Samstag, 24. September 2011

Екуменизам

ПОЗДРАВНИ ГОВОР ИГУМАНА МАНАСТИРА ВЕЛИКИ МЕТЕОРИ
Конференција Митрополије Пирејске: „Примат, синодалност и јединство цркве“


Пиреј, 28. април 2010. Године

Ваше Преосвештенство, поштовани оци, уважени професори - Христос Воскресе.
За нас је то био посебан благослов што смо примили позивницу Његовог Преосвештенства, Митрополита Серафима, да присуствујемо овој конференцију и изнесемо скромно монашко мишљење. Ова конференција, која је организована са посебном пажњом и освртом на сваки детаљ, још једном доказује његову исповедничку отвореност и разумевање борбе која се води, као и његово искрено сведочење.
Наше присуство овде ове вечери је свесно и важно сведочанство нашег противљења великом проблему екуменизма, који представља велику опасност за нашу Цркву и духовни напредак верних, са дубоким сотириолошким последицама.
То је сведочанство подршке, саучесништва са здравом забринутошћу и неспокоја који имају овде присутни – организатори, говорници и присутни – али такође и многи други верни наше Цркве, који су ожалошћени тренутним нечасним напредовањем екуменизма, и који изражавају своје огромно незадовољство и немир.
То је доказ наше заједничке, одлучне и непопустљиве чињенице да ми не прихватамо оне „неповратне догађаје“, резултате активности New Age-а и Новог светског поретка, као и покушаје да наметну у сфери екуменских дијалога заједницу са инославнима, и то у ова тешка времена за нашу отаџбину и наш народ, који баш сада најтрагичније проживљава последице управо тих активности, у вртлогу свеопштог презира, несигурности, распада, потчињавања и непоштовања.
Потпуно исте ствари се предузимају и у области вере, кроз нездраво и страно окружење екуменизма, неприхватљиве и погубне уступке, релативизацију, лажирање, новотарење, промене и компромисе, а што се одвија под плаштом миротворства, саживота, узајамног обогаћивања, братства и у клими бујне и бљутаве агапологије (тј. под маском љубави – прим.прев.).
Међутим, истинитост наше вере јесте, и остаће непромењена, оригинална и без иноваторства. Наша Православна вера јесте и остаће бескомпромисна. Нема потребе за механизмима подршке, мерама стабилизације, уговорима о надгледању и међународном туторству. Она не може бити ограничена, подривена, презрена. Она се не плаши шпекуланата и не може банкротирати!
Наша света Православна вера, пренета нам од Апостола, жива и спасоносна вера наших Светих Отаца - упркос сплеткарења и жестоких напада које трпи, како од оних унутар, тако и оних изван својих зидина, видљивих и невидљивих бораца - по милости нашег Васкрслог Господа, Богородице и свих Светих, сачуваће ову нашу вољену домовину и одвешће нас у нашу будућу домовину која је горе.
Наша порука је чиста и јасна: нема места за попуштања и компромисе по питањима вере. По питањима вере нема оних који управљају и оних којима се управља, наређених и потчињених, законодаваца и следбеника. Ми не показујемо послушање због застрашивања и претњи. Ми не прихватамо ултиматуме и чињенично стање. Ми одбијамо да напустимо спасоносну веру и светоотачко предање наше Православне Цркве, и да будемо одведени ванцрквеним путевима лажних уједињења и унијатским приступима.
Ваше Преосвештенство, желимо да Вам се захвалимо и честитамо на исповедању и сведочењу вере по питањима екуменизма. Ваше предводништво, у ситуацији општег недостатка вођства у овој области, даје нам сигурност и снагу. Такође Вам захваљујемо и честитамо на организовању вечерашње конференције на добро одабрану и актуелну тему: „Примат, синодалност и јединство Цркве“, на којој ће уважени говорници узети учешћа.

ЛАЖИ ЕКУМЕНИЗМА
Митрополит Петроградски и Ладошки, Јован Сничев
(9. октобар 1927. — 2. новембар 1995.)

Прва и главна лаж екуменизма је теорија о „историјски узрокованим поделама цркава“. Црква, коју је основао Исус Христос и која је садржавала пуноћу спасоносне Истине – кажу екуменисти – временом се поделила на разне гране. Те гране су: Православље, Римокатолицизам и Протестантизам са својим мноштвом различитости, које су у потпуности равноправне. Поделе су резултат несавршености љуских дела, тј. последице политичких и националних трвења. Сада је, коначно, дошло време да се та практична размимоилажења одстране и да се уједине различите конфесије, вративши се ка почетном, ранохришћанском јединству.
Коментар: Лукавство таквог расуђивања се састоји у томе што у пракси никакве поделе цркава није ни било. Историја Хришћанства јасно и недвосмислено сведочи о томе да се радило о постепеном отпаду, а не поделама, тачније, о отпаду западних народа и западноевропских конфесија од Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве. Црква непрекидно постоји у својој пуноћи, добивши име Православна, тј. она која правилно слави Бога.
Било које непристрасно историјско истраживање би показало да Православље никако није „једно од“ многобројних исповедања вере. Оно је ранохришћанско, апостолско исповедање, од кога су после, повођени сопственом гордошћу и преварним умом, отпале све друге хришћанске „конфесије“. Намера да се тамо нека простестантска секта „изједначи у правима“ са Руском Православном црквом је заправо покушај да се Русија скрене ка том погибељном процесу духовне деградације, у коме се данас налази Запад, у бездушности и безверју опште пропасти.



Друга лаж екуменизма се јавља као логични наставак прве лажи. Реч је о теорији да „свака од подељеених цркава поседује део Божанске Истине, и нико не може тврдити да поседује њену пуноћу“.
Коментар: „Еда ли се Христос Раздјели?“ (1 Кор 1,13) – узвикнуо је још пре деветнаест векова Апостол Павле, укоривши оне који су покушали да незаконито објаве своје претензије на поседовање Црквене благодати. Данас се број тих претендената вишеструко повећао. Истовремено, сви они на неки начин срамно заборављају са напомену да су њихове претензије заправо претензије самозваних који покушавају да оправдају своја наводна права уз помоћ лукавиих претеривања, намерних прећуткивања и отворених конструкција.
Овде је умесно још да упозоримо на погибељну опасност таквих покушаја не само за руско религиозно самосазнање, Православље и Православне, него и за руску државност уопште, за сво наше друштво у целости. Данас сваки политичар зна да оздрављења државног бића не може бити без консолидације опште сарадње и без смирења свести народних маса. Заузврат, такво смирење није могуће без јасних оквира и дефинисиања национално-државне идеологије, која у себи мора да садржава основне моралне вредности и моралне орјентире, идеале народног постојања. Ти идеали су неизбежно укорењени у области религиозне сфере човековог сазнања, јер управо религија тврди да она чува у себи апсолутну Истину, да она одговара на питања о добру и злу, о врлинама и манама, о смислу живота човека.
Народ који изгуби веру, губи и способност за живот. И сви они који мисле да све „конфесије“ имају исто право на Истину, објективно обезвређују целокупну хиљадугодишњу историју руског народа, који је кроз векове покушавао да спроведе у свом животу Православни морално-религиозни идеал.
Са догматске тачке гледишта, претензије екумениста су неодрживе. У првих десет векова, цео хришћански свет је веровао у исто оно, у шта све до данас верује Православна Црква. Током тог времена, разни покушаји искривљавања учења су притискали Цркву веома сурово, запретивши чистоћи и целосности Божанског Откровења. А почетком xi века, након што је Запад отпао у јерес Римокатолицизма, почело је дробљење Хришћанства на новоизмишљене „конфесије“, које сада у оквиру екуменизма покушавају да добију за своја лажна учења признање да су „равноправна“ са истинама Светог Православља.



Трећа лаж екуменизма је лаж о томе да је у њеној моралној основи љубав, па на основу њеног позива, екуменисти онда настоје да униште у области религије, све различитости и поделе, успостављајући посвуда мир и јединство.
Коментар: Љубав је прва и главна врлина Хришћанина. Апостол Павле каже: „Ако језике човјечије и анђелске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи. И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже.“ (1 Кор 13,1-3)
Без ње није могуће постојање света, без ње се губи смисао човечијег живота. Али та љубав је, пре свега, љубав према Богу, ка тим Божанским Истинама и благодатном Откровењу, које омогућује човеку да победи грех и задобије за себе вечни и благословени живот у рајској обитељи.
„Љуби Господа Бога својега свијем срцем својијем и свом душом својом и свијем умом својијем и свом снагом својом. Ово је прва заповијест.“ (Мк 12,30) – поручио је Христос Спаситељ ученицима Својим.
Таква љубав не трпи никакве нападе на истине вере. Таква се љубав беспоштедно, до последње капи крви и даха, бори са јересима које нападају на чистоту Божанских заповести. Таква љубав не дозвољава ни помисли о могућности изједначавања истине Цркве Христове са погибељним јересима, препуним погубних људских заблуда. Та љубав нема ништа заједничко са лукавим изговорима екумениста, са којима прикривају своје нечасне циљеве.
Данашње Хришћанство, које је пуноћа живе вере, бесконачно далеко стоји од мутних „хуманистичких“ веровања квазицрквених интелектуалаца, који чине окосницу екуменизма у Русији. Не може бити мира између Истине и лажи, јер је управо на то мислио Господ, када је обавезао Своје ученике на непрестану борбу са погибељним заблудама рекавши: „Нијесам дошао да донесем мир него мач.“ (Мт 10,34) Тај духовни мач свете Истине је дужан да носи са собом сваки Хришћанин и да га одлучно употреби у случају када угледа да је нападнут дом светиње. За ту борбу са неправдом, имамо јасне речи Господа: „Али сад... нека прода хаљину своју и купи нож.“ (Лк 22,36)
Ускраћивање заштите светиње вере нема оправдања ни у телесној немоћи, ни у материјалној нужди. Ко се повлачи из те одбране под изговором погрешно схваћене „љубави“, узима на себе велики грех одступника од вере и издајника...



Четврта лаж екуменизма је нашироко рекламирана карактеристика о његовој наводној „неполитичности“. Опасност је у томе што недржавна и ненационална суштина екуменизма привлачи пажњу патриотски орјентисаних политичара, док његове присталице непрестано наглашавају „неполитички“ карактер тог покрета.
Коментар: У ствари, жеља им је да представе екуменизам као чисто „међурелигијску“ појаву која има коњуктурни карактер, иако није у стању да издржи ни површну проверу чињеница. Прво, сама по себи, „религија света“ је заједничка за сво човечанство, што и јесте крајњи циљ свих напора екумениста, иако не постоји ништа више од идеолошке основе мондијализма и идеолошког темеља „новог светског поретка“. Заправо, та једина лажна религија је дужна да „духовно“ оправда неопходност рушења суверених националних држава и обједињења човечанства у једну супер-државу, на челу са светском владом.
Данас нико више не крије да после пада СССР, Запад на челу са САД отворено настоји да уведе планетарну диктатуру. У оквиру УН, већ се у потпуности назиру одређене структуре светске владе у изградњи, која се ослања у својој делатности на колосалну војну структуру и моћ НАТО-а. Рушење Ирака, угушење Југославије, варварско бомбардовање Православних Срба [у Републици Српској] – све те казнене акције недвосмислено показују каква судбина чека непокорне противнике „новог светског поретка“.
Неоспорне су везе екуменизма са светском масонеријом. Још је давне 1946. године, на почецима екуменистичког покрета, француски масонски лист „Темпл“ писао: „Питају нас, зашто се мешамо у спорове типично религиозне природе; у којој мери питања уједињења цркава, екуменистички конгреси, итд. могу бити у интересу масонства? Проблем покренут пројектом уједињења цркава, веома интересује масонство. Он је близак масонству, јер у себи садржи идеју универзализма.. У сваком случају, приликом сазивања првих екуменистичких конгреса, допринос наше браће је био пресудан..“
Са хришћанске тачке гледишта, питање стварања „универзалне“ религије се може оценити једнозначно – као припрема за зацарење антихриста.
Није за чуђење што многи Православни јерарси веома оштро говоре о екуменизму: „Осуђујем екуменизам, и сматрам га не просто јересју, него свејересју, спремиштем свих јереси и зловерја. Нама су добро познате антихришћанске силе које закулисно управљају екуменизмом... Екуменизам је усмерен против Православља. Он данас представља највећу опасност, заједно са неверјем наше епохе која идолизује материјалну привезаност и задовољства.“ – изјавио је 1972. године Патријарх Александрије Николај vi.
Неколико година уназад је блажени Патријрх Дијадор, поглавар Православне Цркве Јерусалима, објавио прекид свих екуменистичких веза. А Руска Загранична Православна црква је сасвим званично унела у богослужбени чин Синодика који се чита у Недељу Православља, анатемисање екумениста, следећег садржаја: „Они који нападају на Цркву Христову и уче да се она поделила на гране... и они, који су у општењу са таквим јеретицима или им помажу, или штите јерес екуменизма, правдајући је исказивањем братске љубави и уједињењем раздељених Хришћана – анатема!“
У вези са тим, нарочито јасно се показује неоснованост данашњих „православних екумениста“, који као своје оправдање користе пету лаж.



Пета лаж [екуменизма] је тврдња [православних екумениста] да остају у оквирима екуменистичког покрета искључиво ради сведочења инославнима о истинама Православља.
Коментар: Сведочење представља целокупан живот Православне Цркве, у њеној благодатној и чудесној пуноћи. Из века у век, спасоносна Црквена благодат, привлачила је ка себи десетине и стотине милиона људи, жедних спасења своје душе и проналажења вишег смисла живота. Никаква додатна „сведочења“ истине Откровења Божијег нису потребна. За њихово усвајање, од човека се тражи само покајање од греха, добра воља, и ништа више.
Треба рећи да се у Русији широко саборно разматрање екуменизма десило само једном, и то 1948. године у Москви, на конференцији Православних помесних цркава. Тада су на ту тему надугачко говорили многи угледни богослови и јерарси. У закључној резолуцији се спомиње да „циљеви екуменистичког покрета не одговарају идеалу Хришћанства“, и да је „стварање екуменистичке цркве, као утицајне међународне силе, пад пред искушењем земаљске власти, коју је Христос одбацио и скретање на нехришћански пут“, да „екуменистички покрет нема печат уједињења цркава путем благодатних средстава...“
Закључак резолуције је: „Одбити учешће у екуменистичком покрету“. Тај документ је прво потписао Патријарх Московски и све Русије, а после њега, следи још једанаест потписа Православних првојерарха.
До сада нико још није покушао оспорити канонску важност тог документа. Истина, у исто време са хрушчовљевим прогонима Цркве, почео је активни притисак КГБ-а на свештеноначелнике, са циљем увлачења Московске Патријаршије у међународне екуменистичке организације. Држава је настојала да употреби морални ауторитет Руске Православне цркве за своје спољно-политичке планове, без обзира на мишљење верујућих.
Данас се питање односа ка екуменизму поново враћа у свој својој оштрини. Та духовна агресија, која је била послана последњих година против Русије од стране инославних конфесија, потврдила је наша најгора упозорења - оштрица њеног главног удара је, као и пре, усмерена против руског Православља. Архијерејски Сабор је 1994. године констатовао да је „неопходно поновно преиспитати све оно што онеспокојава свештенство и мирјане наше цркве у вези учешћа у екуменистичком покрету, и брижљиво богословски, пастирски и историјски анализирати и паново осмислити.“
Наравно, то је само почетак пута који морамо проћи до краја, сем уколико хришћанско име не носимо узалуд. Тај пут ће бити напоран и тежак у датој реалности садашњег положаја Русије. Он ће захтевати од нас храброст и мудрост, смирење и разборитост, стрпљење и упорност. Вероватно нам неће бити лако. Али, другог пута нема. Господе благослови!
------------------




Трећа лаж екуменизма је лаж о томе да је у њеној моралној основи љубав, па на основу њеног позива, екуменисти онда настоје да униште у области религије, све различитости и поделе, успостављајући посвуда мир и јединство.
Коментар: Љубав је прва и главна врлина Хришћанина. Апостол Павле каже: „Ако језике човјечије и анђелске говорим а љубави немам, онда сам као звоно које звони, или прапорац који звечи. И ако имам пророштво и знам све тајне и сва знања, и ако имам сву вјеру да и горе премјештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тијело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не помаже.“ (1 Кор 13,1-3)
Без ње није могуће постојање света, без ње се губи смисао човечијег живота. Али та љубав је, пре свега, љубав према Богу, ка тим Божанским Истинама и благодатном Откровењу, које омогућује човеку да победи грех и задобије за себе вечни и благословени живот у рајској обитељи.
„Љуби Господа Бога својега свијем срцем својијем и свом душом својом и свијем умом својијем и свом снагом својом. Ово је прва заповијест.“ (Мк 12,30) – поручио је Христос Спаситељ ученицима Својим.
Таква љубав не трпи никакве нападе на истине вере. Таква се љубав беспоштедно, до последње капи крви и даха, бори са јересима које нападају на чистоту Божанских заповести. Таква љубав не дозвољава ни помисли о могућности изједначавања истине Цркве Христове са погибељним јересима, препуним погубних људских заблуда. Та љубав нема ништа заједничко са лукавим изговорима екумениста, са којима прикривају своје нечасне циљеве.
Данашње Хришћанство, које је пуноћа живе вере, бесконачно далеко стоји од мутних „хуманистичких“ веровања квазицрквених интелектуалаца, који чине окосницу екуменизма у Русији. Не може бити мира између Истине и лажи, јер је управо на то мислио Господ, када је обавезао Своје ученике на непрестану борбу са погибељним заблудама рекавши: „Нијесам дошао да донесем мир него мач.“ (Мт 10,34) Тај духовни мач свете Истине је дужан да носи са собом сваки Хришћанин и да га одлучно употреби у случају када угледа да је нападнут дом светиње. За ту борбу са неправдом, имамо јасне речи Господа: „Али сад... нека прода хаљину своју и купи нож.“ (Лк 22,36)
Ускраћивање заштите светиње вере нема оправдања ни у телесној немоћи, ни у материјалној нужди. Ко се повлачи из те одбране под изговором погрешно схваћене „љубави“, узима на себе велики грех одступника од вере и издајника...



