вернима или туристима. Отпусти на богослужењу у католичкој цркви су немарни, хладни – „ita missa est“, што значи „идите, миса је завршена“. А код нас у Православној Цркви, како су само смерни, скромни, пуни наде у Христа возгласи: „Христос, истинити Бог наш, молитвама Пречисте Своје Матере... и свих Светих да нас помилује и спасе, као благ и човекољубив“. Папа [тврди да] располаже судбом небеске и земаљске Цркве, располаже заслугама светих по властитој вољи: уводи и изводи из чистилишта, дели индулгенције својим верним. Било би смешно, да није крајње несретно и погубно. И како то не примећују саме папе, кардинали, јерарси, свештеници и језуити? Јер је по свом карактеру, католичка вера плитка. Све је продано, све је под своју власт узео папа, сво спасење католика.
Због тога у католика данас нема Православних светих, а има само фабрикација, сачињених по папској вољи. А Православна Црква, као врт едемски, постављена је на светима. Шта мислите, у Апокалипси Св. Јована Богослова, за коју Цркву се каже: „избљуваћу те из уста својијех“ (Отк 3,16)? Ја мислим за католичку и протестантску. Погледајте шта су папе урадиле од вере Христове Православне. Какве глупости. Ко је папа? Идол, не Христос, као што су му јавно говорили служитељи: „ти си намесник Христа“.
Свети праведни Јован Кронштадски
(19. октобар 1829. – 20. децембар 1908.)
Истините речи нашег Спаситеља Исуса Христа гласе: „Који није са мном, против мене је“ (Мт 12,30). Католици, лутерани и протестанти су отпали од Цркве христове – они нису уз нас, нису у једноумљу са нама, у завади су са нама, терају нас у смрт, малтретирају нас и сваком погледу због вере наше, исмејавају и њу и нас и чине нам свакојаке пакости, нарочито у њиховим центрима; јавно наступају против Христа и Цркве Његове, не поштују Животворни Крст, иконе, свете мошти, не уважавају постове и свете догме спасоносне вере. Они нису уз нас, него су против нас и против Христа. Обрати их Господе ка истинској Цркви Твојој и спаси их.
52
Жалац католичке гордости и лажљивости је у догматима, у управљању и моралу – поглаварству папе, непостојећем и неправилном схватању речи Спаситеља: „Ти си Петар и на овоме камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати“ (Мт 16,18). Сви Свети Оци првих и последњих векова признају, па чак и Православне папе, да се под каменом темељцем подразумева сам Господ Исус Христос: „а стијена бјеше Христос“ (1 Кор 10,4). Као најбољи и најочигледнији доказ, позовимо се на речи са сличним садржајем, из Јеванђеља по Јовану: „развалите цркву ову“ (Јн 2,19), где се под Црквом подразумева нерукотворени храм Тела Господњег (Јн 2,21), а не јерусалимски храм, како би се могло разумети по редоследу речи. Под црквом је Господ подразумевао само пречисто Тело Своје, па се и под каменом темељцем мора подразумевати сам Христос, а не Апостол Петар, или његов наследник. То је очигледно. А папе су у својим главама уобразиле да су глава Цркве и њен камен темељац, па чак и да су намесници Христови, што је апсурдно и неосновано. Отуда потичу све самохвале римских папа и дуготрајне претензије на поглаварство и самовољно управљање целом васељенском Црквом. Створили су у својој папској цркви разне трикове и лажне догмате, који воде ка погрешној вери и животу. То је у потпуности јеретичка црква.
Где је та јабука, тј. језгро раздора и мржње католичке цркве према Православној? Оно је у преувеличном мишљењу папе о себи, у наводном преимућству над епископима и источним Православним јерарсима, у великој гордости, у погрешном тумачењу речи Господњих, изречених Апостолу Петру: „Ти си Петар и на овоме камену..“ (Мт 16,18). Камен је Христос а не Петар који Га се три пута одрекао, па макар и исправивши то одбацивање апостолства својим покајничким сузама.
Мисао која се залегла у главама папа и католика, да је Господ на Петру саздао Цркву а не на самом Себи, и тумачење да је папа наследник Петра, глава Цркве и намесник Христов, поставила је све наопачке у католичкој цркви. Они су, по њиховом мишљењу, намесници Христови са неограниченом влашћу и превлашћу над целом Црквом Христовом, судије свим епископима, зачетници и тумачи догми, са правом да мењају у Цркви и саме Свете Тајне по властитом нахођењу, да канонизују светитеље којих немају, да [на Причешћу] ускраћују народу Крв Христову, да прскањем крштавају младенце не погружавајући их у воду, итд.
Општење католичке цркве са Небеском Црквом је за жаљење, хладно, кратко, беживотно, другачије од оног у Православној Цркви, у коме је оно живо, мудро, одише пуноћом, искрено, смерно. Свуда и свуда је папа и папа, њему се одају све почасти а не Светима, који су умањени, сакривени, склоњени у мрак осим можда за повремено показивање вернима или туристима. Отпусти на богослужењу у католичкој цркви су немарни, хладни – „ita missa est“, што значи „идите, миса је завршена“. А код нас у Православној Цркви, како су само смерни, скромни, пуни наде у Христа возгласи: „Христос, истинити Бог наш, молитвама Пречисте Своје Матере... и свих Светих да нас помилује и спасе, као благ и човекољубив“. Папа [тврди да] располаже судбом небеске и земаљске Цркве, располаже заслугама светих по властитој вољи: уводи и изводи из чистилишта, дели индулгенције својим верним. Било би смешно, да није крајње несретно и погубно. И како то не примећују саме папе, кардинали, јерарси, свештеници и језуити? Јер је по свом карактеру, католичка вера плитка. Све је продано, све је под своју власт узео папа, сво спасење католика.
Због тога у католика данас нема Православних светих, а има само фабрикација, сачињених по папској вољи. А Православна Црква, као врт едемски, постављена је на светима. Шта мислите, у Апокалипси Св. Јована Богослова, за коју Цркву се каже: „избљуваћу те из уста својијех“ (Отк 3,16)? Ја мислим за католичку и протестантску. Погледајте шта су папе урадиле од вере Христове Православне. Какве глупости. Ко је папа? Идол, не Христос, као што су му јавно говорили служитељи: „ти си намесник Христа“.
Маринковић
02-04-2011, 10:22 PM
ЗАШТО САМ НАПУСТИО ПАПИЗАМ
- Архиђакон Павле Баластер-Конволиер -
Шпанац по рођењу, Павле приступа папистичком монаштву францисканског реда. Једног дана, док је прегледао материјал о „светој инквизицији“ у манастирској библиотеци, наилази на спис написан 1647. године. У том спису је описана одлука инквизитора о анатемисању свих оних који се усуде да прихвате, верују и проповедају апостолску равноправност Апостола Павла.
У први мах, није могао да поверује да је тако нешто могуће, и мислио је да се ради о типографској грешци или неком фалсификату. Међутим, даље истраживање о том спису је само потврдило његову аутентичност. На то су указивале и раније одлуке папе Јована xxii и Климента vi, из 1327. и 1331. године. У тим одлукама, папе су осудиле и анатемисале све оне који су негирали да је Апостол Павле током свог апостолског живота и рада био у потпуно подређеном, еклесијалном, монархистичком ауторитету Апостола Петра. Исте те осуде и анатеме су повоно изрекли и папе из скорије историје: 1907. године папа Пије x и 1920. године, папа Бенедикт xv.
Будући да му је равноправна позиција Светог Апостола Павла у односу на било ког другог Светог Апостола била потпуно јасна из многих писања Светих Отаца ране Цркве, Павле се нашао у великој духовној дилеми која је произвела код њега велике недоумице. Због тога, он се обраћа свом исповеднику, објашњавајући му целокупну своју духовну борбу. Исповедник га је саслушао са изразом туге на лицу, и након што је поћутао пар минута, пружио му је следећи одговор: „Библија и Оцу су те повредили, дете моје. Стави то на страну и врати се ка непогрешивим учењима цркве (римокатоличке, прим. прев.), и не дозволи себи да постанеш жртва таквих помисли. Никада не дозволи да створења Божија, ма ко да су, поремете твоју веру у Бога и цркву.“
На крају разговора са исповедником, добио је листу књига које је као задатак требао да прочита, са упуством да га мора редовно извештавати о свом напретку у проучавању тог писаног материјала. Павле је послушно прикупио књиге са листе и почео да их чита. Оне су садржавале теолошке одлуке разник папа и помесних сабора римокатоличке цркве. Што је више читао, све више је схватао да уопште није био упознат са устројством и органском структуром (еклисиологијом) цркве којој је припадао. И управо је у тим текстовима, које је исповедник мудро препоручио, почела да се открива истинска апсолутистичка природа монархијског система, на челу са папом као „темељом стабилности“ и „најзначајнијом суштинском институцијом“, без кога (наводно) Хришћанство не би могло ни да постоји. У књигама је писало да су сви они који одбију да препознају ауторитет папе - шизматици (расколници), јеретици и безбожници, који иду у правцу вечне осуде, јер је за спасење неопходна вера у папизам.
Павле, опет по послушању, пише извештај свом исповеднику, у коме му даје на занње да није у могућности да се повинује људским учењима, које назива папском лудошћу, јер не налази да су у складу са Светим Писмом и Светим Оцима ране Цркве. Веома брзо је стигао одговор на то писмо. У њему исповедник пише: „Ниси следио мој савет, и опет си изложио своју душу опасним утицајима Светог Писма, које као огањ сажиже и спаљује онда када не просветљава. У случајевима попут твога, папа је рекао да је велика грешка мислити да сваки Хришћанин може читати Свето Писмо. Поред тога, теолози нас упозоравају да је Библија тамни облак, и да је веровање у њену просветитељиску моћ и јасноћу погрешна догма. Што се тиче Предања, мислим да није потребно да те подсетим да по питањима вере треба првенствено да следимо папу. У оваквим случајевима, папе вреде као хиљаде Августина, Јеронима, Григорија, Златоустих, итд.“
То писмо је само потврдило Павлове сумње у погрешност учења римокатоличке цркве. Тада је схватио да је кренуо путем који је неминовно водио напоље из окружења у коме се налазио. На памет му је падала и мисао бискупа Марена, који је својевремено писао да би било тачније када би римокатолици у своје исповедање вере уместо „верујем у једну .. цркву“, ставили „верујем у једног.. папу“.
Упоредо, у то време, Павле је готово прекинуо своје теолошке студије, повукавши се у своју келију, мислећи само о овом великом проблему са којим се суочавао. Следећих месеци је проучавао организацију и структуру ране Цркве, директно из светоотачких списа. Међутим, то није могло да прође незапажено. Поред тога, био је у контакту са клирицима из манастира у коме се налазио, и у разговорима са њима, установио је да су сви, чак ако су и били свесни апсурдности папизма, имали слепу послушност према утврђеном систему. У том фанатизму, најупечатљивији је био језутиски свештеник који му је једном приликом рекао: „То што си ми рекао налазим да је вема логично, јасно и истинито. Међутим, ми језуити, поред уобичајена три завета, дајемо и четврти током нашег пострига (у монаштво). Тај четврти је важнији од завета чистоте, послушности и сиромаштва. То је завет о потпуном подређењу папи. Због тога, спремнији сам да идем у Пакао са папом, него на Небо са твојом истином.“
Сви са којима је био у контакту су имали мишљење да је јеретик, а добио је писмо и од бискупа, у коме је писало: „Неколико векова уназад, идеје које имаш, биле би довољне да те спале на ватри свете инквизиције.“
Услед целокупне ситуације, Павле доноси одлуку да напусти манастир, и недуго после, потпуно напушта и римокатоличку цркву. Неки из манастира, који су давали знаке да су спремни на исти корак, у одлучном тренутку су показали неспремност за такве радикалне потезе. Павлов одлазак се прочуо, и убрзо је стигла подршка из редова шпанских и француских протестаната. Упоредо са њима, стизала су претећа и увредљива анонимна писма пуна осуде. У њима је оптуживан да даје пример за апостасију другим римокатоличким клирицима. Услед осећаја несигурности, сели се из Барцелоне у Мадрид, где га салеће англиканска црква и протестанти. Око њега се, нежељено, појављују људи, чак и из редова римокатоличког клира, који су свесно одбацивали папизам и његове догме.
Због тога, на његову адресу стиже еклисиолошка дисертација са насловом „Папа, викар нашег Господа на земљи“, коју му шаље римокатоличка црква, као последњи покушај да га поврате „из јереси“. На слоган из те дисертације који је гласио: „Услед непогрешивости папе, римокатолици су једини хришћани који могу бити сигурни у оно што верују“, Павле је одговорио: „Истина је да сте ви, услед те непогрешивости, једини хришћани који не можете бити сигурни, шта ће од вас тражити да верујете сутра.“ Свој чланак који је јавно објавио, завршио је речима: „Ускоро ћете због пута којим идете, прогласити Господа за папиног викара на Небесима.“
Павле пише и објављује у Буенос Аиресу, Аргентина, студију у три тома, која представља колекцију светоотачких списа из прва четири века Хришћанства, који директно или индиректно говоре о еклисиологији ране Цркве. У тој студији, он показује и доказује сву апсурдност и неоправданост папског примата.
Некако у то време, дешавају се и први контакти са Православном Црквом. Прво са групом Православних Пољака, потом преко књига и часописа из Русије и Грчке, преко веза са архимандритом Катсенавакисом из Напуља. Све то је узороковало пораст његовог интересовања за Православље. Првобитно мишљење да су Православни расколничка група без духовног живота, распарчана у мале групице које немају карактеристику Цркве Христове, почиње да се мења. Убрзо схвата да се основне поставке еклисиологије како је он схвата, потпуно слажу са еклисиологијом Православља. Ступа у контакте са Православним Епископима на Западу, који га упућују на разне Православне књиге. Они га истовремено саветују да се ослободи оптерећења негативности према римокатолицизму, да на то заборави, и да се окрене својој вери и да провери колико је она различита од протестантске, англиканске и Православне вере.
То није био нимало лаган задатак, и Павле на крају закључује да он верује у оно што је садржано у књигама Библије, а на основу тумачења Светих Отаца ране Цркве, и у одлуке Васељенских сабора. Тиме је само показао да је његова вера најсличнија вери Православне Цркве. Схвативши где се налази, пише подугачко писмо Васељенској Патријаршији и Архиепископу Атине, сели се из Шпаније (у којој није било Православне парохије) у Француску, где подноси захтев да буде примљен у Православље. По жељи да се чин примања обави у Грчкој, одлази тамо, где је очински дочекан, а Свети Синод Грчке Православне цркве позитивно одлучује о његовом захтеву. По примљеном постригу, прелази у манастир Светог Пантелејмона, и после га рукополажу у чин архиђакона.
У годинама које следе, Павле постаје Епископ Грчке Архиепископије за Северну и Јужну Америку, са седиштем у Мексику. Тамо мученички страда за Православну веру, 4. фебруара 1984. године, од стране верског фанатика, за кога су локалне власти тврдиле да је ментално болестан.
- Архиђакон Павле Баластер-Конволиер -
Шпанац по рођењу, Павле приступа папистичком монаштву францисканског реда. Једног дана, док је прегледао материјал о „светој инквизицији“ у манастирској библиотеци, наилази на спис написан 1647. године. У том спису је описана одлука инквизитора о анатемисању свих оних који се усуде да прихвате, верују и проповедају апостолску равноправност Апостола Павла.
У први мах, није могао да поверује да је тако нешто могуће, и мислио је да се ради о типографској грешци или неком фалсификату. Међутим, даље истраживање о том спису је само потврдило његову аутентичност. На то су указивале и раније одлуке папе Јована xxii и Климента vi, из 1327. и 1331. године. У тим одлукама, папе су осудиле и анатемисале све оне који су негирали да је Апостол Павле током свог апостолског живота и рада био у потпуно подређеном, еклесијалном, монархистичком ауторитету Апостола Петра. Исте те осуде и анатеме су повоно изрекли и папе из скорије историје: 1907. године папа Пије x и 1920. године, папа Бенедикт xv.
Будући да му је равноправна позиција Светог Апостола Павла у односу на било ког другог Светог Апостола била потпуно јасна из многих писања Светих Отаца ране Цркве, Павле се нашао у великој духовној дилеми која је произвела код њега велике недоумице. Због тога, он се обраћа свом исповеднику, објашњавајући му целокупну своју духовну борбу. Исповедник га је саслушао са изразом туге на лицу, и након што је поћутао пар минута, пружио му је следећи одговор: „Библија и Оцу су те повредили, дете моје. Стави то на страну и врати се ка непогрешивим учењима цркве (римокатоличке, прим. прев.), и не дозволи себи да постанеш жртва таквих помисли. Никада не дозволи да створења Божија, ма ко да су, поремете твоју веру у Бога и цркву.“
На крају разговора са исповедником, добио је листу књига које је као задатак требао да прочита, са упуством да га мора редовно извештавати о свом напретку у проучавању тог писаног материјала. Павле је послушно прикупио књиге са листе и почео да их чита. Оне су садржавале теолошке одлуке разник папа и помесних сабора римокатоличке цркве. Што је више читао, све више је схватао да уопште није био упознат са устројством и органском структуром (еклисиологијом) цркве којој је припадао. И управо је у тим текстовима, које је исповедник мудро препоручио, почела да се открива истинска апсолутистичка природа монархијског система, на челу са папом као „темељом стабилности“ и „најзначајнијом суштинском институцијом“, без кога (наводно) Хришћанство не би могло ни да постоји. У књигама је писало да су сви они који одбију да препознају ауторитет папе - шизматици (расколници), јеретици и безбожници, који иду у правцу вечне осуде, јер је за спасење неопходна вера у папизам.