Четврта лаж екуменизма је нашироко рекламирана карактеристика о његовој наводној „неполитичности“. Опасност је у томе што недржавна и ненационална суштина екуменизма привлачи пажњу патриотски орјентисаних политичара, док његове присталице непрестано наглашавају „неполитички“ карактер тог покрета.
Коментар: У ствари, жеља им је да представе екуменизам као чисто „међурелигијску“ појаву која има коњуктурни карактер, иако није у стању да издржи ни површну проверу чињеница. Прво, сама по себи, „религија света“ је заједничка за сво човечанство, што и јесте крајњи циљ свих напора екумениста, иако не постоји ништа више од идеолошке основе мондијализма и идеолошког темеља „новог светског поретка“. Заправо, та једина лажна религија је дужна да „духовно“ оправда неопходност рушења суверених националних држава и обједињења човечанства у једну супер-државу, на челу са светском владом.
Данас нико више не крије да после пада СССР, Запад на челу са САД отворено настоји да уведе планетарну диктатуру. У оквиру УН, већ се у потпуности назиру одређене структуре светске владе у изградњи, која се ослања у својој делатности на колосалну војну структуру и моћ НАТО-а. Рушење Ирака, угушење Југославије, варварско бомбардовање Православних Срба [у Републици Српској] – све те казнене акције недвосмислено показују каква судбина чека непокорне противнике „новог светског поретка“.
Неоспорне су везе екуменизма са светском масонеријом. Још је давне 1946. године, на почецима екуменистичког покрета, француски масонски лист „Темпл“ писао: „Питају нас, зашто се мешамо у спорове типично религиозне природе; у којој мери питања уједињења цркава, екуменистички конгреси, итд. могу бити у интересу масонства? Проблем покренут пројектом уједињења цркава, веома интересује масонство. Он је близак масонству, јер у себи садржи идеју универзализма.. У сваком случају, приликом сазивања првих екуменистичких конгреса, допринос наше браће је био пресудан..“
Са хришћанске тачке гледишта, питање стварања „универзалне“ религије се може оценити једнозначно – као припрема за зацарење антихриста.
Није за чуђење што многи Православни јерарси веома оштро говоре о екуменизму: „Осуђујем екуменизам, и сматрам га не просто јересју, него свејересју, спремиштем свих јереси и зловерја. Нама су добро познате антихришћанске силе које закулисно управљају екуменизмом... Екуменизам је усмерен против Православља. Он данас представља највећу опасност, заједно са неверјем наше епохе која идолизује материјалну привезаност и задовољства.“ – изјавио је 1972. године Патријарх Александрије Николај vi.
Неколико година уназад је блажени Патријрх Дијадор, поглавар Православне Цркве Јерусалима, објавио прекид свих екуменистичких веза. А Руска Загранична Православна црква је сасвим званично унела у богослужбени чин Синодика који се чита у Недељу Православља, анатемисање екумениста, следећег садржаја: „Они који нападају на Цркву Христову и уче да се она поделила на гране... и они, који су у општењу са таквим јеретицима или им помажу, или штите јерес екуменизма, правдајући је исказивањем братске љубави и уједињењем раздељених Хришћана – анатема!“
У вези са тим, нарочито јасно се показује неоснованост данашњих „православних екумениста“, који као своје оправдање користе пету лаж.



Пета лаж [екуменизма] је тврдња [православних екумениста] да остају у оквирима екуменистичког покрета искључиво ради сведочења инославнима о истинама Православља.
Коментар: Сведочење представља целокупан живот Православне Цркве, у њеној благодатној и чудесној пуноћи. Из века у век, спасоносна Црквена благодат, привлачила је ка себи десетине и стотине милиона људи, жедних спасења своје душе и проналажења вишег смисла живота. Никаква додатна „сведочења“ истине Откровења Божијег нису потребна. За њихово усвајање, од човека се тражи само покајање од греха, добра воља, и ништа више.
Треба рећи да се у Русији широко саборно разматрање екуменизма десило само једном, и то 1948. године у Москви, на конференцији Православних помесних цркава. Тада су на ту тему надугачко говорили многи угледни богослови и јерарси. У закључној резолуцији се спомиње да „циљеви екуменистичког покрета не одговарају идеалу Хришћанства“, и да је „стварање екуменистичке цркве, као утицајне међународне силе, пад пред искушењем земаљске власти, коју је Христос одбацио и скретање на нехришћански пут“, да „екуменистички покрет нема печат уједињења цркава путем благодатних средстава...“
Закључак резолуције је: „Одбити учешће у екуменистичком покрету“. Тај документ је прво потписао Патријарх Московски и све Русије, а после њега, следи још једанаест потписа Православних првојерарха.
До сада нико још није покушао оспорити канонску важност тог документа. Истина, у исто време са хрушчовљевим прогонима Цркве, почео је активни притисак КГБ-а на свештеноначелнике, са циљем увлачења Московске Патријаршије у међународне екуменистичке организације. Држава је настојала да употреби морални ауторитет Руске Православне цркве за своје спољно-политичке планове, без обзира на мишљење верујућих.
Данас се питање односа ка екуменизму поново враћа у свој својој оштрини. Та духовна агресија, која је била послана последњих година против Русије од стране инославних конфесија, потврдила је наша најгора упозорења - оштрица њеног главног удара је, као и пре, усмерена против руског Православља. Архијерејски Сабор је 1994. године констатовао да је „неопходно поновно преиспитати све оно што онеспокојава свештенство и мирјане наше цркве у вези учешћа у екуменистичком покрету, и брижљиво богословски, пастирски и историјски анализирати и паново осмислити.“
Наравно, то је само почетак пута који морамо проћи до краја, сем уколико хришћанско име не носимо узалуд. Тај пут ће бити напоран и тежак у датој реалности садашњег положаја Русије. Он ће захтевати од нас храброст и мудрост, смирење и разборитост, стрпљење и упорност. Вероватно нам неће бити лако. Али, другог пута нема. Господе благослови!




Део излагања одржаног 6. октобра 1995. године
у сали Петроградске духовне академије

Маринковић
02-04-2011, 09:59 PM
РЕЧ О КАТОЛИЦИМА
Свети праведни Јован Кронштадски
(19. октобар 1829. – 20. децембар 1908.)



Истините речи нашег Спаситеља Исуса Христа гласе: „Који није са мном, против мене је“ (Мт 12,30). Католици, лутерани и протестанти су отпали од Цркве христове – они нису уз нас, нису у једноумљу са нама, у завади су са нама, терају нас у смрт, малтретирају нас и сваком погледу због вере наше, исмејавају и њу и нас и чине нам свакојаке пакости, нарочито у њиховим центрима; јавно наступају против Христа и Цркве Његове, не поштују Животворни Крст, иконе, свете мошти, не уважавају постове и свете догме спасоносне вере. Они нису уз нас, него су против нас и против Христа. Обрати их Господе ка истинској Цркви Твојој и спаси их.

52

Жалац католичке гордости и лажљивости је у догматима, у управљању и моралу – поглаварству папе, непостојећем и неправилном схватању речи Спаситеља: „Ти си Петар и на овоме камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати“ (Мт 16,18). Сви Свети Оци првих и последњих векова признају, па чак и Православне папе, да се под каменом темељцем подразумева сам Господ Исус Христос: „а стијена бјеше Христос“ (1 Кор 10,4). Као најбољи и најочигледнији доказ, позовимо се на речи са сличним садржајем, из Јеванђеља по Јовану: „развалите цркву ову“ (Јн 2,19), где се под Црквом подразумева нерукотворени храм Тела Господњег (Јн 2,21), а не јерусалимски храм, како би се могло разумети по редоследу речи. Под црквом је Господ подразумевао само пречисто Тело Своје, па се и под каменом темељцем мора подразумевати сам Христос, а не Апостол Петар, или његов наследник. То је очигледно. А папе су у својим главама уобразиле да су глава Цркве и њен камен темељац, па чак и да су намесници Христови, што је апсурдно и неосновано. Отуда потичу све самохвале римских папа и дуготрајне претензије на поглаварство и самовољно управљање целом васељенском Црквом. Створили су у својој папској цркви разне трикове и лажне догмате, који воде ка погрешној вери и животу. То је у потпуности јеретичка црква.
Где је та јабука, тј. језгро раздора и мржње католичке цркве према Православној? Оно је у преувеличном мишљењу папе о себи, у наводном преимућству над епископима и источним Православним јерарсима, у великој гордости, у погрешном тумачењу речи Господњих, изречених Апостолу Петру: „Ти си Петар и на овоме камену..“ (Мт 16,18). Камен је Христос а не Петар који Га се три пута одрекао, па макар и исправивши то одбацивање апостолства својим покајничким сузама.
Мисао која се залегла у главама папа и католика, да је Господ на Петру саздао Цркву а не на самом Себи, и тумачење да је папа наследник Петра, глава Цркве и намесник Христов, поставила је све наопачке у католичкој цркви. Они су, по њиховом мишљењу, намесници Христови са неограниченом влашћу и превлашћу над целом Црквом Христовом, судије свим епископима, зачетници и тумачи догми, са правом да мењају у Цркви и саме Свете Тајне по властитом нахођењу, да канонизују светитеље којих немају, да [на Причешћу] ускраћују народу Крв Христову, да прскањем крштавају младенце не погружавајући их у воду, итд.
Општење католичке цркве са Небеском Црквом је за жаљење, хладно, кратко, беживотно, другачије од оног у Православној Цркви, у коме је оно живо, мудро, одише пуноћом, искрено, смерно. Свуда и свуда је папа и папа, њему се одају све почасти а не Светима, који су умањени, сакривени, склоњени у мрак осим можда за повремено показивање вернима или туристима. Отпусти на богослужењу у католичкој цркви су немарни, хладни – „ita missa est“, што значи „идите, миса је завршена“. А код нас у Православној Цркви, како су само смерни, скромни, пуни наде у Христа возгласи: „Христос, истинити Бог наш, молитвама Пречисте Своје Матере... и свих Светих да нас помилује и спасе, као благ и човекољубив“. Папа [тврди да] располаже судбом небеске и земаљске Цркве, располаже заслугама светих по властитој вољи: уводи и изводи из чистилишта, дели индулгенције својим верним. Било би смешно, да није крајње несретно и погубно. И како то не примећују саме папе, кардинали, јерарси, свештеници и језуити? Јер је по свом карактеру, католичка вера плитка. Све је продано, све је под своју власт узео папа, сво спасење католика.
Због тога у католика данас нема Православних светих, а има само фабрикација, сачињених по папској вољи. А Православна Црква, као врт едемски, постављена је на светима. Шта мислите, у Апокалипси Св. Јована Богослова, за коју Цркву се каже: „избљуваћу те из уста својијех“ (Отк 3,16)? Ја мислим за католичку и протестантску. Погледајте шта су папе урадиле од вере Христове Православне. Какве глупости. Ко је папа? Идол, не Христос, као што су му јавно говорили служитељи: „ти си намесник Христа“.

Маринковић
02-04-2011, 10:22 PM
ЗАШТО САМ НАПУСТИО ПАПИЗАМ
- Архиђакон Павле Баластер-Конволиер -


Шпанац по рођењу, Павле приступа папистичком монаштву францисканског реда. Једног дана, док је прегледао материјал о „светој инквизицији“ у манастирској библиотеци, наилази на спис написан 1647. године. У том спису је описана одлука инквизитора о анатемисању свих оних који се усуде да прихвате, верују и проповедају апостолску равноправност Апостола Павла.
У први мах, није могао да поверује да је тако нешто могуће, и мислио је да се ради о типографској грешци или неком фалсификату. Међутим, даље истраживање о том спису је само потврдило његову аутентичност. На то су указивале и раније одлуке папе Јована xxii и Климента vi, из 1327. и 1331. године. У тим одлукама, папе су осудиле и анатемисале све оне који су негирали да је Апостол Павле током свог апостолског живота и рада био у потпуно подређеном, еклесијалном, монархистичком ауторитету Апостола Петра. Исте те осуде и анатеме су повоно изрекли и папе из скорије историје: 1907. године папа Пије x и 1920. године, папа Бенедикт xv.
Будући да му је равноправна позиција Светог Апостола Павла у односу на било ког другог Светог Апостола била потпуно јасна из многих писања Светих Отаца ране Цркве, Павле се нашао у великој духовној дилеми која је произвела код њега велике недоумице. Због тога, он се обраћа свом исповеднику, објашњавајући му целокупну своју духовну борбу. Исповедник га је саслушао са изразом туге на лицу, и након што је поћутао пар минута, пружио му је следећи одговор: „Библија и Оцу су те повредили, дете моје. Стави то на страну и врати се ка непогрешивим учењима цркве (римокатоличке, прим. прев.), и не дозволи себи да постанеш жртва таквих помисли. Никада не дозволи да створења Божија, ма ко да су, поремете твоју веру у Бога и цркву.“
На крају разговора са исповедником, добио је листу књига које је као задатак требао да прочита, са упуством да га мора редовно извештавати о свом напретку у проучавању тог писаног материјала. Павле је послушно прикупио књиге са листе и почео да их чита. Оне су садржавале теолошке одлуке разник папа и помесних сабора римокатоличке цркве. Што је више читао, све више је схватао да уопште није био упознат са устројством и органском структуром (еклисиологијом) цркве којој је припадао. И управо је у тим текстовима, које је исповедник мудро препоручио, почела да се открива истинска апсолутистичка природа монархијског система, на челу са папом као „темељом стабилности“ и „најзначајнијом суштинском институцијом“, без кога (наводно) Хришћанство не би могло ни да постоји. У књигама је писало да су сви они који одбију да препознају ауторитет папе - шизматици (расколници), јеретици и безбожници, који иду у правцу вечне осуде, јер је за спасење неопходна вера у папизам.
Павле, опет по послушању, пише извештај свом исповеднику, у коме му даје на занње да није у могућности да се повинује људским учењима, које назива папском лудошћу, јер не налази да су у складу са Светим Писмом и Светим Оцима ране Цркве. Веома брзо је стигао одговор на то писмо. У њему исповедник пише: „Ниси следио мој савет, и опет си изложио своју душу опасним утицајима Светог Писма, које као огањ сажиже и спаљује онда када не просветљава. У случајевима попут твога, папа је рекао да је велика грешка мислити да сваки Хришћанин може читати Свето Писмо. Поред тога, теолози нас упозоравају да је Библија тамни облак, и да је веровање у њену просветитељиску моћ и јасноћу погрешна догма. Што се тиче Предања, мислим да није потребно да те подсетим да по питањима вере треба првенствено да следимо папу. У оваквим случајевима, папе вреде као хиљаде Августина, Јеронима, Григорија, Златоустих, итд.“
То писмо је само потврдило Павлове сумње у погрешност учења римокатоличке цркве. Тада је схватио да је кренуо путем који је неминовно водио напоље из окружења у коме се налазио. На памет му је падала и мисао бискупа Марена, који је својевремено писао да би било тачније када би римокатолици у своје исповедање вере уместо „верујем у једну .. цркву“, ставили „верујем у једног.. папу“.
Упоредо, у то време, Павле је готово прекинуо своје теолошке студије, повукавши се у своју келију, мислећи само о овом великом проблему са којим се суочавао. Следећих месеци је проучавао организацију и структуру ране Цркве, директно из светоотачких списа. Међутим, то није могло да прође незапажено. Поред тога, био је у контакту са клирицима из манастира у коме се налазио, и у разговорима са њима, установио је да су сви, чак ако су и били свесни апсурдности папизма, имали слепу послушност према утврђеном систему. У том фанатизму, најупечатљивији је био језутиски свештеник који му је једном приликом рекао: „То што си ми рекао налазим да је вема логично, јасно и истинито. Међутим, ми језуити, поред уобичајена три завета, дајемо и четврти током нашег пострига (у монаштво). Тај четврти је важнији од завета чистоте, послушности и сиромаштва. То је завет о потпуном подређењу папи. Због тога, спремнији сам да идем у Пакао са папом, него на Небо са твојом истином.“
Сви са којима је био у контакту су имали мишљење да је јеретик, а добио је писмо и од бискупа, у коме је писало: „Неколико векова уназад, идеје које имаш, биле би довољне да те спале на ватри свете инквизиције.“
Услед целокупне ситуације, Павле доноси одлуку да напусти манастир, и недуго после, потпуно напушта и римокатоличку цркву. Неки из манастира, који су давали знаке да су спремни на исти корак, у одлучном тренутку су показали неспремност за такве радикалне потезе. Павлов одлазак се прочуо, и убрзо је стигла подршка из редова шпанских и француских протестаната. Упоредо са њима, стизала су претећа и увредљива анонимна писма пуна осуде. У њима је оптуживан да даје пример за апостасију другим римокатоличким клирицима. Услед осећаја несигурности, сели се из Барцелоне у Мадрид, где га салеће англиканска црква и протестанти. Око њега се, нежељено, појављују људи, чак и из редова римокатоличког клира, који су свесно одбацивали папизам и његове догме.
Због тога, на његову адресу стиже еклисиолошка дисертација са насловом „Папа, викар нашег Господа на земљи“, коју му шаље римокатоличка црква, као последњи покушај да га поврате „из јереси“. На слоган из те дисертације који је гласио: „Услед непогрешивости папе, римокатолици су једини хришћани који могу бити сигурни у оно што верују“, Павле је одговорио: „Истина је да сте ви, услед те непогрешивости, једини хришћани који не можете бити сигурни, шта ће од вас тражити да верујете сутра.“ Свој чланак који је јавно објавио, завршио је речима: „Ускоро ћете због пута којим идете, прогласити Господа за папиног викара на Небесима.“
Павле пише и објављује у Буенос Аиресу, Аргентина, студију у три тома, која представља колекцију светоотачких списа из прва четири века Хришћанства, који директно или индиректно говоре о еклисиологији ране Цркве. У тој студији, он показује и доказује сву апсурдност и неоправданост папског примата.
Некако у то време, дешавају се и први контакти са Православном Црквом. Прво са групом Православних Пољака, потом преко књига и часописа из Русије и Грчке, преко веза са архимандритом Катсенавакисом из Напуља. Све то је узороковало пораст његовог интересовања за Православље. Првобитно мишљење да су Православни расколничка група без духовног живота, распарчана у мале групице које немају карактеристику Цркве Христове, почиње да се мења. Убрзо схвата да се основне поставке еклисиологије како је он схвата, потпуно слажу са еклисиологијом Православља. Ступа у контакте са Православним Епископима на Западу, који га упућују на разне Православне књиге. Они га истовремено саветују да се ослободи оптерећења негативности према римокатолицизму, да на то заборави, и да се окрене својој вери и да провери колико је она различита од протестантске, англиканске и Православне вере.
То није био нимало лаган задатак, и Павле на крају закључује да он верује у оно што је садржано у књигама Библије, а на основу тумачења Светих Отаца ране Цркве, и у одлуке Васељенских сабора. Тиме је само показао да је његова вера најсличнија вери Православне Цркве. Схвативши где се налази, пише подугачко писмо Васељенској Патријаршији и Архиепископу Атине, сели се из Шпаније (у којој није било Православне парохије) у Француску, где подноси захтев да буде примљен у Православље. По жељи да се чин примања обави у Грчкој, одлази тамо, где је очински дочекан, а Свети Синод Грчке Православне цркве позитивно одлучује о његовом захтеву. По примљеном постригу, прелази у манастир Светог Пантелејмона, и после га рукополажу у чин архиђакона.
У годинама које следе, Павле постаје Епископ Грчке Архиепископије за Северну и Јужну Америку, са седиштем у Мексику. Тамо мученички страда за Православну веру, 4. фебруара 1984. године, од стране верског фанатика, за кога су локалне власти тврдиле да је ментално болестан.
-----------------------------

ПИСМО ЈЕДАНАЕСТО


"Ја сам пут, истина и живот" (Јн. 14:6).
"А када дође Он, Дух Истине, увешће вас у сву истину... Он ће мене прославити, јер од мојега ће узети, и јавиће вам" (Jн. 16:13-14).
"Да вам Бог Господа нашега Исуса Христа, Отац славе, даде Духа мудрости и откривења да га познате... и Њега постави (Исуса Христа)... за главу Цркви" (Еф. 1:17,22).
"Црква Бога живога, стуб и тврђава истине" (1 Тим. 3:15).
"Вјерујем у једину, свету, саборну и апостолску Цркву".

Ово су мисли на којима бих хтио да зауставим вашу пажњу, другови моји. Замислите се над њима, разјасните себи везу између њих и донесите одговарајући закључак. А ја ћу издалека да заподјенем бесједу, и чак нећу ја сам са вама разговарати, него ћу вас упознати са једним изузетно интересантним човјеком, који ће вам испричати једну поучну причу о себи, и из ње извући веома душекористан закључак.
Тај се човјек зове Јуриј Александрович Колемин, и био је секретар наше амбасаде у Мадриду, да би потом био секретар канцеларије министра иностраних послова. Док је боравио у Мадриду, он је садејствовао обраћању из католичког раскола у Православље начелника одјељења генералног штаба Шпанске краљевске армије, Викентија Гарсију Рјуи-Переса.
Интересантне су подробности заједничких богословских занимања Ј.А.Колемина и његовог ученика. Они су заједно простудирали литургију светих Василија Великог и Јована Златоустог, катехизис и дјела о. Владимира Гетеа[1 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note1)], дјела А.С. Хомјакова, која је специјално за Викентија на шпански превео Ј.А. Колемин, православни молитвослов и много другог. Након повратка у Русију, г. Колемин је објавио крупно (преко 300 стр.) дјело под насловом: "Римски Духовни Цезаризам пред лицем Саборне Православне Цркве" (СПб., 1913. г.).
Међутим, прије него што је ступио у полемику са непријатељима Православља и него што је почео да припомаже да се од чеда заблуде начине чеда једине истините Цркве, Ј.А. је сам морао издржати нимало лаку борбу против представника инославља, којима је мало фалило да га не улове у своје вјешто разастрте мреже. Избјегавши страшну опасност да буде увучен у јеретички раскол, Ј.А. опомиње на ту опасност своје православне сународнике и даје им оружје за случај борбе против духовних не-другова.
Ево шта он говори[О. 1 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note22)]:
"Да ли ви знате како мучно срамоћење чека већину од нас православних, када наиђу на представнике инославне дисциплине, која је на основу свог погледа на свијет вијековима разрађивала - за маловјерне страшно - нападачко оружје?.. Отпадништво многих наших интелектуалаца од родног Православља у страну Рима представља тужну, али истиниту чињеницу... Дозволите ми да вам покажем на примјеру, узетом из живота, како се одиграва то отпадништво међу нама, то отпадништво потпуно нарочитог својства, чија кривица пада на све нас, у којем он, отпадник, игра улогу позивајућег, а ми - не отварајућег; у којем се он, отпадник, показује као онај који моли, а ми - као онај који не даје. Показаћу вам на примјеру, из живота узетом, на који начин наша источна магловитост и неодређеност, без обзира на све широке пориве ка субјективном блаженству, бива побијеђена логичком тачношћу западног објективизма... и схватићете саблазан чије жртве постају наши интелектуалци, и чија жртва замало није постао и ваш слуга покорни, који са вама говори о ономе што је сам искусио. Тако да - слушајте и забављајте се са овим, понављам, из живота узетим, разговором!

Непогрјешиви ауторитет код католика

Православном човјеку прилази језуит. Нећу оптерећивати вашу пажњу причом која је претходила. Право прелазим на примјер. Ево стварног разговора:
- Постоји ли у православној Цркви ауторитет који чува вашу вјеру у чистоти од апостолских времена? - пита језуит.
- Постоји, - одговара православни.
- И ко би то био, тај ваш ауторитет?
- Наша православна духовна власт.
- Реците ми: да ли ви признајете да је ваша духовна власт обезбијеђена од било какве заблуде?
Православни човјек у том тренутку бива мало збуњен тим питањем, што даје језуиту повод за сљедеће објашњење:
- Нека вас не збуњује моја радозналост! Питам вас то - зато што сте ми колико је малочас говорили да ваша духовна власт чува вашу вјеру у чистоти још од времена апостола. А с обзиром да ваша духовна власт, тј. Руски Правитељствујући Синод, не постоји од апостолских времена, него тек од времена Петра Великог, и с обзиром да ми нигдје не налазимо никаквог обећања датом Руском Синоду у смислу гаранција од било каквих заблуда, ја сам баш конкретно хтио да знам - на шта се ви ослањате, када Синоду придајете неки ауторитет у смислу питања вјере?
- Па, ја му такав ауторитет нисам ни придавао, - одговара православни.
- Дозволите, па ви само што сте ми говорили да за вас ауторитет у питањима вјере представља ваша духовна власт. Зар Руски Синод није та духовна власт?
- Овај, да, он то и јесте, само што ја нисам говорио да је он власт која је обећање добила по текстовима Светог Писма.
- Ако није добио обећања, одакле онда ви можете бити сигурни да он не може погријешити?
- Па ја нисам ни говорио да он не може погријешити.
- Значи да може погријешити?
- Па... да, може, наравно, - са незадовољством одговара православни, притјеран уза зид.
- На основу чега га онда ви, - наставља са њежним смјешком језуит, - признајете за ауторитет? Јер, ауторитет претпоставља неопходност потчињавања. А ви признајете да он може да погријеши. И због чега бисте онда ви требали да се у питањима апсолутне истине потчињавате таквом ауторитету - који може да погријеши?
Православни осјећа да нешто није у реду, и одговара:
- Ама није. Руски Синод - то је, наравно, нама припадајућа духовна власт, али само наша, руска власт, Помјесне Руске Православне Цркве. Због тога она на неки начин представља власт потчињену, и није она та која има обећања и која никада не може доћи у заблуду.
- Аха! Будите добри, и реците ми - каква је онда та ваша виша власт, која, по вама, има та обећања, и која конкретно представља тај ауторитет који чува вашу вјеру у чистоти још од апостолских времена? Реците ми - да то можда није Константинопољски Патријарх?
Православни ћути. Али језуит наставља:
- Није он, значи. Да није можда неки други Патријарх? Или, уопште, можда - било који православни јерарх? Наравно - није! Јер, бивало је јерарха који су били јеретици. Значи, неки синод, ако не руски - а оно неке друге православне Цркве? Такође не? Али ко је онда?
- Па... нико... збуњено одговара православни.
- Нико?! И шта: код вас је сваки православац - ви сами, на примјер - загарантован од било какве заблуде?
- Не, не... наравно да није.
- Ни то није? Значи ли то да код вас нико, ма како високо стајао, није загарантован од заблуда, и да због тога нема основу да себе сматра том ауторитативном влашћу, која би имала право на ваше повјерење и потчињавање у питањима вјере! Једном ријечју, када сте ми малоприје говорили да код вас постоји таква ауторитативна духовна власт - ви сте били у заблуди. А с обзиром да сте сами говорили да ваша вјера остаје неокаљана захваљујући управо присуству тог вашег вјероисповиједног ауторитета, одатле слиједи, као што је два и два, да због одсуства такве неопходне власти ви неизоставно и обавезно блудите у тами.
Али православни се још не предаје, и одговара:
- Није. Таква власт код нас неизоставно постоји. Само ни једна од наших помјесних духовних власти није таква виша власт над свим осталим.
- Добро, - наставља језуит. - Искључили сте непогрјешиви вјероисповиједни ауторитет свих ваших епархијалних помјесних духовних власти, архијереја, синода и патријарха. Ко онда, будите добри па ми одговорите, молим вас, ко је онда та ваша највиша власт, која код вас чува залог Христове вјере у неприкосновености? Ко је онда он, тај ваш непогрјешиви ауторитет? Ви сада нећете више смјети рећи да је то - ваше свештенство, то јест опет исти ти архијереји, синоди и патријарси, о којима сте изволили да се сагласите са мном да они могу да погријеше. Јер, ауторитет у питањима апсолутне истине и истовремена могућност да се буде у заблуди - то је, извините ме, обична бесмислица.
Православни је збуњен. Али се ипак сналази и - говори:
- Овај, ја се заправо нисам баш најтачније изразио. Знате, ми и иначе нисмо са тачношћу баш најбољи. Када сте ме питали - ко код нас чува залог православне вјере, ја сам вам помало брзоплето одговорио да је то наша духовна власт. Али то је тачно само дјелимично. Зато што нашу вјеру чува, наравно, и свака духовна власт у другим помјесним Црквама, али ниједна не одвојено. Чувар вјере наше јесте, заправо, сама Црква.
- Православна Црква? Црква? Ко? Шта је то? Црква? Шта је то Црква?
Православни човјек се подсјећа једног јединог одговора из свог катехизиса на тако неочекивано питање и говори:
- Друштво вјерујућих, сједињених православном вјером, свештеноначалством и тајанствима[3 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note3)].
- А ви, - наставља језуит, - имате православну вјеру?
- Имам, по милости Божијој.
- Свештеноначалство признајете?
- Признајем.
- У тајанствима учествујете?
- Учествујем.
- Погријешити можете?
- Могу.
- Нисте орган црквене непогрјешивости?
- Боже сачувај!
- И сви се ви, од првог до посљедњег, налазите у истом таквом положају?
- Сви се ми налазимо у таквом положају.
- Шта онда: то значи да у вашој Цркви, за коју ви мени говорите да је она чувар ваше вјере, нема одређеног органа непогрјешивог ауторитета?
Опет збуњеност православног. Али, пресабравши се, он се буни:
- Опростите, има такав орган код нас. Он се назива "Васељенски Сабор".
- Васељенски Сабор? А гдје се то он код вас налази?
- Овај... нигдје... он се сазивао када се је то било неопходно.
- А када је то било неопходно? Требало би закључити да се та неопходност, на коју се позивате, била управо неопходност очувања вјере у чистоти?
- Наравно.
- То значи да од деветог вијека код вас није било потребе за таквом вјерочуварском дјелатношћу, јер, васељенски сабори се од тада код вас више нису сазивали[4 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note4)]. Није ваљда да се код вас на Истоку, никад и нигдје, за читавих 1000 година, није појавила никаква вјерска заблуда?
Нова недоумица код православног. А језуит наставља да пита, и говори ево шта:
- Добро. Претпоставимо да код вас за цијелих 1000 година заиста није било потребе да се пројављује ваш непогрјешиви црквени ауторитет; рецимо, дакле, да је тако. Али, реците ви мени ово: да ли ви јемчите да таква неопходност неће искрснути више никад?
- Не. Отуд бих ја то могао да знам! Али када се појави неопходност, тада ће, претпостављам, и сазвати Сабор.
- Сабор! Погрешиви или непогрјешиви?
- Па да, тај о којем се говори.
- То јест - непогрјешиви, зар не, јер ми овдје говоримо о вашој непогрјешивој власти, на коју сте ви изволили да се позовете?
- Да, да.
- Говоримо, дакле, о Сабору васељенском, а не о помјесном, зар не, зато што квалитет непогрјешивости ви признајете само оном првом?
- Наравно да је тако.
- Добро. Значи, сазове се тај васељенски Сабор. Ми, наравно, видимо вашу немоћ, која вам не дозвољава - не да сазовете васељенски, него - ни да ваш помјесни Сабор сазовете[5 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note5)]. Али, ето, претпоставимо, тек толико ради вјежбе, да је тако. И ево, ви сте стварно сазвали непогрјешиви, тј. васељенски, Сабор. Шта он сам по себи представља, тај ваш непогрјешиви Сабор, и какав он конкретно треба да буде по својем саставу, да би претендовао на непогрјешивост у својим одлукама у питањима вјере?
- На њему присуствују вјерници, са пастирима на челу, из свих земаља, - одговара православни.
- Али ко конкретно? - пита језуит, - јер, комплетан Сабор свих православних људи што на земљиној кугли живе је физички неостварив; никада се такав Сабор није сазивао, нити ће се никад сазвати. Тако да - молим вас, не изврдавајте, него нам покажите орган вашег непогрјешивог црквеног учитељства, какав тачно изгледа његов састав.
- Па, на њему присуствују вјерници, јерарси и духовништво, још и мирјани, - замуцкује православни.
- Значи - сваки скуп јерарха и духовништва, уз мирјане, наравно, код вас је васељенски Сабор?
- Ама није, он се одликује одређеним карактеристикама.
- А којим, ако могу да питам?
- Па, на њему присуствују представништва свих Цркви.
- Дозволите! ни један од свих седам ваших васељенских Сабора није красила та особина. На другом васељенском Сабору присуствовало је чак само 150, уз то искључиво источних, епископа[6 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note6)]. А осим тога, то је и са практичне стране потпуно неоствариво. Како ће то на васељенском Сабору присуствовати сви јерарси, сво духовништво и сви мирјани, макар и само у лицу својих законитих представника! Јер, то претпоставља такву социјалну организацију, такву дисциплину, такве несумњиве форме законитог представништва у дефинитивно свим државама, црквама и народима, каквих није било ни у временима ваших седам васељенских Сабора, али каквих нема ни дан-данас, као што и у будућности једва да ће их моћи бити. Тако да све то ваше назови-непогрјешиво учитељство није ништа друго до - жалосна фикција, којом ви прикривате ваш црквени банкрот. Јер то не значи ништа друго, до то - да ви више немате оно неопходно, неспорно, непогрјешиво учитељство вјере, на које сте се до малоприје позивали када сте говорили да православна Црква своју вјеру чува у неумрљаној чистоти.
Видите ли ви у каквом се противрјечју са самим собом налазите - са вашом теоријом о православној неумрљаности! Видите ли ви шта је од вас испало откако сте се окренули од јединственог, јасног, увијек тачног и увијек стварног критеријума непогрјешивости, који се заснива на апостолском пријестолу светог Петра!.. - Црква - није фикција. Она дејствује.
А ваша црква лежи мртва, до те мјере мртва - да њено властито непогрјешиво учитељство не чини ништа ево већ 1000 година, под условом да се допусти да би оно уопште могло дејствовати... у шта и ви сами сумњате, јер ни сами нисте баш најсигурнији, односно, и не знате које кључне карактеристике би красиле такав сабор, и тако је то код вас откако сте одбацили једини истинити критеријум. Тај једини истинити критеријум лежи у утврђивању Саборних одлука које врши насљедник Петров.
Протестанти, заблуђујући се по другим критеријумима, од вас се по овоме разликују само у томе што су они имали смјелости и досљедности да дођу до посљедњих консеквенци истог тог положаја, који је основа и за ваше отпадништво. А ви сте, заправо, вјерујући хришћани, те сте се због тога у страху зауставили на пола пута, и вртите се беспомоћно у сфери ваше властите недосљедности и ваших црквених фикција, што чините да не бисте морали да отворите ваше очи и да се не бисте лишили душевног мира при погледу на властито безумље. Због тога, управо због тога се ви и бојите логичких истраживања... за то имате и подебео разлог...
Велика недоумица спопада православног човјека. Али јад није у томе, него што из ове слијепе улице нема никаквог излаза. Језуит показује апсолутно тачан, логички необорив систем, и ма колико да се старао наш православни хришћанин, он из те своје сумње никакав логички правилан излаз неће наћи, зато што излаза тог уствари и нема. У том стању своје унутрашње незадовољености ће га језуит и оставити, да би му се вратио касније, када ствар буде довољно припремљена, и када сјеме које је посијао у душу своје нациљане жртве успједне да пусти довољно дубоке коријене да би га лишило душевног спокојства. Тада језуита прилази поново. Почињу бесједе о Петру, о обећањима Спаситељевим, о јеванђеоским текстовима који се тичу светог Петра. Успут се говори и о неустројству црквеном у Русији, којим је и иначе изузетно незадовољан наш православни хришћанин, као и многи други Руси, а то незадовољство језуиту долази као поручено. Његова бљештава логичка аргументација дефинитивно обара с ногу православног сабесједника. Њему показују слику до најситнијих детаља угланцаног здања беспријекорне логике; приказа која га призива а јавља му се као сладуњави лик Христа му у загрљај пружа широко отворене руке, и он не издржава... баца се туда... и - десило се отпадништво!
Господо, ова је слика у природи насликана[О. 2 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note23)].
Само на једном примјеру ми смо показали ту опасност, али, да ли мислите да овај примјер није типичан? Мислите ли да ће се наћи много православних, чак и високо образованих и учених, који у наведеној бесједи са језуитом не би упали у ћорсокак? Овако, управо овако се одиграва отпадање православних душа од родне Цркве у страну Рима, на шта се неријетко, поготово у посљедње вријеме, жале наши пастири. И ово треба прекратити. Треба снабдјети православног човјека[9 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note9)] неопходним оружјем и у неколико ријечи му дати сажето, категоричко, од огромног значаја правило, треба му дати једно правило, захваљујући којем ми више нећемо прихватати ту лажну полазну тачку, која и представља постојани разлог наших пораза.
Ево које је то правило, ево гдје је лежала грешка: ми смо се, зар не, слагали са језуитом поводом тога да у нашој Цркви постоји ауторитет у питањима вјере. Али НЕ! Није тако! У Цркви Христовој нема таквог светогрдног, богохулног, противхришћанског и неморалног начела, које се назива ауторитет у питањима савјести и вјере.

Непогрјешивост Цркве у Православљу

Сва она, Христова Црква, јесте непогрешива. Она сама узима само оно што је сагласно са Христом по савезу узајамне љубави свих хришћана између себе. Она сама, у цјелокупности својој, испуњава једно непрекидно учитељство... И њом руководи виши Разум, Сам Дух Свети, Који је штити од било какве заразе, против које нико од нас појединачно није загарантовано осигуран, против које није осигуран чак ни Сабор.
Зато што непогрјешивост уопште не припада Сабору, него читавој Цркви Христовој, која о себи свједочи на Сабору. Свако од нас има истину само по мјери својег учешћа у Цркви. А то се учешће даје по мјери уништавања у себи властите себељубиве раздвојености, даје се кроз растварање себе у савршенству Цркве, помоћу смирене љубави, која сагласност са тијелом Цркве ставља изнад сопственог мишљења, што управо и представља радикалну негацију ауторитета. Сама помисао о приписивању себи таквог ауторитета - ма ко тај неко био - над савјешћу и вјером других (примјетите, ми сво вријеме говоримо о вјери и савјести, тј. о свијету бесконачном, а не о земаљском коначном свијету, који је једини и у стању да потпадне под домен ауторитета) представља радикални отказ од Цркве Христове, представља амбис негације и себељубља...[О. 3 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note24)]. У питањима савјести и вјере, љубав и ауторитет - то су два противрјечна појма, који у Цркви искључују један другог. Између та два начела нису могући никакви компромиси.