Павле, опет по послушању, пише извештај свом исповеднику, у коме му даје на занње да није у могућности да се повинује људским учењима, које назива папском лудошћу, јер не налази да су у складу са Светим Писмом и Светим Оцима ране Цркве. Веома брзо је стигао одговор на то писмо. У њему исповедник пише: „Ниси следио мој савет, и опет си изложио своју душу опасним утицајима Светог Писма, које као огањ сажиже и спаљује онда када не просветљава. У случајевима попут твога, папа је рекао да је велика грешка мислити да сваки Хришћанин може читати Свето Писмо. Поред тога, теолози нас упозоравају да је Библија тамни облак, и да је веровање у њену просветитељиску моћ и јасноћу погрешна догма. Што се тиче Предања, мислим да није потребно да те подсетим да по питањима вере треба првенствено да следимо папу. У оваквим случајевима, папе вреде као хиљаде Августина, Јеронима, Григорија, Златоустих, итд.“
То писмо је само потврдило Павлове сумње у погрешност учења римокатоличке цркве. Тада је схватио да је кренуо путем који је неминовно водио напоље из окружења у коме се налазио. На памет му је падала и мисао бискупа Марена, који је својевремено писао да би било тачније када би римокатолици у своје исповедање вере уместо „верујем у једну .. цркву“, ставили „верујем у једног.. папу“.
Упоредо, у то време, Павле је готово прекинуо своје теолошке студије, повукавши се у своју келију, мислећи само о овом великом проблему са којим се суочавао. Следећих месеци је проучавао организацију и структуру ране Цркве, директно из светоотачких списа. Међутим, то није могло да прође незапажено. Поред тога, био је у контакту са клирицима из манастира у коме се налазио, и у разговорима са њима, установио је да су сви, чак ако су и били свесни апсурдности папизма, имали слепу послушност према утврђеном систему. У том фанатизму, најупечатљивији је био језутиски свештеник који му је једном приликом рекао: „То што си ми рекао налазим да је вема логично, јасно и истинито. Међутим, ми језуити, поред уобичајена три завета, дајемо и четврти током нашег пострига (у монаштво). Тај четврти је важнији од завета чистоте, послушности и сиромаштва. То је завет о потпуном подређењу папи. Због тога, спремнији сам да идем у Пакао са папом, него на Небо са твојом истином.“
Сви са којима је био у контакту су имали мишљење да је јеретик, а добио је писмо и од бискупа, у коме је писало: „Неколико векова уназад, идеје које имаш, биле би довољне да те спале на ватри свете инквизиције.“
Услед целокупне ситуације, Павле доноси одлуку да напусти манастир, и недуго после, потпуно напушта и римокатоличку цркву. Неки из манастира, који су давали знаке да су спремни на исти корак, у одлучном тренутку су показали неспремност за такве радикалне потезе. Павлов одлазак се прочуо, и убрзо је стигла подршка из редова шпанских и француских протестаната. Упоредо са њима, стизала су претећа и увредљива анонимна писма пуна осуде. У њима је оптуживан да даје пример за апостасију другим римокатоличким клирицима. Услед осећаја несигурности, сели се из Барцелоне у Мадрид, где га салеће англиканска црква и протестанти. Око њега се, нежељено, појављују људи, чак и из редова римокатоличког клира, који су свесно одбацивали папизам и његове догме.
Због тога, на његову адресу стиже еклисиолошка дисертација са насловом „Папа, викар нашег Господа на земљи“, коју му шаље римокатоличка црква, као последњи покушај да га поврате „из јереси“. На слоган из те дисертације који је гласио: „Услед непогрешивости папе, римокатолици су једини хришћани који могу бити сигурни у оно што верују“, Павле је одговорио: „Истина је да сте ви, услед те непогрешивости, једини хришћани који не можете бити сигурни, шта ће од вас тражити да верујете сутра.“ Свој чланак који је јавно објавио, завршио је речима: „Ускоро ћете због пута којим идете, прогласити Господа за папиног викара на Небесима.“
Павле пише и објављује у Буенос Аиресу, Аргентина, студију у три тома, која представља колекцију светоотачких списа из прва четири века Хришћанства, који директно или индиректно говоре о еклисиологији ране Цркве. У тој студији, он показује и доказује сву апсурдност и неоправданост папског примата.
Некако у то време, дешавају се и први контакти са Православном Црквом. Прво са групом Православних Пољака, потом преко књига и часописа из Русије и Грчке, преко веза са архимандритом Катсенавакисом из Напуља. Све то је узороковало пораст његовог интересовања за Православље. Првобитно мишљење да су Православни расколничка група без духовног живота, распарчана у мале групице које немају карактеристику Цркве Христове, почиње да се мења. Убрзо схвата да се основне поставке еклисиологије како је он схвата, потпуно слажу са еклисиологијом Православља. Ступа у контакте са Православним Епископима на Западу, који га упућују на разне Православне књиге. Они га истовремено саветују да се ослободи оптерећења негативности према римокатолицизму, да на то заборави, и да се окрене својој вери и да провери колико је она различита од протестантске, англиканске и Православне вере.
То није био нимало лаган задатак, и Павле на крају закључује да он верује у оно што је садржано у књигама Библије, а на основу тумачења Светих Отаца ране Цркве, и у одлуке Васељенских сабора. Тиме је само показао да је његова вера најсличнија вери Православне Цркве. Схвативши где се налази, пише подугачко писмо Васељенској Патријаршији и Архиепископу Атине, сели се из Шпаније (у којој није било Православне парохије) у Француску, где подноси захтев да буде примљен у Православље. По жељи да се чин примања обави у Грчкој, одлази тамо, где је очински дочекан, а Свети Синод Грчке Православне цркве позитивно одлучује о његовом захтеву. По примљеном постригу, прелази у манастир Светог Пантелејмона, и после га рукополажу у чин архиђакона.
У годинама које следе, Павле постаје Епископ Грчке Архиепископије за Северну и Јужну Америку, са седиштем у Мексику. Тамо мученички страда за Православну веру, 4. фебруара 1984. године, од стране верског фанатика, за кога су локалне власти тврдиле да је ментално болестан.
-----------------------------
ПИСМО ЈЕДАНАЕСТО
"Ја сам пут, истина и живот" (Јн. 14:6).
"А када дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину... Он ће мене прославити, јер од мојега ће узети, и јавиће вам" (Jн. 16:13-14).
"Да вам Бог Господа нашега Исуса Христа, Отац славе, даде Духа мудрости и откривења да га познате... и Њега постави (Исуса Христа)... за главу Цркви" (Еф. 1:17,22).
"Црква Бога живога, стуб и тврђава истине" (1 Тим. 3:15).
"Вјерујем у једину, свету, саборну и апостолску Цркву".
Ово су мисли на којима бих хтио да зауставим вашу пажњу, другови моји. Замислите се над њима, разјасните себи везу између њих и донесите одговарајући закључак. А ја ћу издалека да заподјенем бесједу, и чак нећу ја сам са вама разговарати, него ћу вас упознати са једним изузетно интересантним човјеком, који ће вам испричати једну поучну причу о себи, и из ње извући веома душекористан закључак.
Тај се човјек зове Јуриј Александрович Колемин, и био је секретар наше амбасаде у Мадриду, да би потом био секретар канцеларије министра иностраних послова. Док је боравио у Мадриду, он је садејствовао обраћању из католичког раскола у Православље начелника одјељења генералног штаба Шпанске краљевске армије, Викентија Гарсију Рјуи-Переса.
Интересантне су подробности заједничких богословских занимања Ј.А.Колемина и његовог ученика. Они су заједно простудирали литургију светих Василија Великог и Јована Златоустог, катехизис и дјела о. Владимира Гетеа[1 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note1)], дјела А.С. Хомјакова, која је специјално за Викентија на шпански превео Ј.А. Колемин, православни молитвослов и много другог. Након повратка у Русију, г. Колемин је објавио крупно (преко 300 стр.) дјело под насловом: "Римски Духовни Цезаризам пред лицем Саборне Православне Цркве" (СПб., 1913. г.).
Међутим, прије него што је ступио у полемику са непријатељима Православља и него што је почео да припомаже да се од чеда заблуде начине чеда једине истините Цркве, Ј.А. је сам морао издржати нимало лаку борбу против представника инославља, којима је мало фалило да га не улове у своје вјешто разастрте мреже. Избјегавши страшну опасност да буде увучен у јеретички раскол, Ј.А. опомиње на ту опасност своје православне сународнике и даје им оружје за случај борбе против духовних не-другова.
Ево шта он говори[О. 1 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note22)]:
"Да ли ви знате како мучно срамоћење чека већину од нас православних, када наиђу на представнике инославне дисциплине, која је на основу свог погледа на свијет вијековима разрађивала - за маловјерне страшно - нападачко оружје?.. Отпадништво многих наших интелектуалаца од родног Православља у страну Рима представља тужну, али истиниту чињеницу... Дозволите ми да вам покажем на примјеру, узетом из живота, како се одиграва то отпадништво међу нама, то отпадништво потпуно нарочитог својства, чија кривица пада на све нас, у којем он, отпадник, игра улогу позивајућег, а ми - не отварајућег; у којем се он, отпадник, показује као онај који моли, а ми - као онај који не даје. Показаћу вам на примјеру, из живота узетом, на који начин наша источна магловитост и неодређеност, без обзира на све широке пориве ка субјективном блаженству, бива побијеђена логичком тачношћу западног објективизма... и схватићете саблазан чије жртве постају наши интелектуалци, и чија жртва замало није постао и ваш слуга покорни, који са вама говори о ономе што је сам искусио. Тако да - слушајте и забављајте се са овим, понављам, из живота узетим, разговором!
Непогрјешиви ауторитет код католика
Православном човјеку прилази језуит. Нећу оптерећивати вашу пажњу причом која је претходила. Право прелазим на примјер. Ево стварног разговора:
- Постоји ли у православној Цркви ауторитет који чува вашу вјеру у чистоти од апостолских времена? - пита језуит.
- Постоји, - одговара православни.
- И ко би то био, тај ваш ауторитет?
- Наша православна духовна власт.
- Реците ми: да ли ви признајете да је ваша духовна власт обезбијеђена од било какве заблуде?
Православни човјек у том тренутку бива мало збуњен тим питањем, што даје језуиту повод за сљедеће објашњење:
- Нека вас не збуњује моја радозналост! Питам вас то - зато што сте ми колико је малочас говорили да ваша духовна власт чува вашу вјеру у чистоти још од времена апостола. А с обзиром да ваша духовна власт, тј. Руски Правитељствујући Синод, не постоји од апостолских времена, него тек од времена Петра Великог, и с обзиром да ми нигдје не налазимо никаквог обећања датом Руском Синоду у смислу гаранција од било каквих заблуда, ја сам баш конкретно хтио да знам - на шта се ви ослањате, када Синоду придајете неки ауторитет у смислу питања вјере?
- Па, ја му такав ауторитет нисам ни придавао, - одговара православни.
- Дозволите, па ви само што сте ми говорили да за вас ауторитет у питањима вјере представља ваша духовна власт. Зар Руски Синод није та духовна власт?
- Овај, да, он то и јесте, само што ја нисам говорио да је он власт која је обећање добила по текстовима Светог Писма.
- Ако није добио обећања, одакле онда ви можете бити сигурни да он не може погријешити?
- Па ја нисам ни говорио да он не може погријешити.
- Значи да може погријешити?
- Па... да, може, наравно, - са незадовољством одговара православни, притјеран уза зид.
- На основу чега га онда ви, - наставља са њежним смјешком језуит, - признајете за ауторитет? Јер, ауторитет претпоставља неопходност потчињавања. А ви признајете да он може да погријеши. И због чега бисте онда ви требали да се у питањима апсолутне истине потчињавате таквом ауторитету - који може да погријеши?
Православни осјећа да нешто није у реду, и одговара:
- Ама није. Руски Синод - то је, наравно, нама припадајућа духовна власт, али само наша, руска власт, Помјесне Руске Православне Цркве. Због тога она на неки начин представља власт потчињену, и није она та која има обећања и која никада не може доћи у заблуду.
- Аха! Будите добри, и реците ми - каква је онда та ваша виша власт, која, по вама, има та обећања, и која конкретно представља тај ауторитет који чува вашу вјеру у чистоти још од апостолских времена? Реците ми - да то можда није Константинопољски Патријарх?
Православни ћути. Али језуит наставља:
- Није он, значи. Да није можда неки други Патријарх? Или, уопште, можда - било који православни јерарх? Наравно - није! Јер, бивало је јерарха који су били јеретици. Значи, неки синод, ако не руски - а оно неке друге православне Цркве? Такође не? Али ко је онда?
- Па... нико... збуњено одговара православни.
- Нико?! И шта: код вас је сваки православац - ви сами, на примјер - загарантован од било какве заблуде?
- Не, не... наравно да није.
- Ни то није? Значи ли то да код вас нико, ма како високо стајао, није загарантован од заблуда, и да због тога нема основу да себе сматра том ауторитативном влашћу, која би имала право на ваше повјерење и потчињавање у питањима вјере! Једном ријечју, када сте ми малоприје говорили да код вас постоји таква ауторитативна духовна власт - ви сте били у заблуди. А с обзиром да сте сами говорили да ваша вјера остаје неокаљана захваљујући управо присуству тог вашег вјероисповиједног ауторитета, одатле слиједи, као што је два и два, да због одсуства такве неопходне власти ви неизоставно и обавезно блудите у тами.
Али православни се још не предаје, и одговара:
- Није. Таква власт код нас неизоставно постоји. Само ни једна од наших помјесних духовних власти није таква виша власт над свим осталим.
- Добро, - наставља језуит. - Искључили сте непогрјешиви вјероисповиједни ауторитет свих ваших епархијалних помјесних духовних власти, архијереја, синода и патријарха. Ко онда, будите добри па ми одговорите, молим вас, ко је онда та ваша највиша власт, која код вас чува залог Христове вјере у неприкосновености? Ко је онда он, тај ваш непогрјешиви ауторитет? Ви сада нећете више смјети рећи да је то - ваше свештенство, то јест опет исти ти архијереји, синоди и патријарси, о којима сте изволили да се сагласите са мном да они могу да погријеше. Јер, ауторитет у питањима апсолутне истине и истовремена могућност да се буде у заблуди - то је, извините ме, обична бесмислица.
Православни је збуњен. Али се ипак сналази и - говори:
- Овај, ја се заправо нисам баш најтачније изразио. Знате, ми и иначе нисмо са тачношћу баш најбољи. Када сте ме питали - ко код нас чува залог православне вјере, ја сам вам помало брзоплето одговорио да је то наша духовна власт. Али то је тачно само дјелимично. Зато што нашу вјеру чува, наравно, и свака духовна власт у другим помјесним Црквама, али ниједна не одвојено. Чувар вјере наше јесте, заправо, сама Црква.
- Православна Црква? Црква? Ко? Шта је то? Црква? Шта је то Црква?
Православни човјек се подсјећа једног јединог одговора из свог катехизиса на тако неочекивано питање и говори:
- Друштво вјерујућих, сједињених православном вјером, свештеноначалством и тајанствима[3 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note3)].
- А ви, - наставља језуит, - имате православну вјеру?
- Имам, по милости Божијој.
- Свештеноначалство признајете?
- Признајем.
- У тајанствима учествујете?
- Учествујем.
- Погријешити можете?
- Могу.
- Нисте орган црквене непогрјешивости?
- Боже сачувај!
- И сви се ви, од првог до посљедњег, налазите у истом таквом положају?
- Сви се ми налазимо у таквом положају.
- Шта онда: то значи да у вашој Цркви, за коју ви мени говорите да је она чувар ваше вјере, нема одређеног органа непогрјешивог ауторитета?
Опет збуњеност православног. Али, пресабравши се, он се буни:
- Опростите, има такав орган код нас. Он се назива "Васељенски Сабор".
- Васељенски Сабор? А гдје се то он код вас налази?
- Овај... нигдје... он се сазивао када се је то било неопходно.
- А када је то било неопходно? Требало би закључити да се та неопходност, на коју се позивате, била управо неопходност очувања вјере у чистоти?
- Наравно.
- То значи да од деветог вијека код вас није било потребе за таквом вјерочуварском дјелатношћу, јер, васељенски сабори се од тада код вас више нису сазивали[4 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note4)]. Није ваљда да се код вас на Истоку, никад и нигдје, за читавих 1000 година, није појавила никаква вјерска заблуда?