Ауторитет у правном значењу

Овај закључак се односи управо на ауторитет у уобичајеном, правно-терминолошком значењу. Ауторитет, у складу са расуђивањима нашим у дијалогу са језуитом из малопређашњег примјера, ауторитет у најобичнијем својем значењу - то је таква власт, таква виша инстанца, рецимо, на примјер, судског карактера, или таквог нечега, чије се одлуке сматрају сувереним; њене одлуке не подлијежу даљњем оспоравању, оне у себи садрже - по голом материјалном факту да их управо та установа проглашава - сву непобитну и неоспориву истину која је доступна у оквиру појмова којима господари та ауторитативна власт. Ако је тај круг појмова, консеквентно, састављен од питања која се тичу апсолутне истине, то значи да су за апсолутну истину надлежне одлуке управо те власти. У оваквој структури, дакле, цјелина зависи од дијела; она, цјелина, мора да се потчињава том својем дијелу, ма каква да била њена сопствена мишљења. А управо такву власт Христос Спаситељ никоме од нас у питањима бесконачног свијета није давао.
У питањима бесконачног свијета не зависи цјелина од дијела, него сваки дио зависи од цјелине. У питањима бесконачног свијета ишчезава сваки људски ауторитет, зато што људски ауторитет, то јест зависност цјелине од дијела, има свој природни домен само у свијету коначном, то јест, на примјер, у свим чисто земаљским колективним организмима, на примјер - у држави, а у Цркви Христовој, пак, - само у оним њеним функцијама, које се односе управо на њену организацију на земљи, односно, у питањима управљања и дисциплине. У свијету, пак, бесконачном, на који се од времена Спаситеља управо и односи савјест човјекова - царује само Он Један, велики Првосвештеник по чину Мелхиседека[10 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note10)], Који је Својом крвљу вазнио нашу савјест и нашу вјеру, ослободивши их завазда од свих људских ланаца, у Своје бесконачно Царство. Овај велики Првосвештеник, о Којем говори св. Кирил Јерусалимски: "Христос Првосвештеник, Који има непрекидно свештенство и Који нема никојег другог пријемника-насљедника Свог Првосвештенства"[11 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note11)], - Он једини царује у Цркви Својој у питањима савјести и вјере.
Успостављањем ауторитета у овој области - човјек се одриче од Христа, да би сјео на Његово мјесто. Управо овакав ауторитет у питањима савјести и вјере радикално противрјечи самом хришћанству...

Ауторитет морални

А ако под ријечју "ауторитет" подразумијевамо, као што то понекад бива, неко чисто фактичко, чисто морално значење, које је неко лице благодаћу добило на путу хришћанских подвига и мудрости, тј. на путу синовљевског односа према Цркви, а не напротив, - понављамо, дакле, на путу синовљевског послушања Свете Цркве, а не посредством власти над њом, - ако ми тако дефинишемо ауторитет - такав ауторитет, наравно, постоји у Цркви Христовој, источнику Сваке мудрости, и то више него игдје другдје. Али он тада постаје питање факта, а никако не питање права.
Али ова мудрост, ово знање се никоме не даје у потпуности и никоме се не даје лично, зато што лично ми ничега сопственог, својег, и немамо, осим гријеха. Даје се то знање само по мјери учествовања у Цркви, зато што само знање припада само њој јединој, Цркви Христовој, која је од почетка добила све у потпуности и пуноћи.
И када би на ово наш језуит из наведеног примјера одговорио питањем: "А на који ви то начин можете да распознате - да ли неко учествује у Цркви, и да ли он вама говори истину када му се обраћате да бисте се увјерили у истину религиозних размишљања која обузимају вашу савјест?" - ми бисмо му на то одговарили: "Ми то увијек можемо знати тачно и стварно, али не по мјери нашег мозговног разума, који би од правног ауторитета прихватао логичка одређивања вјере, него по мјери наше срчане вјере и наше срчане љубави. Молите се! и сами имајте вјеру и љубав; тада нећете прихватити ни неправилно учење од самозваног учитеља! Никаква вам друга гаранција не треба".

Причешћеност Цркви - услов за причешћеност Истини

Црква Христова је по својој суштини савез узајамне љубави, и непогрјешивост, понављамо тачније, и припада само савезу узајамне љубави (Кол. 2:2-3). И то буквално значи да ће се познање истине одузети од свакога ко себе искључи из тог савеза, тј. ко ставља себе изнад њега, намећући своје мишљење, на основу својег сопственог ауторитета, свим другим. Познање истине се одузима од сваког ко почини такво свјатотатство. Ако га почини једно лице, познање истине се одузима од тог лица, а ако га почини скуп лица, познање истине ће се одузети од тог скупа, ма каквом титулом оно себе украшавало, па била то и титула Васељенског Сабора. Због тога што истински Васељенски Сабор - то је такав скуп, који о вјери не свједочи од себе, него од Цркве. Зато што у Цркви Христовој, понављамо, нико нема никакве благодати властите вјере или властитог знања, које му је у потпуности или дијелом дато лично, него само по мјери учешћа у Цркви. И није Сабор ту важан, него је важна саборност[О. 4 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note25)], која свеколико пројављује себе, било на Сабору, било не на Сабору. И на основу тога што Црква у одређеним историјским периодима сазива Саборе, а у другим их не сазива - не смије се донијети закључак да у извјесном периоду непогрјешиво учитељство постоји, а да у неком другом временском периоду не постоји.
То, просто, значи да су у неком периоду околности налагале да учитељство пројави себе на такав начин; у другом, пак, периоду, околности нису захтијевале баш конкретно такав начин пројављивања учитељства. Од тога се нити саборност, нити учитељство ни за мрвицу не мијењају у свом благодатном и непрекидном постојању[О. 5 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note26)].
Ево, рекосмо, Сабори нису важни, важна је саборност. Шта је то саборност?

Основа саборности, другим ријечима - непогрјешивости

По православном, католичанском, хришћанском учењу, саборност дејствује у узајамној љубави која везује сво мноштво појединих удова Цркве. Свети апостол говори да су срца хришћана сједињена у љубави и у свакоме богатству пунога разумијевања за познање тајне Бога и Оца и Христа, у коме су сакривена сва блага премудрости и знања (Кол. 2:2-3).
Тако да - по учењу светог Апостола, по учењу Цркве, та узајамна љубав, љубав, а не било шта друго, јесте за нас гаранција познања Христових истина. И ова узајамна љубав, која познаје тајне Божанствене премудрости, изражава се у међусобној сагласности хришћана.
Та сагласност је посљедица дејства Духа, а Дух тај води сав земаљски дио Цркве Христове, за знатижељан разум незнаним путевима, ка циљу Својег пута. Тај је Дух - Сам Дух Свети. И ма какве препреке лежале на том путу, ма какве зле страсти мориле поједине чланове Цркве који се противе Христовој благодати и устају против тог саборног једињења, љубав Христова, која дејствује у срцима, или, другим ријечима, Сам Дух Свети, увијек на крају крајева побјеђује те страсти и неће никада допустити да ми уништимо земаљско постојање Цркве. Јер, Христос ће пребивати са нама до краја дана.
И тако, дакле, саборност се у Христовој Цркви пројављује у међусобној сагласности свих њених удова (чланова). Та се сагласност не везује за неку - било коју - помјесну цркву, за неко географско мјесто, за неког јерарха или за скуп јерарха, него везује све оне чланове (удове) који су причешћени Цркви, и нема потребу ни за каквим правним регламентацијама, пошто самобитна њезина сила дејствује изван правила која наш разум може појмити. Она просто постоји и сама одређује сва остала пројављивања црквености, умјесто да њима буде одређена. Једно од таквих пројављивања јесу и васељенски сабори.

Карактеристичне одлике васељенских Сабора

Није сваки скуп јерарха и вјерника Васељенски Сабор. Зато што истински, васељенски, непогрјешиви Сабор јесте само онај скуп, у којем су присутна два фактора: један - материјални, и други - духовни.
Материјални фактор се садржи у лицима која учествују на Сабору, у физичким условима њиховог заједничког рада и у количини и карактеру дјела која се рјешавају. А духовни лежи у једнакости (еквивалентности) саборних свједочења са вјером читавог тијела Цркве. И управо та једнакост није ништа друго до - сама саборност, која се изражава на Сабору. Она, и само она, собом одређује васељенство и саборну непогрјешивост која се свецијело садржи у њој[О. 6 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note27)]. Јер саборност, васељенскост, непогрјешивост - све су то једнозначни термини, који собом одређују само различите видове једне те исте цјелине, чије је име Дух Свети, Који руководи Црквом.
Тај Дух јесте мјера за све материјалне факторе црквености, а материјални фактори црквености нису мјера за Духа.
И ево га, то је то корјенито, најкарактеристичније својство Православне, Саборне, Апостолске Цркве, које ју непремостивом преградом одваја од дефинитивно свих религија, фракција и раскола што су се икада појављивали на површини времена. Дакле, Сабор је непогрјешив само уз присутност тог његовог духовно-одређујућег фактора. Зато што васељенска непогрјешивост не припада, као што смо видјели, Сабору самом по себи, него читавој Цркви Христовој, која о себи свједочи на Сабору.

Критеријум непогрјешивост конкретног сабора

А сада: гдје лежи критеријум присутности тог духовно-одређујућег фактора саборне непогрјешивости? Или, краће: гдје се налази, када се посматра неки конкретни Сабор, критеријум његове Саборности?
Да бисмо исправно одговорили на ово питање, морамо строго разликовати двије тезе. Прва је - теза црквена; друга - научно-богословска. Ове двије тезе не гласе једнако.

Критеријум црквени

Теза црквена, по којој је у Цркви, за Цркву и за све њене живе чланове сама Црква та која (када је у питању Сабор) одређује критеријум његове саборности, гласи врло једноставно: сама Црква Христова за саму себе је критеријум и мјерило саборности.
Ова се теза никаквим силама ограниченог човјечијег разума не може спознати. Она лежи изван граница - не само било које науке, него и изван граница сваког логичког мишљења, и спознаје се само благодатном вјером. У њој се изражава принцип апсолутне, безграничне слободе, која припада свим чедима Христове Цркве, по мјери њиховог учешћа у њој. А како се учешће у цркви даје смиреним отказивањем од себе у корист свих других, из тога неизбјежно проистиче да се у Христовој Цркви апсолутна лична слобода и апсолутно одрицање од самог себе подударају. Онај који је жртвовао самог себе налази и себе и своју личност у свесилном изразу.

Критеријум рационални

Али с обзиром да је човјек разумни становник свијета овога - без разлике да ли припада Цркви или не - он има и рационалне ослонце на основу којих се формално може увјерити у саборност свједочанстава која је давао одређени Сабор. И у то име се израђује други критеријум, рационални, или научно-богословски, који представља производ умног посматрања и закључивања. Ова теза представља - у науци и за науку, мада не и за саму Цркву - размјере провјере саборности Сабора. По тој тези, саборност сваког Сабора се потврђује само историјском појавом која у времену слиједи послије Сабора: читаво тијело Цркве треба да фактички прихвати сам Сабор и свједочења која је дао - као властита свједочења. Тако да се то питање рјешава на основу факта, а не на основу права[О. 7 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note28)].
Дакле: ако сво црквено тијело фактички прихвата сазвани Сабор, то значи да је Сабор и био Васељенски; ако га одбацује - то значи да је за Цркву он био ништаван.
Сабор сам по себи не значи ништа. Важна је искључиво саборност, која не зависи ни од каквог скупа лица, а тим прије не зависи од једног конкретног лица, него зависи од читаве Цркве. Васељенско значење неког Сабора се уопште није распознавало истог тог тренутка, него тек по истеку извјесног временског периода, неопходног за разјашњавање датог питања.
Наравно, самој Цркви, као ни свим њеним (по мјери учешћа у њој) живим удовима, рационални критеријум саборности властитих Сабора уопште није потребан. Али за оне који су у заблуди, као и за оне који имају потребу за рационалним ослонцем, Црква на Сабору рационално заснива своја свједочења, придржавајући се општедоступног критеријума. Због тога се она и позива на такве факте, које може опазити разум свих, чак и оних који Цркви не припадају.

Закључак из претходног

Сматрамо да је сада неопходно нарочито указати на један посебан закључак који тачно објашњава однос Православља према датом питању.
Закључак је тај - ево какав: вјера Цркве се не супротставља овој или оној јереси због тога што је та јерес била осуђена овим или оним васељенским Сабором, него баш напротив: тај и тај васељенски Сабор је осудио ту и ту јерес зато што се она супротставила вјери Цркве. Овом тврдњом заграђују се путеви за све даље полемике, због тога што све даље полемике постају беспредметне.

Општи закључак

Дакле, што се тиче саборне непогрјешивости, она лежи, као што смо видјели, у једнакости свједочанстава која даје Сабор са вјером читавог црквеног тијела. Карактер те саборне непогрјешивости, тј. те непогрјешиве сагласности уопште се не мијења у зависности од разноликости материјалних начина којима се она потврђује као вјеродостојна. Наравно, најефикаснији начин потврде вјеродостојности за оне који стоје изван Цркве јесте материјално окупљање одређеног броја физичких лица које се назива Сабором. Али саборна сагласност може такође да одухотвори и било које друго свједочанство, које представља саборно свједочење по сили факта његове једнакости са мњењем (вјером) читавог црквеног тијела. Зато што је саборност једини непромјенљиви дух, док свједочења подлијежу закону материјалне разноликости вањских форми. Из овога слиједи да су васељенскост, непогрјешивост, саборност присутни свуда, у сваком стварном, са црквеном вјером истински једнаком свједочанству, које по мјери учешћа у Светој Цркви даје било ко: Сабор, велики или мали, или пак поједино лице, макар то био јуродиви или дијете.
Одавде проистиче црквена теза потпуне, апсолутне одвојености саборног начела од било каквих формално-правних правила његовог пројављивања. Дух свједочи о Себи у Христовој Цркви када хоће, гдје хоће и како хоће, зато што нисмо ми мјера за Духа, него је Дух мјера за нас.
Ево православног одговора на питање - ко је конкретно у сваком случају непогрјешиви орган Светог Духа у Цркви. У сваком конкретном случају га изабира, онако како Он хоће, Сам Дух Свети. Зато што није орган тај који по свом праву препушта себе Духу, него Дух, по милости Својој, преподаје Себе органу. Овим се једном засвагда уклањају сви модели правног дефинисања саборности, која је доступна само вјери и љубави, а не разуму.
Ево, то је непоколебљиво православно учење васељенске Апостолске Цркве[О. 8 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note29)]."

Из чланка Ј.А. Колемина сам извукао све битно. Могуће је да ће се неком од вас, другови моји, нека од мјеста у чланку учинити превише апстрактна и тешка. Шта да се ради? - треба превазићи ту тежину. Тема овог писма превише је важна да бисмо се према њој понијели површно. Она има огромно значење, не само богословско-догматичко, него и црквено-практично, а нарочито у наше вријеме, вријеме видљивог црквеног разрушења.
У вријеме у којем Руска Црква преживљава све оно о чему ја овдје нећу писати - зато што је свима пред очима[12 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note12)], од изузетне је важности, чак и више од тога - неопходно је осазнати и усвојити основну мисао коју развија Ј.А. Колемин, - мисао о одсуству у Цркви општеобавезног вањског ауторитета у питањима вјере и савјести, и мисао о непогрјешивости саме Цркве, тог "стуба и утврђења истине". Ми, православни, како паства, тако и пастири, усвојили смо, нажалост, лажно гледиште католика на значење ауторитета у сфери Цркве. Наша јерархија је навикла да на себе гледа (и привила такво гледиште пастви) очима римског католика, који у свом првојерарху види непогрјешивог судију у области вјере. Овакво гледиште на саму себе наше јерархије врло јарко је изражено у Синодалној Посланици из 1913. године, посвећеној разматрању питања о Имену Божијем и обраћеној "свечасној братији, што се у иноштву подвизавају"[13 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note13)]. Изричући строгу казну без могућности жалбе атонцима-имеславцима[14 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note14)], Синод је исходио из свијести о јерархијској непогрјешивости. Ево шта можемо да прочитамо у тој Посланици:
"Сада, када су се исказале и Константинопољска и Руска црквена власт, њихово (имеславаца) даље наваљивање и настојање да остану при свом биће већ противоборством против истине"[15 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note15)].
Остављајући сада по страни питање о томе која је од страна у спору била у праву у суштини, скрећем вашу пажњу само на јасно изражено убјеђење, које се види из наведених ријечи Посланице, у непогрјешиви ауторитет јерархије.
Сљедеће писмо, а можда и још једно за њим, наумио сам да посветим истом овом питању - ауторитету у Цркви, јер желим да тему (коју је Ј.А. Колемин развијао прилично апстрактно) илуструјем историјским примјерима; сада ћу у мало ријечи да укажем на практичну штету од усвајања лажног гледишта на јерархију као на чувара и гласника безусловне истине, или, другим ријечима, као на непогрјешиви ауторитет. Из тог лажног гледишта проистичу два противрјечна, и по својој суштини подједнако неправилна закључка.
Ако црквена власт изриче суд који није сагласан са свијешћу пастве или неког њеног дијела, ова посљедња бива принуђена: или да, жртвујући властитим разумијевањем истине, призна одлуку јерарха (као што је то, на примјер, у Атонском спору учинио о. Алексеј затворник, одрекавши се, из послушања према Синоду, од свог првобитног гледишта на имеславље), или, по сили своје религиозне свијести, да се окрене од Цркве, чији "непогрјешиви орган" није оправдао посезање на титулу непогрјешивости својих судова.
У посљедње вријеме неријетко имамо прилику да чујемо гласове тужних недоумица поводом тога што се наша јерархија запетљала у питању календара[16 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note16)], као и у начину рјешавања живоцрквењачког питања[17 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note17)], - док је у исто то вријеме вјерујући народ показао и више јасности у својим назорима и више тврдоће у убјеђењима. Понекад проклизи, а понекад се и отворено изговара мисао да се "црква заблудила".
Ово јако ружно и у многоликом смислу крајње опасно и штетно поистовјећивање јерархије са Црквом - данас је, нажалост, постала обична појава у нашем друштву, како међу вјерницима, тако и међу невјерницима. На основу тог бесмисленог, понављам, поистовјећивања, Лав Толстој је у своје вријеме базирао своју злопакосну критику Цркве[18 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note18)], а његов љути противник, старац из Зосимове пустиње, отац Алексеј[19 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note19)], одрекао се од властитих убјеђења, бојећи се да непослушањем црквене власти не наруши свој савез са Црквом.
Ако се, драги моји, удубите у расуђивања Ј.А. Колемина - надам се да нећете бити искушавани недоумицама и падати у безнадежно униније, нити поводом издаје Православља од стране многих десетина архијереја и стотина јереја, нити због духовне нестабилности канонски законитих јерарха. Отцјепљујући у разној мјери сами себе од "стуба и утврђења истине" и саблажњујући "мале ове"[20 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note20)], стражари Израиљеви[21 (http://www.svetosavlje.org/biblioteka/Knjige/Novoselov/Novoselov12.htm#note21)] николико не дотичу Цркву као чувара Истине Христове. Замислите се над оним што је рекао Ј.А. Колемин и поново прелистајте моја писма: друго, пето и крај десетог; тамо ћете, надам се, наћи довољну заштиту од неправилних закључака ума који наводе на униније када је у питању Црква. Ипак, разумна и тврда вјера у Цркву не искључује, наравно, спаситељни немир за браћу по вјери коју саблажњују они који су по свом чину позвани да их у вјери утврђују. Та братска брига ће нам указати и на наше обавезе према онима које искушавају, а који су удови истог Тијела којем припадамо и ми.
Мир вам желим, љубљени! Не откажите у молитвама брату вашем о Господу и о јединој, светој, саборној, апостолској Цркви.