Нова недоумица код православног. А језуит наставља да пита, и говори ево шта:
- Добро. Претпоставимо да код вас за цијелих 1000 година заиста није било потребе да се пројављује ваш непогрјешиви црквени ауторитет; рецимо, дакле, да је тако. Али, реците ви мени ово: да ли ви јемчите да таква неопходност неће искрснути више никад?
- Не. Отуд бих ја то могао да знам! Али када се појави неопходност, тада ће, претпостављам, и сазвати Сабор.
- Сабор! Погрешиви или непогрјешиви?
- Па да, тај о којем се говори.
- То јест - непогрјешиви, зар не, јер ми овдје говоримо о вашој непогрјешивој власти, на коју сте ви изволили да се позовете?
- Да, да.
- Говоримо, дакле, о Сабору васељенском, а не о помјесном, зар не, зато што квалитет непогрјешивости ви признајете само оном првом?
- Наравно да је тако.
- Добро. Значи, сазове се тај васељенски Сабор. Ми, наравно, видимо вашу немоћ, која вам не дозвољава - не да сазовете васељенски, него - ни да ваш помјесни Сабор сазовете[5 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note5)]. Али, ето, претпоставимо, тек толико ради вјежбе, да је тако. И ево, ви сте стварно сазвали непогрјешиви, тј. васељенски, Сабор. Шта он сам по себи представља, тај ваш непогрјешиви Сабор, и какав он конкретно треба да буде по својем саставу, да би претендовао на непогрјешивост у својим одлукама у питањима вјере?
- На њему присуствују вјерници, са пастирима на челу, из свих земаља, - одговара православни.
- Али ко конкретно? - пита језуит, - јер, комплетан Сабор свих православних људи што на земљиној кугли живе је физички неостварив; никада се такав Сабор није сазивао, нити ће се никад сазвати. Тако да - молим вас, не изврдавајте, него нам покажите орган вашег непогрјешивог црквеног учитељства, какав тачно изгледа његов састав.
- Па, на њему присуствују вјерници, јерарси и духовништво, још и мирјани, - замуцкује православни.
- Значи - сваки скуп јерарха и духовништва, уз мирјане, наравно, код вас је васељенски Сабор?
- Ама није, он се одликује одређеним карактеристикама.
- А којим, ако могу да питам?
- Па, на њему присуствују представништва свих Цркви.
- Дозволите! ни један од свих седам ваших васељенских Сабора није красила та особина. На другом васељенском Сабору присуствовало је чак само 150, уз то искључиво источних, епископа[6 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note6)]. А осим тога, то је и са практичне стране потпуно неоствариво. Како ће то на васељенском Сабору присуствовати сви јерарси, сво духовништво и сви мирјани, макар и само у лицу својих законитих представника! Јер, то претпоставља такву социјалну организацију, такву дисциплину, такве несумњиве форме законитог представништва у дефинитивно свим државама, црквама и народима, каквих није било ни у временима ваших седам васељенских Сабора, али каквих нема ни дан-данас, као што и у будућности једва да ће их моћи бити. Тако да све то ваше назови-непогрјешиво учитељство није ништа друго до - жалосна фикција, којом ви прикривате ваш црквени банкрот. Јер то не значи ништа друго, до то - да ви више немате оно неопходно, неспорно, непогрјешиво учитељство вјере, на које сте се до малоприје позивали када сте говорили да православна Црква своју вјеру чува у неумрљаној чистоти.
Видите ли ви у каквом се противрјечју са самим собом налазите - са вашом теоријом о православној неумрљаности! Видите ли ви шта је од вас испало откако сте се окренули од јединственог, јасног, увијек тачног и увијек стварног критеријума непогрјешивости, који се заснива на апостолском пријестолу светог Петра!.. - Црква - није фикција. Она дејствује.
А ваша црква лежи мртва, до те мјере мртва - да њено властито непогрјешиво учитељство не чини ништа ево већ 1000 година, под условом да се допусти да би оно уопште могло дејствовати... у шта и ви сами сумњате, јер ни сами нисте баш најсигурнији, односно, и не знате које кључне карактеристике би красиле такав сабор, и тако је то код вас откако сте одбацили једини истинити критеријум. Тај једини истинити критеријум лежи у утврђивању Саборних одлука које врши насљедник Петров.
Протестанти, заблуђујући се по другим критеријумима, од вас се по овоме разликују само у томе што су они имали смјелости и досљедности да дођу до посљедњих консеквенци истог тог положаја, који је основа и за ваше отпадништво. А ви сте, заправо, вјерујући хришћани, те сте се због тога у страху зауставили на пола пута, и вртите се беспомоћно у сфери ваше властите недосљедности и ваших црквених фикција, што чините да не бисте морали да отворите ваше очи и да се не бисте лишили душевног мира при погледу на властито безумље. Због тога, управо због тога се ви и бојите логичких истраживања... за то имате и подебео разлог...
Велика недоумица спопада православног човјека. Али јад није у томе, него што из ове слијепе улице нема никаквог излаза. Језуит показује апсолутно тачан, логички необорив систем, и ма колико да се старао наш православни хришћанин, он из те своје сумње никакав логички правилан излаз неће наћи, зато што излаза тог уствари и нема. У том стању своје унутрашње незадовољености ће га језуит и оставити, да би му се вратио касније, када ствар буде довољно припремљена, и када сјеме које је посијао у душу своје нациљане жртве успједне да пусти довољно дубоке коријене да би га лишило душевног спокојства. Тада језуита прилази поново. Почињу бесједе о Петру, о обећањима Спаситељевим, о јеванђеоским текстовима који се тичу светог Петра. Успут се говори и о неустројству црквеном у Русији, којим је и иначе изузетно незадовољан наш православни хришћанин, као и многи други Руси, а то незадовољство језуиту долази као поручено. Његова бљештава логичка аргументација дефинитивно обара с ногу православног сабесједника. Њему показују слику до најситнијих детаља угланцаног здања беспријекорне логике; приказа која га призива а јавља му се као сладуњави лик Христа му у загрљај пружа широко отворене руке, и он не издржава... баца се туда... и - десило се отпадништво!
Господо, ова је слика у природи насликана[О. 2 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note23)].
Само на једном примјеру ми смо показали ту опасност, али, да ли мислите да овај примјер није типичан? Мислите ли да ће се наћи много православних, чак и високо образованих и учених, који у наведеној бесједи са језуитом не би упали у ћорсокак? Овако, управо овако се одиграва отпадање православних душа од родне Цркве у страну Рима, на шта се неријетко, поготово у посљедње вријеме, жале наши пастири. И ово треба прекратити. Треба снабдјети православног човјека[9 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note9)] неопходним оружјем и у неколико ријечи му дати сажето, категоричко, од огромног значаја правило, треба му дати једно правило, захваљујући којем ми више нећемо прихватати ту лажну полазну тачку, која и представља постојани разлог наших пораза.
Ево које је то правило, ево гдје је лежала грешка: ми смо се, зар не, слагали са језуитом поводом тога да у нашој Цркви постоји ауторитет у питањима вјере. Али НЕ! Није тако! У Цркви Христовој нема таквог светогрдног, богохулног, противхришћанског и неморалног начела, које се назива ауторитет у питањима савјести и вјере.
Непогрјешивост Цркве у Православљу
Сва она, Христова Црква, јесте непогрешива. Она сама узима само оно што је сагласно са Христом по савезу узајамне љубави свих хришћана између себе. Она сама, у цјелокупности својој, испуњава једно непрекидно учитељство... И њом руководи виши Разум, Сам Дух Свети, Који је штити од било какве заразе, против које нико од нас појединачно није загарантовано осигуран, против које није осигуран чак ни Сабор.
Зато што непогрјешивост уопште не припада Сабору, него читавој Цркви Христовој, која о себи свједочи на Сабору. Свако од нас има истину само по мјери својег учешћа у Цркви. А то се учешће даје по мјери уништавања у себи властите себељубиве раздвојености, даје се кроз растварање себе у савршенству Цркве, помоћу смирене љубави, која сагласност са тијелом Цркве ставља изнад сопственог мишљења, што управо и представља радикалну негацију ауторитета. Сама помисао о приписивању себи таквог ауторитета - ма ко тај неко био - над савјешћу и вјером других (примјетите, ми сво вријеме говоримо о вјери и савјести, тј. о свијету бесконачном, а не о земаљском коначном свијету, који је једини и у стању да потпадне под домен ауторитета) представља радикални отказ од Цркве Христове, представља амбис негације и себељубља...[О. 3 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note24)]. У питањима савјести и вјере, љубав и ауторитет - то су два противрјечна појма, који у Цркви искључују један другог. Између та два начела нису могући никакви компромиси.
Ауторитет у правном значењу
Овај закључак се односи управо на ауторитет у уобичајеном, правно-терминолошком значењу. Ауторитет, у складу са расуђивањима нашим у дијалогу са језуитом из малопређашњег примјера, ауторитет у најобичнијем својем значењу - то је таква власт, таква виша инстанца, рецимо, на примјер, судског карактера, или таквог нечега, чије се одлуке сматрају сувереним; њене одлуке не подлијежу даљњем оспоравању, оне у себи садрже - по голом материјалном факту да их управо та установа проглашава - сву непобитну и неоспориву истину која је доступна у оквиру појмова којима господари та ауторитативна власт. Ако је тај круг појмова, консеквентно, састављен од питања која се тичу апсолутне истине, то значи да су за апсолутну истину надлежне одлуке управо те власти. У оваквој структури, дакле, цјелина зависи од дијела; она, цјелина, мора да се потчињава том својем дијелу, ма каква да била њена сопствена мишљења. А управо такву власт Христос Спаситељ никоме од нас у питањима бесконачног свијета није давао.
У питањима бесконачног свијета не зависи цјелина од дијела, него сваки дио зависи од цјелине. У питањима бесконачног свијета ишчезава сваки људски ауторитет, зато што људски ауторитет, то јест зависност цјелине од дијела, има свој природни домен само у свијету коначном, то јест, на примјер, у свим чисто земаљским колективним организмима, на примјер - у држави, а у Цркви Христовој, пак, - само у оним њеним функцијама, које се односе управо на њену организацију на земљи, односно, у питањима управљања и дисциплине. У свијету, пак, бесконачном, на који се од времена Спаситеља управо и односи савјест човјекова - царује само Он Један, велики Првосвештеник по чину Мелхиседека[10 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note10)], Који је Својом крвљу вазнио нашу савјест и нашу вјеру, ослободивши их завазда од свих људских ланаца, у Своје бесконачно Царство. Овај велики Првосвештеник, о Којем говори св. Кирил Јерусалимски: "Христос Првосвештеник, Који има непрекидно свештенство и Који нема никојег другог пријемника-насљедника Свог Првосвештенства"[11 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note11)], - Он једини царује у Цркви Својој у питањима савјести и вјере.
Успостављањем ауторитета у овој области - човјек се одриче од Христа, да би сјео на Његово мјесто. Управо овакав ауторитет у питањима савјести и вјере радикално противрјечи самом хришћанству...
Ауторитет морални
А ако под ријечју "ауторитет" подразумијевамо, као што то понекад бива, неко чисто фактичко, чисто морално значење, које је неко лице благодаћу добило на путу хришћанских подвига и мудрости, тј. на путу синовљевског односа према Цркви, а не напротив, - понављамо, дакле, на путу синовљевског послушања Свете Цркве, а не посредством власти над њом, - ако ми тако дефинишемо ауторитет - такав ауторитет, наравно, постоји у Цркви Христовој, источнику Сваке мудрости, и то више него игдје другдје. Али он тада постаје питање факта, а никако не питање права.
Али ова мудрост, ово знање се никоме не даје у потпуности и никоме се не даје лично, зато што лично ми ничега сопственог, својег, и немамо, осим гријеха. Даје се то знање само по мјери учествовања у Цркви, зато што само знање припада само њој јединој, Цркви Христовој, која је од почетка добила све у потпуности и пуноћи.
И када би на ово наш језуит из наведеног примјера одговорио питањем: "А на који ви то начин можете да распознате - да ли неко учествује у Цркви, и да ли он вама говори истину када му се обраћате да бисте се увјерили у истину религиозних размишљања која обузимају вашу савјест?" - ми бисмо му на то одговарили: "Ми то увијек можемо знати тачно и стварно, али не по мјери нашег мозговног разума, који би од правног ауторитета прихватао логичка одређивања вјере, него по мјери наше срчане вјере и наше срчане љубави. Молите се! и сами имајте вјеру и љубав; тада нећете прихватити ни неправилно учење од самозваног учитеља! Никаква вам друга гаранција не треба".
Причешћеност Цркви - услов за причешћеност Истини
Црква Христова је по својој суштини савез узајамне љубави, и непогрјешивост, понављамо тачније, и припада само савезу узајамне љубави (Кол. 2:2-3). И то буквално значи да ће се познање истине одузети од свакога ко себе искључи из тог савеза, тј. ко ставља себе изнад њега, намећући своје мишљење, на основу својег сопственог ауторитета, свим другим. Познање истине се одузима од сваког ко почини такво свјатотатство. Ако га почини једно лице, познање истине се одузима од тог лица, а ако га почини скуп лица, познање истине ће се одузети од тог скупа, ма каквом титулом оно себе украшавало, па била то и титула Васељенског Сабора. Због тога што истински Васељенски Сабор - то је такав скуп, који о вјери не свједочи од себе, него од Цркве. Зато што у Цркви Христовој, понављамо, нико нема никакве благодати властите вјере или властитог знања, које му је у потпуности или дијелом дато лично, него само по мјери учешћа у Цркви. И није Сабор ту важан, него је важна саборност[О. 4 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note25)], која свеколико пројављује себе, било на Сабору, било не на Сабору. И на основу тога што Црква у одређеним историјским периодима сазива Саборе, а у другим их не сазива - не смије се донијети закључак да у извјесном периоду непогрјешиво учитељство постоји, а да у неком другом временском периоду не постоји.
То, просто, значи да су у неком периоду околности налагале да учитељство пројави себе на такав начин; у другом, пак, периоду, околности нису захтијевале баш конкретно такав начин пројављивања учитељства. Од тога се нити саборност, нити учитељство ни за мрвицу не мијењају у свом благодатном и непрекидном постојању[О. 5 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note26)].
Ево, рекосмо, Сабори нису важни, важна је саборност. Шта је то саборност?
Основа саборности, другим ријечима - непогрјешивости
По православном, католичанском, хришћанском учењу, саборност дејствује у узајамној љубави која везује сво мноштво појединих удова Цркве. Свети апостол говори да су срца хришћана сједињена у љубави и у свакоме богатству пунога разумијевања за познање тајне Бога и Оца и Христа, у коме су сакривена сва блага премудрости и знања (Кол. 2:2-3).
Тако да - по учењу светог Апостола, по учењу Цркве, та узајамна љубав, љубав, а не било шта друго, јесте за нас гаранција познања Христових истина. И ова узајамна љубав, која познаје тајне Божанствене премудрости, изражава се у међусобној сагласности хришћана.
Та сагласност је посљедица дејства Духа, а Дух тај води сав земаљски дио Цркве Христове, за знатижељан разум незнаним путевима, ка циљу Својег пута. Тај је Дух - Сам Дух Свети. И ма какве препреке лежале на том путу, ма какве зле страсти мориле поједине чланове Цркве који се противе Христовој благодати и устају против тог саборног једињења, љубав Христова, која дејствује у срцима, или, другим ријечима, Сам Дух Свети, увијек на крају крајева побјеђује те страсти и неће никада допустити да ми уништимо земаљско постојање Цркве. Јер, Христос ће пребивати са нама до краја дана.
И тако, дакле, саборност се у Христовој Цркви пројављује у међусобној сагласности свих њених удова (чланова). Та се сагласност не везује за неку - било коју - помјесну цркву, за неко географско мјесто, за неког јерарха или за скуп јерарха, него везује све оне чланове (удове) који су причешћени Цркви, и нема потребу ни за каквим правним регламентацијама, пошто самобитна њезина сила дејствује изван правила која наш разум може појмити. Она просто постоји и сама одређује сва остала пројављивања црквености, умјесто да њима буде одређена. Једно од таквих пројављивања јесу и васељенски сабори.
Карактеристичне одлике васељенских Сабора
Није сваки скуп јерарха и вјерника Васељенски Сабор. Зато што истински, васељенски, непогрјешиви Сабор јесте само онај скуп, у којем су присутна два фактора: један - материјални, и други - духовни.
Материјални фактор се садржи у лицима која учествују на Сабору, у физичким условима њиховог заједничког рада и у количини и карактеру дјела која се рјешавају. А духовни лежи у једнакости (еквивалентности) саборних свједочења са вјером читавог тијела Цркве. И управо та једнакост није ништа друго до - сама саборност, која се изражава на Сабору. Она, и само она, собом одређује васељенство и саборну непогрјешивост која се свецијело садржи у њој[О. 6 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note27)]. Јер саборност, васељенскост, непогрјешивост - све су то једнозначни термини, који собом одређују само различите видове једне те исте цјелине, чије је име Дух Свети, Који руководи Црквом.