1924. г. 29. фебруара, дан преп. Јована Касијана



НАПОМЕНЕ:


Отац Владимир Гете - француски католички свештеник који је (1862. г.) прешао у православље. Штампао је православни часопис "L'union chretienne", у којем је током тридесет година водио полемику са католичким богословљем. Његова књига "Излагање учења православне католичанске цркве и разногласја других хришћанских цркви са њим" (Казањ, 1869. г.) је написана у форми катахизиса. Друга дјела су му: "Историја цркве у Француској", "Историја језуита", "Оповргавање измишљеног живота Исуса Христа, дјела Е. Ренана" и др.
Колемин Ј.А. Авторитет в вопросах веры. Сергиев Посад, Издание "РФБ", 1915, 28 с. (брошура представља реферат, прочитан 10.12.1914. године у Петрограду на заједничком Скупу Сверуског Братства "Светитељ Јоасаф Белгородски чудотворац"; објављена је и у часопису "Богословский Вестник", 1915, № 5. С.160-183).
"Црква је од Бога установљено друштво људи сједињених Православном вјером, законом Божијим, свештеноначалством и Тајанствима" (Пространный Христианский Катихизис православныя Церкви. М; 1915. С.43).
Посљедњи Сабор који ПРавославна Црква признаје у својству Васељенског био је сазван против иконобораца 787. године у Никеји (VII Васељенски Сабор).
Посљедњи Помјесни Сабор Руске Православне Цркве који је био сазван прије револуције је био 1698. године; за вријеме Петра I умјесто привремених Сабора био је основан прво стални "освештани Сабор" уз мјестобљуститеља, а 1721. године - Свјатејши Управљајући Синод, послије чега се прекратило сазивање Сабора. Борба за сазивање Сабора Руске Цркве трајала је много деценија; поменућемо само неке документе који су позивали на Сабор: предлошка светитеља Игњатија (Брјанчанинова) "О неопходности сазивања Сабора поводом садашњег стања Руске Православне Цркве" (1862. г.); чланак Вл. Соловјова "О духовној власти у Русији" (1881. г.), гдје је у својству основног задатка предстојећег Сабора названо скидање клетве са старообредаца и укидање дискриминантних закона против иновјераца; петиција Синода Николају II о сазиву Сабора (1905. г.); Предсаборна Присутност (1906. г.) и, напокон, Предсаборно Засједање (1912. г.).
II Васељенски Сабор је био сазван 381. године у Константинопољу ради поновног осуђивања аријанства које је опет било ојачало, као и ради рјешавања низа практичних питања.
Ради се о лондонском протојереју о. Јевгенију Константиновичу Смирнову - види: Прибавления к Церковным ведомостям, 1911, № 26. С.1153 (об о.Евгении). Види такође: Архим. Киприян (Керн). Дореволюционное русское духовенство за границей // Журнал Московской Патриархии. М., 1993, № 11. С.71).
Тачан назив Хомјаковљевог дјела гласи: "Опыт катехизического изложения учения о Церкви" (види, нпр.: А.С. Хомяков, Полн.собр.соч. 2-е изд. Т.2, М., 1880); заједнички назив трију полемичких чланака (1853-1858 гг.): "Несколько слов православного христианина о западных вероисповеданиях" (Там же).
Код Колемина: "православног интелектуалца".
Свештеником по чину Мелхиседека назива Христа апостол Павле (Јевр. 6:20; 7:1-128). Мелхиседек (цар праведности) је тајанствена личност која се појављује на страницама Светог Писма (1 Мој. 14:18-20) без уобичајеног помињања родословља; иако Мелхиседек није припадао кољену Левија, његово свештенство се у Писму осликава као оно које превазилази левитско (по чину Ароновом) и прообразно (види Пс. 109:4) се односи на Месију-Христа.
10-е огласительное слово просвещаемым, 14 // Творения иже во святых отца нашего Кирилла Иерусалимского. 2-е изд. Сергиев Посад, 1893. С.120.
Мисли се на црквене недаће које су произашле због обновљеничког раскола.
Послание от 13 мая 1913 г. // Церковные водомости. 1913, 20. С.277-286.
Имеславље - термин који се појавио у вријеме атонских спорова о Имену Божијем - види прим. VI, 31.
Церковные водомости. 1913, 20. С. 286.
Обновљенички сабор је у мају 1923. године одлучио да се пређе на григоријански календар. Свјатејши Патријарх Тихон, изашавши из затвора 27. јула исте године, од свих одлука сабора сагласио се само са одлуком о том преласку. Сматрајући реформу календара допустивом са црквене тачке гледишта, мислећи (на основу нетачних новинских чланака) да је сагласност међу свим православним помјесним црквама о тој реформи достигнута, и плус трпећи страшни притисак од стране државне власти који је био усмјерен на увођење грађанског календара у црквени живот, Патријарх Тихон је издао посланицу о преласку на нови календар од 2. октобра 1923. године. Међутим, због свеопштих протеста вјерника, већ 8. новембра Свјатејши одлучује да "привремено одложи" увођење новог календара (детаљи: Заявление Патриарха Тихона во ВЦИК // Вестник РХД. Париж, 1975. № 115. С.78-79).
Мисли се на сагласност неких црквених јерарха да се ради црквеног мира и јединства требало ићи на преговоре са обновљенцима.
Види: Новоселов М. Открытое письмо графу Л.Н. Толстому по поводу его ответа на постановление Св. Синода. Вышний Волочек, 1902.
Види, нпр.: Бердяев Н.А. Самопознание. Париж, 1949. С.202; јеросхимонах Алексиј, затворник Зосимове пустиње, који је учествовао у Сабору 1917. године; као човјеку велике праведности, њему је било повјерено да ријеши избор између два кандидата на патријаршијски пријесто; на засједању Сабора 5. новембра 1917. године он је извукао жријеб који је значио избор за Патријарха Православне Руске Цркве Светитеља Тихона.
Мт. 18:6.

Milutin

Stefan Uroš II Milutin

Izvor: Wikipedia
Stefan Uroš II Milutin
Kralj Srbije
Vladavina 1282 - 29.10. 1321.
Nasljednik Konstantin Nemanjić (de jure),interegnum (de facto) pa Stefan Uroš III Dečanski
Potomstvo
Stefan Uroš III;
Konstantin Nemanjić
carica Zorica;
Ana Neda
Otac Stefan Uroš I
Majka Jelena Anžujinska
Rođen/a oko 1253. godine
nepoznato, Kraljevina Srbija
Umro/la 29.10. 1321. (starost: 68)
Nerodimlje, Kraljevina Srbija
Stefan Uroš II Milutin Nemanjić (rođen oko 1253[1][2], umro u Nerodimlju 29.10.1321[3]) je bio kralj Srbije (12821321) i jedan od najmoćnijih srpskih vladara u srednjem veku[4]. Pripadao je dinastiji Nemanjića i bio je mlađi sin kralja Uroša I (12431276), mlađi brat kralja Dragutina (kralj Srbije 12761282, kralj Srema 12821316) i otac kralja Stefana Dečanskog (13221331).
Tokom njegove četrdesetogodišnje vladavine, kraljevina Srbija je otpočela svoje značajno širenje ka jugu na račun Vizantije sa kojom je 1299. godine uspostavljena nova granica na liniji OhridPrilepŠtip (koje su držali Vizantinci), čime je srpskoj državi priključen severni deo današnje Albanije i veći deo današnje Republike Makedonije. Pored toga, vodio je uspešne ratove sa Bugarima, od kojih je trajno osvojio Braničevo sa Kučevom i Tatarima. Posle Dragutinove smrti 1316. godine došao je u sukob sa kraljem Mađarske Karlom Robertom (13101342) zbog zauzimanja poseda svog brata i tada je izgubio Mačvu i Beograd (1319), ali je uspeo da zadrži Rudnik i Braničevo. On je prvi kralj Srbije koji postaje ozbiljan politički faktor u regionu, koji sklapa ofanzivne saveze, ali i biva meta jakih saveza okolnih država[5]. Uporedo sa tim, ženidbama je uspeo da obezbedi osvajanja iz uspešnih ratova sa Vizantijom i Bugarima, dok je sukob sa Tatarima okončao slanjem svog sina-naslednika Stefana kao taoca.
Bio je veoma surov vladar, a nakon neuspele pobune njegovog sina Stefana Dečanskog, naredio je da ga oslepe.[6] Na unutrašnjem planu je izvršio promenu sa raškog skromnog dvora, ceremonija i titula na vizantijsko uređenje[7] sa raskošnim dvorom[5]. Paralelno sa jačanjem države jačala je i Srpska crkva. Podigao je i obnovio veći broj manastira i crkava među kojima se izdvajaju Bogorodica Ljeviška, Gračanica, Kraljeva crkva u Studenici, Bogorodica Trojeručica u Skoplju, Staro Nagoričane i njegova zadužbina Banjska na prostoru njegove države odnosno manastirska crkva u Hilandaru van njegove države. Paralelno sa razvojem sakralne arhitekture koja je u njegovo doba dobila novi oblik poznat kao Vardarski stil, razvijala se i fortifikaciona arhitektura u kojoj su najznačajniji dometi manastirsko utvrđenje u Hilandaru i proširenje Beogradske tvrđave gradnjom Zapadnog Podgrađa sa pristaništem (mada ima onih koji to proširenje pripisuju Dušanu[8]).
Ženio se čak pet puta, poslednji put petogodišnjom Simonidom 1299. godine. Iz tih brakova je imao dva sina Stefana i Konstantina i dve ćerke Anu (Nedu) i Caricu (Zoricu)[3]. Iako je značajno proširio i ojačao srpsku državu i uveo vizantijsko uređenje u nju, nije uspeo da konsoliduje unutrašnje prilike u zemlji, tako da je posle njegove smrti došlo do građanskog rata[5]. Protiv njegovog zakonitog naslednika i mlađeg sina Konstantina pobunio se stariji sin Stefan (Ćorović navodi da je Konstantin bio stariji[9]), a u borbe oko prestola se uključio i Dragutinov sin Vladislav koji je prema Deževskom sporazumu iz 1282. godine trebao da nasledi Milutina[3]. Rasulo u zemlji je bilo toliko da se pojedina vlastela jednostavno otcepila (kao Branivojevići u Zahumlju[3]), a bande pljačkaša su napadale čak i povorku koja je prenosila Milutinovo telo u njegovu zadužbinu manastir Banjsku[5].
Zbog svojih zasluga za crkvu je kanonizovan dve i po godine nakon smrti i proglašen Svetim kraljem[3], a njegovo žitije je napisao njegov saradnik i kasniji arhiepiskop srpski Danilo II (13241337)[3].

Sadržaj/Садржај

[sakrij/сакриј]

Život pre dolaska na vlast (1253—1282) [uredi - уреди]



Mladi kraljević Milutin, freska iz manastira Sopoćani
Milutin je na istorijsku scenu stupio je 1267. godine, kada je njegov otac počeo da pravi planove o naslanjanju na Vizantiju i odbacivanju vazalnih odnosa prema Mađarima. On je tada započeo pregovore sa vizantijskim carem Mihajlom VIII o ženidbi njegove ćerke Ane za Milutina i o njegovom imenovanju za naslednika, umesto starijeg sina i mađarskog zeta Dragutina. Pregovori su otpočeli i na čelu vizantijske delegacije se nalazio Jovan (vaseljenski patrijarh 12751282), ali je već u samom startu došlo do razmimoilaženja u stavovima dve strane, koja je oličena u Pahimerovom zgroženom opisu srpskog dvora i Dragutinove supruge, mađarske princeze Katarine koja je sedela u staroj haljini i prela. Međutim interes obe strane bio je jači od međusobnih razlika, tako da se nastavilo sa pregovorima. Oni su se na kraju okončali neuspešno, pogotovo posle Uroševog poraza i zarobljavanja od strane Mađara u Mačvi 1268. godine. On je tom prilikom, da bi bio oslobođen, morao da Dragutina uzdigne na rang mladog kralja tj. prestolonaslednika i dodeli mu oblast na upravljanje[9].
Posle ovog poraza Srbi prilaze širokom latinskom savezu protiv Vizantije, a samog Uroša sa vlasti 1276. godine zbacuje Dragutin, pobedivši ga, uz pomoć mađarskih snaga, kod Gackog, posle čega se Uroš zamonašio, a Dragutin je postao novi kralj. Sam proces je posredno podržala kraljica Jelena koja je posle toga dobila na upravu Zetu, Trebinje, gornji Ibar i Plav, a pretpostavlja se da se slično poneo i sam Milutin i da je tom prilikom dobio određene oblasti na samostalnu upravu[3], dok je jedini koji je posle okončanja borbi ustao protiv ove odluke bio srpski arhiepiskop i Urošev prijatelj Joanikije (12721276)[2], koji se demonstrativno povukao sa svog položaja i poslednje godine proveo sa bivšim kraljem koji je umro 01.05.1277. godine kao monah Simon.

Vladavina [uredi - уреди]

Sabor u Deževi i osvajanja (1282—1292) [uredi - уреди]

Naslanjanje na Mađare, neaktivnost prema Bugarskoj u kojoj je besneo građanski rat, poraz od Vizantije i njen prodor do Lipljana stvorili su nezadovoljstvo među srpskom vlastelom prema kralju Dragutinu. Njegovu vladavinu je dodatno opterećivala pobuna i zbacivanje oca koja je smatrana nemoralnom, a presudna kap, koja je iskorišćena kao povod za sazivanje sabora, bio je Dragutinov pad sa konja pri lovu kod Jeleča početkom 1282. godine i teža povreda noge, koja ga je učinila gotovo nepokretnim na duže vreme.
Sabor srpske vlastele je sazvan u Deževi i na njemu je Dragutin predao vlast svom mlađem bratu Milutinu, dok je za sebe zadržao oblasti severno od Zapadne Morave sa Dabrom, Rudnikom i oblastima oko današnjih Arilja i Priboja[3]. Sami izvori o saboru su vrlo nejasni ne zna se šta je tačno dovelo do njega odnosno da li je vlastela primorala Dragutina na ovaj čin ili je on shvatio šta se sprema i samoinicijativno predao vlast. Takođe se ne zna sa sigurnošću ko je trebalo da nasledi Milutina, ali se smatra da je jedna od saborskih odluka bila i da Milutina nasleđuju Dragutinovi, a ne njegovi sinovi[3].
Milutin je nasledio i bratovljevo učešće u velikom savezu koji je formirao kralj obeju Sicilija Karlo I sa ciljem rušenja vizantijskog cara Mihajla VIII i obnove Latinskog carstva koje je Mihajlo srušio 1261. godine. Savez, koji je nastajao još 1267. godine kada je Mihajlo pokušao da u Urošu I pronađe saveznika, dostigao je vrhunac početkom osme decenije XIII veka kada je, posle smrti pape Nikole III (12771280) koji je podržavao Mihajla VIII i Lionsku uniju, novi papa postao Karlov čovek Martin IV (12811285). Oko Karla I u njemu su se, pored Dragutina odnosno Milutina, našli[7]:
dok je sam papa Martin dao savezu svojevrstan blagoslov, proklevši Mihajla VIII koji je prihvatio uniju kao šizmatika i zabranivši katoličkim vladarima da sarađuju sa njim. Plan je bio da Milutin i Jovan udare na Makedoniju, a da Karlo, Filip i Mlečani udare na sam Carigrad.

Osvajanja po Vizantiji [uredi - уреди]

U sklopu ovog saveza je ratna dejstva 1281. godine otpočeo Dragutin, ali su ona, posle početnih uspeha, okončana jakom vizantijskom kontraofanzivom. Iste godine kada je preuzeo vlast Milutin u saradnji sa nekadašnjim vizantijskim vlastelinom Kotanicom prodire na jug i zauzima oba (Gornji i Donji) Pologa (oblast oko Tetova), Skoplje, Ovče pole, Zletovo i Pijanec (Pijanac[10], gornji sliv Bregalnice oko današnjeg Delčeva). Paralelno sa njegovim napadima sa juga je na Vizantiju udario Jovan I Anđel koji je takođe imao početnih uspeha. Međutim, ključni faktor ove koalicije bili su Napuljski Anžujci i dok su Milutin i Jovan napredovali na Balkanskom poluostrvu, na Apeninskom je uz logističku i finansijsku pomoć Vizantije došlo 31. 03. 1282. godine do velike narodne pobune poznate kao Sicilijansko večernje, koja je dovela do proterivanja Anžujaca sa Sicilije i dolaska snaga Petra III Aragonskog (12761285) na nju, primoravši Karla I da svoje snage spremljene za udar na Vizantiju, okrene sukobu sa kraljevinom Aragon i odbranu preostalih poseda. Ovim potezom je Mihajlo VIII uspeo da uništi anžujsku Kraljevinu obeju Sicilija i trajno je onesposobi za dejstvo na Balkanu. Sa druge strane Jadrana, osvajanja su približila Milutina i Jovana i oni su iste godine učvrstili svoj savez udajom Jovanove ćerke nepoznatog imena za Milutina, koji je po stupanju na presto oterao svoju prvu suprugu Jelenu.