Тај Дух јесте мјера за све материјалне факторе црквености, а материјални фактори црквености нису мјера за Духа.
И ево га, то је то корјенито, најкарактеристичније својство Православне, Саборне, Апостолске Цркве, које ју непремостивом преградом одваја од дефинитивно свих религија, фракција и раскола што су се икада појављивали на површини времена. Дакле, Сабор је непогрјешив само уз присутност тог његовог духовно-одређујућег фактора. Зато што васељенска непогрјешивост не припада, као што смо видјели, Сабору самом по себи, него читавој Цркви Христовој, која о себи свједочи на Сабору.
Критеријум непогрјешивост конкретног сабора
А сада: гдје лежи критеријум присутности тог духовно-одређујућег фактора саборне непогрјешивости? Или, краће: гдје се налази, када се посматра неки конкретни Сабор, критеријум његове Саборности?
Да бисмо исправно одговорили на ово питање, морамо строго разликовати двије тезе. Прва је - теза црквена; друга - научно-богословска. Ове двије тезе не гласе једнако.
Критеријум црквени
Теза црквена, по којој је у Цркви, за Цркву и за све њене живе чланове сама Црква та која (када је у питању Сабор) одређује критеријум његове саборности, гласи врло једноставно: сама Црква Христова за саму себе је критеријум и мјерило саборности.
Ова се теза никаквим силама ограниченог човјечијег разума не може спознати. Она лежи изван граница - не само било које науке, него и изван граница сваког логичког мишљења, и спознаје се само благодатном вјером. У њој се изражава принцип апсолутне, безграничне слободе, која припада свим чедима Христове Цркве, по мјери њиховог учешћа у њој. А како се учешће у цркви даје смиреним отказивањем од себе у корист свих других, из тога неизбјежно проистиче да се у Христовој Цркви апсолутна лична слобода и апсолутно одрицање од самог себе подударају. Онај који је жртвовао самог себе налази и себе и своју личност у свесилном изразу.
Критеријум рационални
Али с обзиром да је човјек разумни становник свијета овога - без разлике да ли припада Цркви или не - он има и рационалне ослонце на основу којих се формално може увјерити у саборност свједочанстава која је давао одређени Сабор. И у то име се израђује други критеријум, рационални, или научно-богословски, који представља производ умног посматрања и закључивања. Ова теза представља - у науци и за науку, мада не и за саму Цркву - размјере провјере саборности Сабора. По тој тези, саборност сваког Сабора се потврђује само историјском појавом која у времену слиједи послије Сабора: читаво тијело Цркве треба да фактички прихвати сам Сабор и свједочења која је дао - као властита свједочења. Тако да се то питање рјешава на основу факта, а не на основу права[О. 7 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note28)].
Дакле: ако сво црквено тијело фактички прихвата сазвани Сабор, то значи да је Сабор и био Васељенски; ако га одбацује - то значи да је за Цркву он био ништаван.
Сабор сам по себи не значи ништа. Важна је искључиво саборност, која не зависи ни од каквог скупа лица, а тим прије не зависи од једног конкретног лица, него зависи од читаве Цркве. Васељенско значење неког Сабора се уопште није распознавало истог тог тренутка, него тек по истеку извјесног временског периода, неопходног за разјашњавање датог питања.
Наравно, самој Цркви, као ни свим њеним (по мјери учешћа у њој) живим удовима, рационални критеријум саборности властитих Сабора уопште није потребан. Али за оне који су у заблуди, као и за оне који имају потребу за рационалним ослонцем, Црква на Сабору рационално заснива своја свједочења, придржавајући се општедоступног критеријума. Због тога се она и позива на такве факте, које може опазити разум свих, чак и оних који Цркви не припадају.
Закључак из претходног
Сматрамо да је сада неопходно нарочито указати на један посебан закључак који тачно објашњава однос Православља према датом питању.
Закључак је тај - ево какав: вјера Цркве се не супротставља овој или оној јереси због тога што је та јерес била осуђена овим или оним васељенским Сабором, него баш напротив: тај и тај васељенски Сабор је осудио ту и ту јерес зато што се она супротставила вјери Цркве. Овом тврдњом заграђују се путеви за све даље полемике, због тога што све даље полемике постају беспредметне.
Општи закључак
Дакле, што се тиче саборне непогрјешивости, она лежи, као што смо видјели, у једнакости свједочанстава која даје Сабор са вјером читавог црквеног тијела. Карактер те саборне непогрјешивости, тј. те непогрјешиве сагласности уопште се не мијења у зависности од разноликости материјалних начина којима се она потврђује као вјеродостојна. Наравно, најефикаснији начин потврде вјеродостојности за оне који стоје изван Цркве јесте материјално окупљање одређеног броја физичких лица које се назива Сабором. Али саборна сагласност може такође да одухотвори и било које друго свједочанство, које представља саборно свједочење по сили факта његове једнакости са мњењем (вјером) читавог црквеног тијела. Зато што је саборност једини непромјенљиви дух, док свједочења подлијежу закону материјалне разноликости вањских форми. Из овога слиједи да су васељенскост, непогрјешивост, саборност присутни свуда, у сваком стварном, са црквеном вјером истински једнаком свједочанству, које по мјери учешћа у Светој Цркви даје било ко: Сабор, велики или мали, или пак поједино лице, макар то био јуродиви или дијете.
Одавде проистиче црквена теза потпуне, апсолутне одвојености саборног начела од било каквих формално-правних правила његовог пројављивања. Дух свједочи о Себи у Христовој Цркви када хоће, гдје хоће и како хоће, зато што нисмо ми мјера за Духа, него је Дух мјера за нас.
Ево православног одговора на питање - ко је конкретно у сваком случају непогрјешиви орган Светог Духа у Цркви. У сваком конкретном случају га изабира, онако како Он хоће, Сам Дух Свети. Зато што није орган тај који по свом праву препушта себе Духу, него Дух, по милости Својој, преподаје Себе органу. Овим се једном засвагда уклањају сви модели правног дефинисања саборности, која је доступна само вјери и љубави, а не разуму.
Ево, то је непоколебљиво православно учење васељенске Апостолске Цркве[О. 8 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note29)]."
Из чланка Ј.А. Колемина сам извукао све битно. Могуће је да ће се неком од вас, другови моји, нека од мјеста у чланку учинити превише апстрактна и тешка. Шта да се ради? - треба превазићи ту тежину. Тема овог писма превише је важна да бисмо се према њој понијели површно. Она има огромно значење, не само богословско-догматичко, него и црквено-практично, а нарочито у наше вријеме, вријеме видљивог црквеног разрушења.
У вријеме у којем Руска Црква преживљава све оно о чему ја овдје нећу писати - зато што је свима пред очима[12 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note12)], од изузетне је важности, чак и више од тога - неопходно је осазнати и усвојити основну мисао коју развија Ј.А. Колемин, - мисао о одсуству у Цркви општеобавезног вањског ауторитета у питањима вјере и савјести, и мисао о непогрјешивости саме Цркве, тог "стуба и утврђења истине". Ми, православни, како паства, тако и пастири, усвојили смо, нажалост, лажно гледиште католика на значење ауторитета у сфери Цркве. Наша јерархија је навикла да на себе гледа (и привила такво гледиште пастви) очима римског католика, који у свом првојерарху види непогрјешивог судију у области вјере. Овакво гледиште на саму себе наше јерархије врло јарко је изражено у Синодалној Посланици из 1913. године, посвећеној разматрању питања о Имену Божијем и обраћеној "свечасној братији, што се у иноштву подвизавају"[13 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note13)]. Изричући строгу казну без могућности жалбе атонцима-имеславцима[14 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note14)], Синод је исходио из свијести о јерархијској непогрјешивости. Ево шта можемо да прочитамо у тој Посланици:
"Сада, када су се исказале и Константинопољска и Руска црквена власт, њихово (имеславаца) даље наваљивање и настојање да остану при свом биће већ противоборством против истине"[15 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note15)].
Остављајући сада по страни питање о томе која је од страна у спору била у праву у суштини, скрећем вашу пажњу само на јасно изражено убјеђење, које се види из наведених ријечи Посланице, у непогрјешиви ауторитет јерархије.
Сљедеће писмо, а можда и још једно за њим, наумио сам да посветим истом овом питању - ауторитету у Цркви, јер желим да тему (коју је Ј.А. Колемин развијао прилично апстрактно) илуструјем историјским примјерима; сада ћу у мало ријечи да укажем на практичну штету од усвајања лажног гледишта на јерархију као на чувара и гласника безусловне истине, или, другим ријечима, као на непогрјешиви ауторитет. Из тог лажног гледишта проистичу два противрјечна, и по својој суштини подједнако неправилна закључка.
Ако црквена власт изриче суд који није сагласан са свијешћу пастве или неког њеног дијела, ова посљедња бива принуђена: или да, жртвујући властитим разумијевањем истине, призна одлуку јерарха (као што је то, на примјер, у Атонском спору учинио о. Алексеј затворник, одрекавши се, из послушања према Синоду, од свог првобитног гледишта на имеславље), или, по сили своје религиозне свијести, да се окрене од Цркве, чији "непогрјешиви орган" није оправдао посезање на титулу непогрјешивости својих судова.
У посљедње вријеме неријетко имамо прилику да чујемо гласове тужних недоумица поводом тога што се наша јерархија запетљала у питању календара[16 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note16)], као и у начину рјешавања живоцрквењачког питања[17 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note17)], - док је у исто то вријеме вјерујући народ показао и више јасности у својим назорима и више тврдоће у убјеђењима. Понекад проклизи, а понекад се и отворено изговара мисао да се "црква заблудила".
Ово јако ружно и у многоликом смислу крајње опасно и штетно поистовјећивање јерархије са Црквом - данас је, нажалост, постала обична појава у нашем друштву, како међу вјерницима, тако и међу невјерницима. На основу тог бесмисленог, понављам, поистовјећивања, Лав Толстој је у своје вријеме базирао своју злопакосну критику Цркве[18 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note18)], а његов љути противник, старац из Зосимове пустиње, отац Алексеј[19 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note19)], одрекао се од властитих убјеђења, бојећи се да непослушањем црквене власти не наруши свој савез са Црквом.
Ако се, драги моји, удубите у расуђивања Ј.А. Колемина - надам се да нећете бити искушавани недоумицама и падати у безнадежно униније, нити поводом издаје Православља од стране многих десетина архијереја и стотина јереја, нити због духовне нестабилности канонски законитих јерарха. Отцјепљујући у разној мјери сами себе од "стуба и утврђења истине" и саблажњујући "мале ове"[20 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note20)], стражари Израиљеви[21 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note21)] николико не дотичу Цркву као чувара Истине Христове. Замислите се над оним што је рекао Ј.А. Колемин и поново прелистајте моја писма: друго, пето и крај десетог; тамо ћете, надам се, наћи довољну заштиту од неправилних закључака ума који наводе на униније када је у питању Црква. Ипак, разумна и тврда вјера у Цркву не искључује, наравно, спаситељни немир за браћу по вјери коју саблажњују они који су по свом чину позвани да их у вјери утврђују. Та братска брига ће нам указати и на наше обавезе према онима које искушавају, а који су удови истог Тијела којем припадамо и ми.
Мир вам желим, љубљени! Не откажите у молитвама брату вашем о Господу и о јединој, светој, саборној, апостолској Цркви.
1924. г. 29. фебруара, дан преп. Јована Касијана
НАПОМЕНЕ:
Отац Владимир Гете - француски католички свештеник који је (1862. г.) прешао у православље. Штампао је православни часопис "L'union chretienne", у којем је током тридесет година водио полемику са католичким богословљем. Његова књига "Излагање учења православне католичанске цркве и разногласја других хришћанских цркви са њим" (Казањ, 1869. г.) је написана у форми катахизиса. Друга дјела су му: "Историја цркве у Француској", "Историја језуита", "Оповргавање измишљеног живота Исуса Христа, дјела Е. Ренана" и др.
Колемин Ј.А. Авторитет в вопросах веры. Сергиев Посад, Издание "РФБ", 1915, 28 с. (брошура представља реферат, прочитан 10.12.1914. године у Петрограду на заједничком Скупу Сверуског Братства "Светитељ Јоасаф Белгородски чудотворац"; објављена је и у часопису "Богословский Вестник", 1915, № 5. С.160-183).
"Црква је од Бога установљено друштво људи сједињених Православном вјером, законом Божијим, свештеноначалством и Тајанствима" (Пространный Христианский Катихизис православныя Церкви. М; 1915. С.43).
Посљедњи Сабор који ПРавославна Црква признаје у својству Васељенског био је сазван против иконобораца 787. године у Никеји (VII Васељенски Сабор).
Посљедњи Помјесни Сабор Руске Православне Цркве који је био сазван прије револуције је био 1698. године; за вријеме Петра I умјесто привремених Сабора био је основан прво стални "освештани Сабор" уз мјестобљуститеља, а 1721. године - Свјатејши Управљајући Синод, послије чега се прекратило сазивање Сабора. Борба за сазивање Сабора Руске Цркве трајала је много деценија; поменућемо само неке документе који су позивали на Сабор: предлошка светитеља Игњатија (Брјанчанинова) "О неопходности сазивања Сабора поводом садашњег стања Руске Православне Цркве" (1862. г.); чланак Вл. Соловјова "О духовној власти у Русији" (1881. г.), гдје је у својству основног задатка предстојећег Сабора названо скидање клетве са старообредаца и укидање дискриминантних закона против иновјераца; петиција Синода Николају II о сазиву Сабора (1905. г.); Предсаборна Присутност (1906. г.) и, напокон, Предсаборно Засједање (1912. г.).
II Васељенски Сабор је био сазван 381. године у Константинопољу ради поновног осуђивања аријанства које је опет било ојачало, као и ради рјешавања низа практичних питања.
Ради се о лондонском протојереју о. Јевгенију Константиновичу Смирнову - види: Прибавления к Церковным ведомостям, 1911, № 26. С.1153 (об о.Евгении). Види такође: Архим. Киприян (Керн). Дореволюционное русское духовенство за границей // Журнал Московской Патриархии. М., 1993, № 11. С.71).
Тачан назив Хомјаковљевог дјела гласи: "Опыт катехизического изложения учения о Церкви" (види, нпр.: А.С. Хомяков, Полн.собр.соч. 2-е изд. Т.2, М., 1880); заједнички назив трију полемичких чланака (1853-1858 гг.): "Несколько слов православного христианина о западных вероисповеданиях" (Там же).
Код Колемина: "православног интелектуалца".
Свештеником по чину Мелхиседека назива Христа апостол Павле (Јевр. 6:20; 7:1-128). Мелхиседек (цар праведности) је тајанствена личност која се појављује на страницама Светог Писма (1 Мој. 14:18-20) без уобичајеног помињања родословља; иако Мелхиседек није припадао кољену Левија, његово свештенство се у Писму осликава као оно које превазилази левитско (по чину Ароновом) и прообразно (види Пс. 109:4) се односи на Месију-Христа.
10-е огласительное слово просвещаемым, 14 // Творения иже во святых отца нашего Кирилла Иерусалимского. 2-е изд. Сергиев Посад, 1893. С.120.
Мисли се на црквене недаће које су произашле због обновљеничког раскола.
Послание от 13 мая 1913 г. // Церковные водомости. 1913, 20. С.277-286.
Имеславље - термин који се појавио у вријеме атонских спорова о Имену Божијем - види прим. VI, 31.
Церковные водомости. 1913, 20. С. 286.
Обновљенички сабор је у мају 1923. године одлучио да се пређе на григоријански календар. Свјатејши Патријарх Тихон, изашавши из затвора 27. јула исте године, од свих одлука сабора сагласио се само са одлуком о том преласку. Сматрајући реформу календара допустивом са црквене тачке гледишта, мислећи (на основу нетачних новинских чланака) да је сагласност међу свим православним помјесним црквама о тој реформи достигнута, и плус трпећи страшни притисак од стране државне власти који је био усмјерен на увођење грађанског календара у црквени живот, Патријарх Тихон је издао посланицу о преласку на нови календар од 2. октобра 1923. године. Међутим, због свеопштих протеста вјерника, већ 8. новембра Свјатејши одлучује да "привремено одложи" увођење новог календара (детаљи: Заявление Патриарха Тихона во ВЦИК // Вестник РХД. Париж, 1975. № 115. С.78-79).
Мисли се на сагласност неких црквених јерарха да се ради црквеног мира и јединства требало ићи на преговоре са обновљенцима.
Види: Новоселов М. Открытое письмо графу Л.Н. Толстому по поводу его ответа на постановление Св. Синода. Вышний Волочек, 1902.
Види, нпр.: Бердяев Н.А. Самопознание. Париж, 1949. С.202; јеросхимонах Алексиј, затворник Зосимове пустиње, који је учествовао у Сабору 1917. године; као човјеку велике праведности, њему је било повјерено да ријеши избор између два кандидата на патријаршијски пријесто; на засједању Сабора 5. новембра 1917. године он је извукао жријеб који је значио избор за Патријарха Православне Руске Цркве Светитеља Тихона.
Мт. 18:6.
Keine Kommentare:
Kommentar veröffentlichen