„Milutinova pobeda nad Tatarima“, litografija Anastasa Jovanovića (18171899) iz 1852.
Posle sloma Karlovog saveza, Mihajlo VIII se okrenuo sređivanju prilika na Balkanskom poluostrvu podigavši veliku najamničku vojsku kojom je planirao da suzbije Milutina i Jovana. Međutim na početku tog pohoda 11. 12. 1282. godine nedaleko od Rodosta (Ilaigita[10], turski naziv je Tekirdag) Mihajlo umire, a komandu nad vojskom preuzima njegov sin i naslednik Andronik II[11]. On je bez obzira na očevu smrt nastavio pohod, ali ga nije sam poveo, već je na Srbiju poslao najamljene Tatare u pljačkaški, a ne u osvajački pohod[3]. Bez obzira na to, Tatari su predstavljali ozbiljanu vojnu snagu i Milutin se povukao pred njima, a njihovi pljačkaški odredi su prodrli do Lipljana i Prizrena. Njihovo napredovanje je zaustavio nabujali Beli Drim u kome se deo vojske predvođen Črnoglavom podavio pokušavajući da ga prepliva na konjima, dok je sam vođa uspeo da ga pređe, ali je ubijen u sukobu sa srpskim odredima, a njegova glava je nataknuta na kolac i poslata Milutinu[10]. Posle toga su se drugi pljačkaški odredi povukli nazad u Vizantiju[9].
Nakon njihovog povlačenja, Milutinu se u borbi pridružuje i Dragutin sa svojim snagama i oni zajednički započinju novi prodor duboko u Vizantiju 1283. godine, dočekavši Božić kod Nasuda[10] (Nausa[12]). Njihove snage prodiru u strumsku i sersku oblast, kod Hristopolja izbijaju na Egejsko more i Svetu goru, ali te oblasti ne zauzimaju trajno, već se posle prodora povlače na zimovanje u centralnoj Makedoniji. Dragutin se posle toga vraća u svoju oblast, a Milutin naredne godine samostalno nastavlja ofanzivu. On tokom 1284. godine zauzima Debar, Kičevo i Poreč (e)[3], čime je ovladao zapadnom Makedonijom i severom današnje Albanije i pomerio granice kraljevine Srbije na jug pred vizantijska utvrđenja Strumicu, Prilep, Ohrid i Kroju[9]. Tokom ove akcije, Milutin nije samo upao u Vizantiju, već je prodro i u državu svog bivšeg tasta odnosno Tesaliju. Ovim se završavaju Milutinova trajna širenja ka jugu, svi prodori u Vizantiju koje on bude napravio posle 1284. godine postići će samo priznavanje osvajanja načinjenih tokom prve tri godine njegove vladavine.
Tokom ove tri godine osvajačkih ratova, Milutin je uspeo da promeni tri supruge. Prvo je 1282. godine po preuzimanju vlasti, svoju prvu suprugu Jelenu, koja je najverovatnije bila ćerka nekog srpskog velmože, zamenio ćerkom svog saveznika Jovana Anđela. Sa njom je dobio sina Konstantina[9], ali ju je već 1283. godine vratio ocu i oženio se rođenom sestrom mađarskog kralja Vladislava IV Kumanca i Dragutinove supruge Katarine Jelisavetom, koja je u to doba bila monahinja. U braku sa njom dobio je ćerku Zoricu[9], ali se taj brak okončao već 1284. godine, kada se Milutin oženio ćerkom bugarskog cara Georgija Tertera Anom, sa kojom je ostao u braku do 1299. godine i sa kojom je dobio sina Stefana[2][9] (drugi autori navode da je Stefan bio stariji od Konstantina tj. da je rođen u prvom Milutinovom braku sa Jelenom[1][3][11]) i ćerku Anu (Nedu).

Borbe sa Bugarima i Tatarima [uredi - уреди]

U to vreme je hrvatsko-ugarski kralj Vladislav IV predao Dragutinu na upravu Mačvu sa Beogradom i oblasti Soli i Usoru na tlu današnjih severnih delova Bosne i Hercegovine i on je u njima samostalno vladao nazivajući se sremskim kraljem. Istovremeno se kriza koju su Tatari stvorili u Bugarskoj povećavala, a jedan od njenih pokazatelja bilo je i praktično osamostaljivanje pojedinih velikaša. Tako su Drman i Kudelin Braničevsku oblast pretvorili u svojevrsno razbojničko leglo iz koga su uznemiravali susedne oblasti kojima su vladali Dragutin i kralj Mađarske Vladislav. Mađari su pokušali 1285. godine da ih suzbiju, ali su u pretrpeli poraz u Gornjačkoj klisuri u pokušaju da se probiju do Ždrela (13-{km}- jugoistočno od Petrovca [13]), u kome su se njih dvojica utvrdili. Posle njih je i Dragutin pokušao da ih suzbije, ali je i on teško poražen. O težini poraza svedoče i navodi da su bugarski velikaši posle toga krenuli u osvajačku kontraofanzivu. Njihov prodor primorao je Dragutina da pozove svog brata u pomoć i oni su se sastali u Mačkovcu na Moravi dogovorivši se o zajedničkoj akciji. Njihove združene snage slomile su otpor Drmana i Kudelina, zauzele Ždrelo, a potom i celu Braničevsku oblast sa istoimenim gradom i Kučevom koja je ušla u sastav Dragutinove države[2][9].


Vidinski Grad
Najverovatnije je zauzimanje Braničeva pokrenulo vidinskog kneza Šišmana, koji je poput Drmana i Kudelina bio tatarski vazal, da na čelu tatarskih pljačkaških odreda prodre u kraljevinu Srbiju. Oni su prodrli duboko, čak do Peći odnosno Hvosna i jedan od ciljeva im je bila i pljačkanje manastira svetih Apostola kod Peći (Pećka Patrijaršija), ali ih je u tome omela jača srspka vojska koja se iznenada pojavila sa juga i suzbila ih[9], mada Danilo Pećki u svom žitiju navodi da je Šišmanove snage odbilo Božije znamenje straha[10]. Samo datovanje ovog Šišmanovog pohoda, kao i njegovi motivi nisu poznati, ali se smatra da je do njega došlo posle 1291. godine kao reakcija na zauzeće Braničeva. Srpske snage se nisu zaustavile na zaustavljanju prodora, već su se pokrenule u kontraofanzivu i proterale Šišmanove snage do samog Vidina koji je tom prilikom zauzet, a sam Šišman se spasao prešavši u čamcu Dunav. Milutin je prvobitno planirao da poruši Vidinski Grad[10], ali je ipak prihvatio pregovore koje mu je ponudio sam Šišman rečima:
"Gospodine moj, slavni kralju, odvrati jarost gneva tvoga od mene, jer što sam učinio, prema mojim delima ovo sve dođe na mene. No neću nastaviti ka ovom da imam takvu zlu misao u srcu mome. Primi me kao jednoga od vazljubljenih tvojih, sa kletvom izrekavši, da do izdisanja moga neću više pogrešiti tvojoj volji"
Njih dvojica su sklopili mir po kome je Šišmanu vraćen Vidin i njegova oblast koju je osvojio Milutin, a on se zauzvrat oženio ćerkom srpskog velikog župana Dragoša i postao Milutinov vazal[9].


Kralj Milutin, freska iz crkve svetog Ahilija u Arilju (oko 1296. godine)
Proterivanje Drmana i Kudelina, koji su pred Srbima pobegli svom de jure suverenu tatarskom kanu Nogaju (?—1299), kao i Šišmanovo priznavanje srpske vrhovne vlasti umesto tatarske, pokrenuli su Nogaja da se okrene zbivanjima na Balkanskom poluostrvu i utvrdi svoje pozicije na njemu. On je zbog toga pokrenuo veliku vojsku ka Srbiji sa ciljem da se razračuna sa Milutinom i njegovom ofanzivom. Kralj Srbije je bio svestan Nogajeve vojne nadmoći, zbog čega mu je u susret umesto vojske, poslao poslanike da pregovaraju o sklapanju mira. Nogaj je njegove poslanike primio i saglasio se sa njima o sklapanju mira kojim je priznato uz Milutinovo obećanje da su njegove akcije protiv bugarskih velikaša bile defanzivnog karaktera i da on ne planira da se proširuje na istok na račun drugih Nogajevih bugarskih vazala. Sam kan je sa svoje strane tražio od Milutina taoce koji će garant da će se Milutin pridržavati ugovorenih obaveza, što je kralj Srbije ispunio poslavši kanu svog sina Stefana i decu svojih viđenijih velikaša, tako da je 1292. godine između njih zaključen mirovni ugovor koji su ispoštovali obojica[9]. Nogajevi motivi za sklapanje ovako povoljnog mira sa Srbijom u poziciji jasne vojne nadmoći nisu poznati, ali je najverovatnije da on sam nije bio preterano zainteresovan za Balkansko poluostrvo i širenje na njemu.

Novi napadi na Vizantiju i sklapanje mira (1292—1301) [uredi - уреди]

U doba srpskih sukoba sa Bugarima i Tatarima, na južnim delovima zapadnog Balkana došlo je do napredovanja vizantijskih snaga i potiskivanja preostalih državica na prostoru današnje Grčke. Anžujci su nastavljali svoju ofanzivnu politiku ka Vizantiji preko Filipa I Tarentskog (12941332) sina Karla II Napuljskog (12851309) koji je od 1294. godine bio nosilac prava latinskih careva i Karla Valoe, brata francuskog kralja Filipa IV Lepog (12851314). Filip je polažući prava na prostor nekadašnjeg Latinskog carstva i njegovih vazala preuzeo preostale Anžujske posede na Balkanskom poluostrvu i ženidbom sa ćerkom epirskog despota Nićifora I (12711296) ojačao svoj položaj zadobivši i gradove u Etoliji. Istovremeno je između vladara Tesalije i Epira vladala zategnutost koju su iskoristili Vizantinci i 1290. godine[7] ili oko 1295. godine[9] zauzeli Drač, čime su ponovo izbili na Jadransko more oduzevši Anžujcima značajnu bazu za operacije na Balkanskom poluostrvu. Povezivanje Epirske despotovine sa Filipom pokrenulo je 1295. godine otvoreni rat sa Tesalijom u kome je despotovina suzbijena i bila primorana da zatraži vizantijsku pomoć. Već naredne godine umiru i vladar Epira Nićifor I i Tesalije Jovan I, bivši tast kralja Milutina, a vlast u Epiru preuzima Nićiforova udovica Ana i vizantofilska struja u državi, što dodatno ojačava Vizantijske pozicije u zapadnim delovima današnje Grčke[7].


Ostaci tvrđave u Draču
Od početka Milutinove vladavine 1282. godine, srpski odredi u manjem ili većem obimu nisu prestajali da upadaju u Vizantiju i uznemiravaju njene pogranične oblasti[7]. Iako su akcije većeg obima, odnosno osvajačke prirode posustale nakon 1284. godine, Milutin se nije odrekao napredovanja ka jugu. Nakon smirivanja situacije na istočnim granicama 1292. godine i dešavanja koja su potom usledila u Epiru i Tesaliji, srpski kralj pokreće 1296. godine novi pohod na Vizantiju i tokom njega srpska vojska uspeva da zauzme vizantijski Drač[7].
Novi prodor Srba i gubitak Drača, dovode 1297. godine do velike ofanzive na Srbiju na čijem se čelu našao iskusni vojskovođa Mihajlo Glavas. Međutim i ovaj pohod nije postigao željeni uspeh, posle čega se pristupilo pregovorima o miru između dve monarhije. Vizantiji je sa jedne strane bio neophodan mir odnosno savez sa Srbijom da bi mogla da sredi prilike kako na Balkanskom poluostrvu, tako i u Maloj Aziji u kojoj su turski emirati bili u stalnoj ofanzivi, tako da je već oko 1300. godine, skoro cela Mala Azija osim većilikih, utvrđenih gradova (Nikeja, Nikomedija, Brusa, Sard, Filadelfija, Magnezija, Herakleja, Smirna, Fokeja,…) bila u njihovim rukama. Milutinu je bio potreban mir da bi mogao da sredi prilike u sopstvenoj državi, tačnije da u svoju korist reši predstojeći sukob sa bratom Dragutinom o tome ko će naslediti Milutina, pošto je prema jednoj od odredbi Deževskog ugovora to trebalo da bude Dragutinov sin, dok se Milutin spremao da svoju državu ostavi svom sinu Stefanu koji se 1299. godine[2] vratio iz tatarskog zatočeništva[7].

Pregovori sa Vizantijom i ženidba sa Simonidom [uredi - уреди]



Andronik II, freska iz manastira kod Sera
Zbog toga su 1297. godine otpočeli pregovori o sklapanju mira i savezništva, između Milutina sa jedne i Andronika II sa druge strane, koje bi trebalo da učvrsti brak srpskog kralja sa vizantijskom princezom. Na čelu vizantijskog pregovaračkog tima nalazio se Teodor Metohit koji je od početka pregovora do njihovog okončanja u proleće 1299. godine pet puta dolazio u kraljevinu Srbiju. Osnovu ugovora činilo je vizantijsko priznanje srpskih osvajanja severno od linije KrojaOhridŠtipPrilep koja su postignuta do 1284. godine kao miraza uz jednu vizantijsku princezu koja bi postala nova Milutinova supruga. Andronik II je prvo ponudio svoju sestru Evdokiju koja je bila udovica Trapezuntskog cara Jovana II (12801297). Međutim ona je odbila da se uda u jednu varvarsku zemlju[9], pa je ostala u Trapezuntu da pazi na svog sina Aleksija II (12971330), koji nije bio u dobrim odnosima sa svojim ujakom Andronikom II[9]. Njeno odbijanje je dovelo njenog brata u bezizlaznu situaciju jer je nije mogao da ispuni svoj deo već ugovorenog saveza, što je Milutin jasno naglasio da smatra uvredom i da će na nju odgovoriti ratom. Zbog toga je odlučio da srpskom kralju ponudi svoju petogodišnju ćerku Simonidu. Milutinu je na to pristao, što jasno svedoči o tome da je po sredi bio politički brak iz koga je Milutin osim vojne koristi, značajno dobijao i na prestižu[7], jer je on postao zet vizantijskog cara i prestao da bude uzurpator severne Makedonije, već njen zakoniti vladar koji je tu zemlju dobio kao miraz, što posebno ističe u svojoj povelji Hilandaru. Sam zvanični čin je obavljen na ničijoj zemlji kraj Vardara posle Uskrsa 1299. godine i tom prilikom su Vizantincima predati:
dok su Milutinu predati vizantijski taoci i mlada Simonida koju je dočekao sam Milutin kleknuvši pred njom[9]. Kraljevini Srbiji su tom prilikom priznate ranije osvojene teritorije, dok su Vizantiji vraćeni neki posedi koje je do tada kontrolisala srpska vojska, među kojima se verovatno našao i sam Drač.


Država Nemanjića, krajem XIII i početkom XIV veka: 1. Milutinova teritorija; 2. Dragutinova država; 3. Milutinova osvajanja do 1299. godine; 4. Privremeni gubitak teritorije u Humu, početkom XIV veka.
Međutim sklapanje ovakvog sporazuma, dovelo je do velikih negodovanja na obe strane, ponuda drugih susednih država da Milutina za sebe vežu rodbinskim vezama, ali su sile koje su na njega primorale oba vladara bile jače od svih tih faktora.
  • U samoj Vizantiji jak otpor braku pružala je crkva, zbog činjenice da je to Milutinu već peti brak (sam četvrti brak se smatrao teškom povredom hrišćanskog morala), kao i zbog toga što je Simonida tek dete, a on je već u svojim kasnim četrdesetim, tako da je na ovaj brak bačena anatema[3].
  • U samoj kraljevini Srbiji je postojala jaka opozicija u redovima vlastele, koja je bila protiv sklapanja mira sa Vizantijom i prekidanja ratnih dejstava koja su bila više nego uspešna i donosila joj značajna sredstva. Pored vlastele, protiv braka je bio i deo sveštenstva[9].
  • Tokom ovih pregovora, predstavnici Tesalije su pokušali da Milutina odgovore od sklapanja braka i mira sa Paleolozima, dok mu je udovica bugarskog cara Smileca (12921298) navodno ponudila da uzme nju za suprugu i sa njom Bugarsko carstvo u miraz[9].

Građanski rat sa bratom Dragutinom (1301—1312) [uredi - уреди]

Teško je sa sigurnošću govoriti o odnosima između Dragutina i Milutina, kao i o stvarima koje su dovele do krize njihovih odnosa, ali se smatra da taj odnos od početka nije bio topao i bratski, a da je najveći njihov kamen spoticanja bilo pitanje Milutinovog naslednika koje su obojica želela da reše u svoju korist, što je na kraju dovelo do otvorenog građanskog rata. Izvesno je da se pravi rat rasplamsao oko 1301. godine, ali je i pre toga bilo jasno da će do njega doći, o čemu svedoče i pomoćni odredi koje je Milutin dobio iz Vizantije 1299. godine prilikom sklapanja braka. Dragutin, sa druge strane, nije mogao da računa na podršku tazbine, pošto se Ugarska od ubistva Vladislava IV 1290. godine nalazila u građanskom ratu oko prestola u kome je i sam Dragutin aktivno učestvovao.
Kralj Milutin 1301. godine dolazi u sukob sa Dubrovačkom republikom izdavanjem naredbe da se pozatvaraju dubrovački trgovci u kraljevini Srbiji, zauzećem priobalnog pojasa oko grada sa Cavtatom i kopnenom blokadom grada. Republika svetog Vlaha je na to odgovorila zauzimanjem Mljeta, pomorskom blokadom ušća Bojane i napadom na Kotor, koji je odbijen. Tokom naredne godine otpočeli su pregovori koji su okončani 14.09. iste godine mirovnim ugovorom koji je zaključen uz posredovanje Mletačke republike koja je u to doba bila dubrovački vrhovni gospodar (do 1358. godine). Ostaje nejasan povod za ovaj sukob, koji je možda bio u vezi sa sukobom sa Dragutinom ili je pak Milutin kao vizantijski saveznik blokirao Dubrovnik kao Mletačkog vazala[9] usled tekućeg sukoba Mlečana i Vizantije, koji je proizašao iz mletačko-đenovljanskog rata (12941299), koji se te godine završio sklapanjem primirja na deset godina[7], ali je izvesno da je ovim ratom kraljevina Srbija zadobila Cavtat i priobalni pojas oko grada[14], a Mljet je ostao u njenom sastavu.
Situacija na Balkanskom poluostrvu u to doba je bila poprilično kompleksna i u gotovo svim njegovim delovima besneli su ratovi. Na njegovim zapadnim delovima su pored sukoba između Dragutina i Milutina po kraljevini Srbiji, besneli sukobi u kraljevini Mađarskoj između protivnika Karla Roberta (među kojima je bio i Dragutin) i njegovih pristalica, među kojima su se isticali Šubići koji su ga i ovenčali 1300. godine za kralja u Zagrebu, ali i u banovini Bosni između Šubića i Kotromanića tj. bogumila. Bez obzira na aktivnu uključenost u dva sukoba (borbe u Bosni i Mađarskoj), bribirski knez Pavle I Šubić (12921312) je najverovatnije oko 1304. godine pokušao da iskoristi borbu između Dragutina i Milutina i zauzme Humsku oblast. Njegove trupe su prodrle skroz do Onogošta (današnji Nikšić), a u jednoj ispravi iz te godine se njegov sin i titularni ban Bosne Mladen II Šubić (13121322) naziva gospodarem cele Humske zemlje. Međutim tokom tih borbi su Milutinove snage zarobile samog Mladena II, a uskoro je Milutinovo poslanstvo je preko Dubrovnika stiglo do Pavla u Skradin i ugovorilo njihov zajednički susret. Predmet i zaključak pregovora nije poznat, ali je izvesno da su se njih dvojica sastali u Vrulji kod Makarske[9], posle čega više nije bilo upada Šubića u Zahumlje i Mladen se opet našao na slobodi, ali ostaju nepoznati uslovi i odredbe dogovora između Pavla i Milutina[2].

Napadi Katalonske kompanije na Hilandar [uredi - уреди]

Glavni članak: Katalonska kompanija


Manastirska crkva u Hilandaru, podignuta u doba kralja Milutina
Tursko napredovanje u Maloj Aziji, dovelo je 1303. godine na Balkansko poluostrvo novu najamničku vojsku u službi Vizantije. Bili su to katalonski najamnici predvođeni Rožerom de Florom, koji su u Španiji i na Siciliji bili poznati kao almogaveri, dok su ih na Balkanskom poluostrvu jednostavno zvali Katalonci ili Katalonska kompanija. Iako su isprva uspeli da potisnu Turke, oni su se uskoro okrenuli pljačkanju i Vizantinaca da bi 1304. godine napali i vizantijsku Magneziju. U aprilu naredne godine je Rožer ubijen na dvorcu prestolonaslednika Mihajla IX čime je otpočeo rat između Vizantijskog carstva i Katalonske kompanije čijim redovima su se priključili i odredi Turaka Seldžuka željni pljačke. Tokom naredne dve godine oni su opustošili Trakiju, da bi u jesen 1307. godine preko Rodopa prešli na poluostrvo Kasandru i sa njega ugrožavali okolne oblasti, uključujući i Svetu goru[7].
Bogatstvo svetogorskih manastira je privuklo pljačkaše, a na udaru jednog njihovog odreda se našao i sam Hilandar, na čijem se čelu u to doba nalazio kao iguman Danilo, budući srpski arhiepiskop koji je na to mesto izabran po direktnoj Milutinovoj naredbi. Ovaj napad je odbijen, posle čega se Danilo odlučio da iz manastira izvuče dragocenosti i uputi se u Skoplje da Milutina izvesti o situaciji i zatraži pomoć. Milutin ga je saslušao i obezbedio mu neophodna sredstva za odbranu, tako da se Danilo posle toga vratio u manastir donoseći sa sobom kako zalihe, tako i najamnike koje je Milutin platio. Zahvaljujući njegovom povratku i snagama koje je doveo, Hilandar se spasao, pošto se duže vreme nalazio pod opsadom i kako se navodi u njegovom žitiju situacija je bila takva da su se monasi spremali na predaju. Tom prilikom su Danilove snage uspele da unište deo napadača, a potom i da odbiju nove napade koji su usledili 1308. i 1309. godine.


Ruski manastir svetog Pantelejmona na Svetoj gori
Za razliku od njega, snage Katalonske kompanije su uspele da zauzmu ruski manastir svetog Pantelejmona i spale ga, a pokušale su u proleće 1308. godine da zauzmu Solun, ali bez uspeha[2]. Iako su vođe Katalonske kompanije primile 1308. godine Teobalda Sepoa i prihvatile Karla Valou za svog gospodara, oni se nisu umešali u borbe njegovog saveza protiv Vizantije i 1309. godine su napustili Solunsku oblast, prvo ka Tesaliji, potom 1310. godine stupaju u službu atinskog vojvode Valtera od Brijena (13081311), da bi konačno 1311. godine potukli na Kefisu u Beotiji franačku vojsku i uspostavili katalonsku državu mesto franačke[7].

Savez sa Filipom i Karlom [uredi - уреди]

Karlo Valoa, brat francuskog kralja Filipa IV Lepog, je preko svog braka sa Katarinom Kurtene, unukom Balduina II, postao 1301. godine nosilac pretenzija na titulu Latinskog cara i on je u saradnji sa Filipom Tarentskim započeo stvaranje opsežnog saveza za njegovu obnovu. U njega je uspeo da 1308. godine uključi i Katalonsku kompaniju koja je trebalo da bude neka vrsta njegove invazione vojske i koja bi na taj način ispunila dogovor svog nekadašnjeg vođe Rožera de Flora o obnovi Latinskog carstva koji je on zaključio sa kraljem Sicilije Frederikom -I (12961336)[2]. Pored Karla i Filipa u savezu su se još nalazili i:
a papa Kliment{V (13051314) ga je, kao i Martin IV dve decenije ranije, podržao bacanjem anateme na vizantijskog cara Andronika II 1307. godine[7].


Bonifacije VIII prima Karla Valou (1301)
Milutin je sklapanje ovog saveza otpočeo još u leto 1306. godine, kada se preko skadarskog episkopa povezao sa Filipom Tarentskim koji je prethodne godine zauzeo vizantijski Drač. Njegovi predstavnici su se sastali sa njim 06. 08., a tokom jeseni su se dvojica vladara sastala i sklopila savez. Milutin je posle toga uputio Dubrovčanina Marka Lukareva i Kotoranina Trifuna Mikaelija u Francusku da u njegovo ime pregovaraju sa Karlom. U kraljevinu Srbiju je nakon toga stigao u uzvratnu posetu dominikanski fratar koji je u svom izveštaju sačinjenom početkom 1308. godine Milutina ocenjuje kao nepouzdanog, razvratnog i surovog, dok sa mnogo simpatija govori o katolicima naklonjenom srodniku Anžujaca Dragutinu koga naziva kraljem Srbije, dok za Milutina navodi da je kralj Raške[9]. Bez obzira na vrlo negativnu ocenu koju je dobio, Karlo je ipak 27. 03. iste godine zaključio savez sa Milutinom sa ciljem rušenja Vizantije. Odredbe tog sporazuma su još[9]:
Karlovi predstavnici su ovaj ugovor ratifikovali sa Milutinom 25.07. iste godine kod Golih Huma, dok ga je Filip IV ratifikovao tek 1313. godine[9]. Odredbu o Milutinovom prelasku u katoličanstvo, ozbiljno je shvatio i sam papa Kliment V, koji je 1308. godine poslao svoje legate u kraljevinu Srbiju da prekrste Milutina i predaju mu papsku zastavu, ali su se oni i pored dobrog prijema vratili neobavljena posla, pošto im se Milutin izgovarao da to nije u stanju da uradi u ovom trenutku zbog protivljenja svoje majke Jelene (rođena je katolikinja) i brata Dragutina (koji je važio za velikog pravoslavnog dobrotvora veoma tolerantnog prema katolicima[15], iako ima indicija da je deo svog života proveo kao katolik[2][16], koji je pred sam kraj svog života živeo isposnički, zamonašivši se pred smrt).


Kralj Milutin, detalj freske Loza Nemanjića iz Gračanice
Razlozi zbog kojih je Milutin ušao u ovaj savez nisu poznati, ali je i njemu samom bilo vrlo jasno u kakvom je stanju Vizantija po kojoj je harala Katalonska kompanija, suzbijali su je Turci u Maloj Aziji, dok je na Balkanu gubila sukob sa Bugarskim carstvom, iznurenim od tatarske vlasti, koji se okončao 1307. godine mirovnim ugovorom koji je bio nepovoljan po Vizantiju. Zbog toga mu je jasno kao isplativije rešenje delovalo približavanje Anžujcima sa kojima u savezu bi se mogao proširiti na račun Vizantije, ali bi stekao i moćnog saveznika u borbi protiv Dragutina koji je u to doba bio u sukobu sa anžujskim pretendentom na titulu kralja Mađarske Karlom Robertom. Verovatno sa tim u vezi i stoje ovakve odredbe ugovora kojim je Karlo značajno profitirao, jer su se Milutinu potvrđivale teritorije koje je zauzeo još pre dve decenije, a on je bio u obavezi da pomaže u ratu i promeni veru.
U skladu sa dogovorom, Milutin je u redovima Katalonske kompanije koja se nalazila kod Soluna regrutovao 1000 konjanika i 500 pešaka iz turskog kontigenta na čijem se čelu nalazio Melik (Melekilj[10]). On je sa njima izvršio napade ka Solunskoj oblasti, ali je bio odbijen. Međutim, uskoro se sam savez raspao sam od sebe[9]:
  • 1308. godine je umrla Karlova supruga Katarina Kurtene i sa njom su prava na titulu latinskog cara prešla na njenu ćerku Katarinu koja je bila verena za Filipa Tarentskog (u brak su stupili 1313.) [7]
  • 01.05.1306. godine gine nemački kralj Albert I (12981308) i Karlo počinje da pravi kombinacije da postane nemački car
  • 1309. godine papa Kliment -{V}- prelazi u Avinjon i baca kletvu na Mletačku republiku izbacujući je tako iz svih aktivnosti sa bilo kojim katoličkim vladarem, pa samim tim i Karlom
  • 1309. godine Katalonska kompanija je otišla u Tesaliju čime Karlo gubi vojnu silu na terenu, što se manifestovalo i odlaskom njegovog predstavnika iz njihovih redova[7]
Pretpostavlja se da je i sam Milutin već 1309. godine ponovo prešao na stranu Vizantije[9].

Pružanje vojne pomoći Vizantiji i kraj građanskog rata [uredi - уреди]

Sukob između Milutina i Dragutina, oko toga čiji će sin postati kralj Srbije, započeo je još oko 1301. godine i trajao je bez nekog većeg uspeha na obe strane. Milutin je u skladu sa svojim namerama da ga nasledi njegov sin, uzdigao Stefana, koga je oko 1297. godine oženio Teodorom, ćerkom bugarskog cara Smileca, na rang mladog kralja i 1309. godine mu dodelio na upravu Zetu. Istovremeno je, u skladu sa savezničkim odnosima sa Andronikom II, poslao vizantijskom caru vojnu pomoć za uništavanje turskog dela Katalonske kompanije koji se pod vođstvom izvesnog Halila nalazio u okolini Galipolja i pljačkao po Trakiji. Njegove, najverovatnije najamničke, snage od oko 2.000 vojnika[2], pomogle su 1312. godine vizantijskoj vojsci da ih uništi, posle čega je Andronik poklonio Hilandaru selo Kucovo[9].
Međutim, dok su Milutinove snage vodile borbe protiv Turaka u Trakiji, Dragutin je pokušao da preuzme vlast u kraljevini Srbiji. Pored svojih trupa, na njegovu stranu prešla je i Milutinova vlastela nezadovoljna njegovom miroljubivom politikom prema Vizantiji, tako da je sam kralj ostao praktično bez podrške u zemlji. Bez obzira na to, on je uspeo da preko svog prijatelja i saradnika Danila, koji je tada bio episkop Banjski, sakupi najamničku vojsku sastavljenu od Turaka, Tatara i Oseta, uz pomoć svog novca koji je sklonio u svoju zadužbinu manastir Banjsku, a koji mu je dopremio Danilo. Uz pomoć ovih snaga Milutin je uspeo da odbije napade, posle čega se u sukobe umešala Srpska pravoslavna crkva koja je otpočela posredovanje među braćom. Njihovim posredovanjem okončani su sukobi i među braćom je zaključen mir, o čemu je u ime obojice i sabora vlastele vizantijskog cara izvestio tadašnji iguman Hilandara i kasniji srpski arhiepiskop Nikodim (13171324)[9]. Prema postignutom sporazumu, obnovljene su odredbe Deževskog sporazuma o tome da Dragutinov sin Vladislav (pošto je Urošica umro oko 1306. godine[1]) nasleđuje Milutina posle njegove smrti, Dragutinu je vraćen i Rudnik sa okolinom, pošto ga je 1302. godine[13], tokom građanskog rata, zauzeo Milutin[3], a manastir Banjska je uzdignut na nivo povlašćene igumanije u povelji koju su izdala i potpisala oba kralja[9].

Poslednje godine i sukob sa kraljevinom Ugarskom (1312—1321) [uredi - уреди]

Posle uspešnog uništenja turskih pljačkaša na Balkanskom poluostrvu, uz srpsku pomoć 1312. godine, Andronik II je 1313. godine ponovo zatražio Milutinovu pomoć i to protiv Turaka koji su u Maloj Aziji ugrožavali Brusu i Nikeju. Srpski kralj se ponovo odazvao njegovom pozivu, iako je nepunu godinu dana ranije umalo izgubio presto zbog toga. Tom prilikom on je podigao veliku vojsku na čije čelo je postavio velikog vojvodu Novaka Grebostreka. Srpska vojska je tokom 1313. godine operisala, kao zasebno odeljenje uz vizantijsku, po Maloj Aziji i uspešno je potisnula Turke o čemu, pored zapisa Danila Pećkog, svedoči i ktitorski natpis na manastirskoj crkvi svetog Đorđa u Starom Nagoričinu na kome stoji da u to leto kralj izbi Turke[9], kao i podizanje srpskog manastira svetih Arhangela u Jerusalimu u čast tih pobeda[2].


Kraljica Jelena i njen sin kralj Milutin, freska iz Gračanice (1324.)
Milutinova majka, kraljica Jelena Anžujska koja je, od Dragutinovog svrgavanja kralja Uroša I 1276. godine, upravljala Trebinjem i okolinom umrla je 08.02.1314. godine u svom dvoru u Brnjacima[3], zamonašivši se pred smrt u Skadru kao pravoslavka[9]. Njeno telo je iz njenog dvora po zimi preneto i sahranjeno u njenu zadužbinu, manastir Gradac, a njene posede je preuzeo Milutin[9].

Pobuna Stefana Dečanskog [uredi - уреди]

Provizantijska politika kralja Milutina izazivala je jasno nezadovoljstvo među vlastelom koja je 1312. godine listom prešla na Dragutinovu stranu kada ga je napao. Naredne godine ih je Milutin mobilisao i poslao u borbu za vizantijske interese na prostoru Male Azije. Već 1314. godine buknula je nova pobuna na čijem se čelu našao Milutinov sin i nekadašnji prestolonaslednik Stefan koji je kao mladi kralj upravljao Zetom. Tačan razlog za Stefanovu pobunu nije zabeležen, ali se smatra da je on rešio da se oružjem izbori za ono što je smatrao da mu pripada tj. kraljevski venac[3][9][11], pošto je obnovom Deževskog ugovora 1312. godine Dragutinov sin Vladislav postao prestolonaslednik, barem de jure. Izvesno je da mu je vlastela dala neku vrstu podrške za tako nešto, a sigurno da je računao da će ga podržati, kao što su pre samo dve godine podržali njegovog strica, jer razlozi njihovog nezadovoljstva Milutinovom vizantofilskom politikom nisu nestali, čak naprotiv, oni su se povećali slanjem samih vlastelina da se sa svojim snagama bore za Vizantiju.
Iako je pobuna imala sve izglede da uspe, to se ipak nije dogodilo. Izgleda da je Milutin naslutio šta se dešava i pokušao da započne pregovore sa Stefanom, ali ih je ovaj odbio i podigao se na oružje. Međutim, Milutin je, sudeći prema izvorima, uspeo mnogo brže da okupi vojsku i sa njom je krenuo ka Zeti na Stefana. Snaga Milutinovih trupa u odnosu na one koje je u tom trenutku uspeo da okupi njegov sin bila je drastično veća, zbog čega se on pred njima povukao sa druge strane reke Bojane i prihvatio pregovore koje mu je Milutin, ponovo, ponudio rečima[10]:
"Čedo moje milo i srdačno, zovem te, i ne odazivaš mi se. U žalosti mojoj izgleda mi da si blizu mene, no pružam ruku, i ne nalazim te. Mnoge suze čine mi slepoću, i ljutim bolom cepa mi se srce zbog tvoga razlučenja i deli me plamenovima od mnogog uzdisanja. Zar to beše čedo moje, čemu se ne nadah od tebe? No dođi, dragi sine moj, da se uteši starost moja."

On je izašao na kolenima pred oca i molio je za svoju milost, ali je Milutin bio nemilosrdan. Naredio je da se njegov sin okuje i u lancima sprovede u Skoplje. Tu je u tamnici, posle nekog vremena, po očevoj naredbi oslepljen, čime je Milutin planirao da ga onesposobi kao pretendenta na presto i eventualnog vođu nezadovoljne vlastele, pošto je prema srednjovekovnim shvatanjima kao slep bio nesposoban za upravljanje državom. Međutim, kasnije će se ispostaviti da je Stefan oslepljen samo delimično ili bolje reći privremeno, ali je to od Milutina vrlo vešto skrivao. Ne zna se kako je tačno spašen vid Milutinovom sinu i pored kraljevog naređenja, ali se pretpostavlja da je dželat potplaćen ili da je po sredi zavera protiv kraljeve odluke. Milutin je posle toga, poslao, navodno, slepog Stefana sa suprugom Teodorom i dva sina Dušanom i Dušicom u izgnanstvo u Carigrad kod svog tasta Andronika II[9].

Dragutinova smrt i aneksija njegovih poseda [uredi - уреди]



Manastir Đurđevi stupovi
Kralj Stefan Dragutin umro je 12.03.1316. godine[9][11]. On je pred svoju smrt odredio na saboru za naslednika svog sina Vladislava, posle čega se zamonašio i umro kao pravoslavni monah Teoktist, a njegovo telo je prema njegovoj želji sahranjeno u manastiru Đurđevi Stupovi koji je obnovio, a ne u njegovoj zadužbini crkvi svetog Ahilija u današnjem Arilju. Dragutinovu smrt iskoristio je njegov brat Milutin i sa vojskom upao u njegovu oblast, zaposeo Mačvu sa Beogradom, Braničevo i oblasti koje je Dragutin zadržao Deževskim ugovorom (oblasti severno od Zapadne Morave sa Dabrom, Rudnikom i oblastima oko današnjih Arilja i Priboj), dok je njegovog sina Vladislava, koji je prema odredbama Deževskog ugovora trebalo da ih nasledi obojicu, Milutin zatvorio u tamnicu[9]. Nakon ovoga je praktično kao Milutinov mogući naslednik ostao samo njegov sin Konstantin koji je kao mladi kralj i prestolonaslednik dobio na upravu Zetu[3]. Dragutinove posede na severu današnje Bosne i Hercegovine (Usoru i Soli) istovremeno je zauzeo ban Hrvatske, vladar Bosne i nekadašnji Milutinov zarobljenik Mladen II Šubić[11] u ime hrvatsko-ugarskog kraljevstva.
Već u leto 1317. godine Milutin počinje nove ratne sukobe sa Dubrovačkom republikom. Tokom njih nije bilo većih borbi i sve se mahom svelo na kopnenu blokadu grada i pljačkanje njegove okoline, a okončalo se uplitanjem Mletačke republike, kao dubrovačkog suverena i sklapanjem mira u jesen iste godine, prema kome je Milutin morao da plati ratnu odštetu[2]. Razlozi za ovaj sukob nisu poznati, ali je moguće da je Milutin pokušao da pritiskom na republiku svetog Vlaha od njih dobije udovicu bana Bosne Stefana I Kotromanića (12871314) i ćerku svog brata Dragutina Jelisavetu sa decom[9], pošto su oni, kao Dragutinovi potomci, mogli istaći svoje pravo na presto kraljevine Srbije. Ako je to i bio povod rata, oni nisu isporučeni kralju Srbije, a Jelisavetin najstariji sin je uskoro, uz pomoć Mladena II, postavljen za bana Bosne kao Stefan II (13221353).

Sukobi sa Anžujcima [uredi - уреди]

Zauzimanje većeg dela Dragutinovih poseda, dovelo je Milutina u direktan sukob sa kraljem Mađarske Karlom Robertom koji je te prostore smatrao svojim posedom, pošto su oni samo predati na upravu Dragutinu. Sam Karlo nije odmah krenuo u ofanzivu, ali je zato stvorio široku koaliciju protiv Milutina u kojoj su se od zime 1318. godine još našli i:
dok je podršku savezu davao i papa Jovan XXII (13161334)[9] koji Milutina naziva šizmatičkim nevernim Raškim kraljem[2].


„Kralj Stefan Milutin“, litografija Anastasa Jovanovića (18171899) iz 1852.
Sukobe su započeli Milutinovi upravnici Stona Branivojevići koji su napali Šubićeve posede. Moguće je da je ovo predstavljalo Milutinov napad na Mladena II kao odgovor na njegovo zauzimanje Usore i Soli, kao i podršku Dragutinovom unuku Stefanu II u banovini Bosni. Mladen je na to odgovorio uspešnim napadima i dodavanjem svojoj tituli i naziva glavni gospodar humske zemlje. Kao odgovor na to, Milutin je svojoj tituli dodao i naziv kralj Hrvatske. Bez obzira na početne uspehe, Milutin je na kraju uspeo da suzbije Mladena II i primora ga sredinom 1319. godine na zaključenje mira sa kraljem Srbije i davanje talaca (među kojima je bio i njegov rođeni brat i omiški knez Grgur) kao zalog za ispunjenje odredaba mirovnog ugovora[9].
Albanske starešine su se takođe podigle protiv Milutina, ali je njihov pokret, bez podrške Filipa Tarentskog, bio osuđen na potpunu propast, tako da je kralj Srbije čak uspeo i da ovlada nekim gradovima na prostoru današnje Albanije[11]. O svojoj snazi i državi u to doba, Milutin je ostavio zabelešku na srebrnom oltaru koji je poklonio crkvi svetog Nikole u Bariju, na kome je zabeležio da je gospodar zemlje od mora sve do reke velikog Dunava[9].
U prvoj polovini 1319. godine Karlo Robert je otpočeo svoju ofanzivu na kraljevinu Srbiju. Njegove snage su na juriš zauzele Beogradsku tvrđavu, koju je Milutin ojačavao za odbranu i spalile je, posle čega su zagospodarile Mačvom[9]. Međutim njegove trupe su nakon toga suzbijene, tako da su u zimu 1320. godine obnovljena neprijateljstva koja su na kraju okončana trajnim mađarskim zauzimanjem Mačve i Beograda od čega je stvorena Mačvanska banovina, na čije čelo je postavljen Pavle Gorjanski[2]. Pored vojnih napada, Karlo i papa su pokušali da prošire koaliciju katoličkih snaga (pošto je Mladen II potučen, a Filip Tarentski zauzet svojim problemima) pozivajući vladare Češke, Poljske, Nemačke i Koruške[2] da se priključe ratu protiv raškog nevernika[9].

Stefanov povratak i Milutinova smrt [uredi - уреди]



Freska kralja Milutina iz Bogorodice Ljeviške
Milutin je tokom 1320. godine dozvolio, na insistiranje arhiepiskopa Nikodima i svetogorskih kaluđera[9][11], svom sinu Stefanu da se vrati iz Carigrada u kraljevinu Srbiju. Tom prilikom mu je dao na upravu župu Budimlje na Limu, dok je uz sebe zadržao njegovog sina i kasnijeg cara Dušana. Iste godine su u Vizantiji otpočeli sukobi između Andronika II i unuka Andronika III (savladar 13211328, car 13281341) oko vlasti. Tokom tih zbivanja, Milutin je u Carigrad poslao kaluđera Kalinika da od vizantijskog cara zatraži povratak 2.000 kumanskih najamnika koje mu je Milutin pozajmio za borbe u Maloj Aziji. Ova jedinica je lako mogla odneti prevagu u građanskom ratu dvojice Andronika, tako da su saradnici mlađeg otpočeli pregovore o preuzimanju tih 2.000 kumanskih najamnika. Milutin je pokazao spremnost na takav dogovor, tako da je trebalo da na granici dve države dođe do susreta mladog Andronika i Milutina na kome bi se ugovorile odredbe ugovora. Međutim do susreta nije došlo, pošto su se sukobi u Vizantiji privremeno okončali sredinom 1321. godine, tako što je među dvojicom Andronika postignut sporazum kojim je mlađi postao savladar i dobio na direktnu upravu celu Trakiju i delove Makedonije[7], čime je i nestalo potrebe za angažovanjem dodatnih snaga[9].
Tokom jeseni, Milutin je iznenada doživeo apoplektički udar koji mu je oduzeo moć govora i bacio ga u postelju. Izdahnuo je 29. 10. 1321. godine u svom dvorcu u Nerodimlju, nedelju dana nakon završetka Gračanice i Andronikovog poklona u vidu manastira svetog Nikole kod Sera. Njegova iznenadna bolest i nesređeni naslednički odnosi stvorili su pravi metež u državi, tako da su pljačkaške čete napale čak i sprovod koji je prenosio njegovo bogato ukrašeno telo iz Nerodimlja u njegovu zadužbinu manastir Banjsku.


Kovčeg kralja Milutina u sofijskoj crkvi svete Nedelje
Dve i po godine posle njegove smrti, crkva ga je kanonizovala kao svetog kralja. Njegovo telo je pred Kosovski boj 1389. godine prebačeno iz Banjske u Trepču, da bi pred otomanskom najezdom 1460. godine bilo preneto u Sofiju, u crkvu svete Nedelje koja se po njegovim moštima još naziva i crkva svetog Kralja i koja ima veliki kult u bugarskom narodu. Početkom XXI veka, vođeni su razgovori o tome da se deo njegovih moštiju prebaci u obnovljeni manastir Banjsku.

Problemi oko nasleđivanja [uredi - уреди]

Iako je pred kraj svog života Milutin smatrao za svog jedinog naslednika svog sina Konstantina, o čemu svedoče portreti u Gračanici, Konstantinov novac, pominjanje na oltaru u crkvi svetog Nikole u Bariju, ali i davanje na upravu Zete (što se smatralo dužnošću prestolonaslednika), njegovo postavljanje nikada nije ozvaničeno na državnom saboru. Takav nedefinisan status je otvorio prostor da Konstantinu ospore pravo na presto još dva pretendenta:
  • njegov polubrat i Milutinov sin Stefan
  • njegov brat od strica i Dragutinov sin Vladislav


„Stefanu Dečanskom se vraća vid na krunisanju“, litografija Anastasa Jovanovića (18171899) iz 1852.
Stefan je svoje pretenzije vukao iz činjenice da je on već bio Milutinov prestolonaslednik, ali ga je Milutin nakon otvorene pobune 1314. godine razbaštinio i oslepeo. Međutim posle očeve smrti, Stefan je skinuo zavoje sa očiju i objavio da mu je sveti Nikola povratio vid i da kraljevstvo njemu pripada.
Vladislav je svoje pretenzije vukao iz odredbe Deževskog ugovora iz 1282. godine, kojim je Dragutin predao vlast Milutinu, a kojom se određuje da će Dragutinovi direktni potomci naslediti Milutina. Ovaj ugovor je prestao da važi tokom građanskog rata između Dragutina i Milutina (od 1301. do 1312. godine), ali je nakon toga obnovljen i ponovo stupio na snagu. Međutim, nakon Dragutinove smrti, Milutin je zauzeo veći deo njegovih poseda, a samog Vladislava je zarobio i bacio u tamnicu iz koje je on izašao tek kada je Milutin umro.
Stefan je zahvaljujući podršci većeg dela vlastele i crkve ovenčan za kralja 06.01.1322. godine, nakon čega je uspeo da suzbije napad Konstantina koji je iz Zete pokušao da preuzme vlast, posle čega je u povlačenju stradao ili je čak zarobljen i po Stefanovoj naredbi ubijen. Vladislav je za to vreme ovladao severnim delovima zemlje, sa čime se Stefan u prvom momentu pomirio, ali je krajem 1323. godine došlo do sukoba između njih dvojice oko Rudnika, nakon čega je Stefan uspeo da ga potisne i ovlada i njegovim delom kraljevine Srbije.
Pored njih trojice, početkom XIV veka na sceni su se pojavili još neki potencijalni Milutinovi naslednici. Kralj Srbije je održavao bliske veze sa majkom svoje supruge Simonide Irinom (Jolantom) koja je samostalno upravljala Solunom. Pošto nije uspela da nagovori Andronika -{II}- da po zapadnom običaju podeli državu njihovim sinovima, ona je počela da radi na tome da nagovori Milutina da posle svoje smrti ostavi presto nekom od Simonidine braće. Teško je reći koliko je i da li Milutin ozbiljno razmišljao o tome, ali se sa sigurnošću može reći da su Simonidina braća:
posetili kraljevinu Srbiju, ali da su odbili da vladaju takvom zemljom koja im je delovala suviše varvarska. Ovi planovi su pali u vodu nakon Irinine smrti 1317. godine.

Poreklo i porodica [uredi - уреди]

Milutin je bio sin kralja Uroša I Nemanjića i njegove supruge Jelene Anžujske, koja je bila dalja rođaka francuskog kralja Luja IX (12261270) i napuljskog kralja Karla I (12661285) iz porodice Anžujaca[3]. Pored njega, oni su imali barem još troje[1] ili četvoro[2]) dece.
Milutin se ženio pet puta i uglavnom su u pitanju bili politički brakovi. Svoju prvu suprugu, tesalsku princezu, nezadovoljni Milutin jednostavno je vratio kući. Za drugu ženu uzeo je sestru svoje snahe, Dragutinove žene, koju je zaveo kao kaluđericu. Kćeri koju je sa njom dobio dao je ime Carica. Oteravši ubrzo i nju, oženio se po treći put, ovog puta sa princezom Anom, kćerkom bugarskog cara. U braku sa njom rodio se Stefan Dečanski. Vizantijci su pokušali da ga naprave saveznikom, te mu vizantijski car nudio svoju petogodišnju (!) kćer Simonidu, objašnjavajući "da je svoju kćer prosto žrtvovao da izradi otadžbini preko potreban mir".[6] Kralj Milutin, proglasivši prethodni brak sa kraljicom Anom nevažećim, a samim tim i Stefana Dečanskog nezakonitim sinom, ženi petogodišnju vizantijsku princezu.[6]
Milutinova braća i sestre
Ime Živeo Titula Vladao/Udata za
Dragutin 12511316 kralj Srbijom (12761282) i Sremom sa Mačvom i Beogradom (12821316)
Stefan (?—?)

Brnča (?—?)
župana Đorđa
Milutinovi brakovi i supruge
Ime Živela Trajanje braka Poreklo
Jelena (?—?) 1273/12761282. Ćerka nepoznatog srpskog vlastelina
 ? (?—?) (12821283) Ćerka Jovana -{I}- Anđela (12711296), vladara Tesalije
Jelisaveta (oko 12561313/1326) (12831284) Ćerka Ištvana -{V}- (12701272) i sestra Vladislava -{IV}- Arpada (Kumanca) (12721290), kraljeva Mađarske
Ana (?—?) (12841299) Ćerka Georgija -{I}- Tertera (12801292), bugarskog cara
Simonida (1292/1293—posle 1336) (12991321) Ćerka Andronika -{II}- Paleologa (12821328), vizantijskog cara
Milutinovi sinovi i ćerke
Ime Živeo Titula Vladao/Udavana
Stefan (oko 1276.[1][3][11]/posle 1284 [2][9]1331) kralj Srbijom (13221331)
Konstantin (1282/1283—oko 1323) kralj Srbijom (-{de jure}-) (13211322)
Carica (Zorica) (1283/1284—?)
dva puta
Ana (Neda) (posle 1284—posle 1346) carica za vidinskog kneza i bugarskog cara Mihajla -{III}- Šišmana (knez oko 13131323, car 13231330)

Milutinov odnos sa Simonidom [uredi - уреди]

Glavni članak: Simonida Paleolog


„Srpska kraljica Simonida“, freska nastala oko 1320. godine, manastir Gračanica


Kralj Milutin, freska nastala oko 1320. godine, manastir Gračanica
Kralj Milutin se ženio pet puta, ali je od svih njegovih supruga verovatno najpoznatija vizantijska princeza Simonida. Iako nije uticala na državnu politiku (poput Dušanove Jelene) ili bila poznat dobrotvor, ubroja se među najpoznatije supruge srpskih vladara u srednjem veku. Kada ju je otac udao za Milutina 1299. godine da bi sklopio mir sa kraljevinom Srbijom, imala je svega pet godina, dok je njen suprug imao oko četrdeset pet (uzima se da je rođen oko 1253. godine). Vizantinac Georgije Pahimer beleži da ju je lepo dočekao:
Wikicitati „Otposlati su, dakle, sa obe strane taoci i na sredini reke Vardara razmenjeni, a pošto je Srbin predao Kotanicu i Terterovu kćer, a za uzvrat primio carevo dete, otposlato sa najvećom raskoši i pratnjom. I pošto je ohridski arhiepiskop Makarije odslužio uobičajene službe, primila je kćer uobičajene časti, a sam kralj je primio carevu kćer više nego kao suprugu. Jer, dočekao ju je blagonaklono, ne na konju kao što je običaj dočekivati, nego sjahavši kad je prilazila, to jest, kao pred gospodaricom, a ne pred suprugom.“
Sama Simonida je ostala neplodna, tako da se njen brak sa Milutinom završio bez potomstva. Ostaje nejasno da li je ona po prirodi bila neplodna ili je nešto dovelo do toga. Nićifor Grigora navodi da Milutin nije bio u stanju da se kontroliše i da je već oko 1302. godine konzumirao brak sa tada osmogodišnjom devojčicom. On navodi da je tom prilikom povredio njenu matericu i učinio je neplodnom. Neki autori odbacuju ovakve navode.[17]
Njena majka Irina (Jolanda) je od sredine 1303. godine prešla da živi u Solun i njime je praktično samostalno upravljala, nezavisno od svog supruga Andronika II, nezadovoljna zbog njegovog odbijanja da podeli državu među svojim potomcima po zapadnjačkom modelu. Njen boravak u Solunu, doveo je do njenog zbližavanja sa srpskim kraljevskim parom koji je obasipala skupocenim poklonima. Ona je pokušala da svom zetu za naslednika poturi jednog od svojih sinova i Simonidine braće, ali u tome nije uspela, mahom zbog unutrašnjih prilika u samoj kraljevini Srbiji.
Simonida je 1317. godine pokušala da se zamonaši i na taj način pobegne od zajedničkog života sa njim. Te godine je umrla njena majka i ona je otputovala u Carigrad na njenu sahranu, posle čega se zadržala u prestonici. Na kraju je Milutin poslao po nju srpsko poslanstvo koje je Androniku II jasno stavilo do znanja da će Milutin doći po svoju suprugu, ako treba i oružjem. Car ju je posle toga poslao nazad u kraljevinu Srbiju, ali je ona tokom noćenja u Seru otišla u manastir i zamonašila se. Narednog jutra se pojavila pred zaprepašćenim srpskim poslanicima u monaškoj odori. Ali tada njen brat, despot Konstantin, znajući dobro kakva bi mogla biti Milutinova osveta, "razdera sestrinu monašku rizu i predade Simonidu Srbima, bez obzira na njen plač i jauk".[6]
Simonida se posle Milutinove smrti 29. 10. 1321. godine vratila u Carigrad i zamonašila u manastiru svetog Andreja[10], pošto je navodno obećala Bogu da će mu posvetiti ostatak svog života kada je spase života sa Milutinom. Ostatak života je provela kao monahinja u Carigradu. Ne zna se kada je tačno umrla, a poslednji put se pominje 1345. godine.

Srbija kralja Milutina [uredi - уреди]



Manastir Gračanica
Tokom Milutinove vladavine kraljevina Srbija je od drugorazredne monarhije prerasla u najjaču silu na Balkanskom poluostrvu. Istovremeno, došlo je i do značajnih promena na unutrašnjem planu. Razvoj rudarstva koji je započeo sa dolaskom erdeljskih Sasa, koji su pobegli pred Tatarima, za vladavine njegovog oca Uroša -{I}-, tokom njegove vladavine je poprimio još veće razmere koje su vladaru omogućile ubiranje mnogo većih sredstava od proizvodnje rude u odnosu na prethodno doba, a najznačajnija rudarska naselja tog doba su bila Brskovo, Novo Brdo i Rudnik. Zahvaljujući tom značajnom povećanju njegovih prihoda, on je bio u stanju da drži jaku najamničku vojsku i da se na nju osloni, za razliku od svojih prethodnika koji su zavisili domaćih trupa koje je predvodila vlastela.
Istovremeno je sa izlaskom kraljevine Srbije na tzv. carigradski drum odnosno zauzimanjem delova moravske i vardarske doline došlo do razvoja trgovine i povećanja prihoda i na tom polju. Uz nekadašnje karavanske puteve koji su povezivali unutrašnjost Balkanskog poluostrva sa gradovima na istočnom Jadranu, prvenstveno Dubrovnikom, ali i Kotorom i drugima, kraljevina Srbija je sada ubirala prihode i od trgovine koja se obavljala kopnom od Vizantije i istoka sa Evropom. Glavni izvozni artikli tadašnje Srbije bili su: stoka, krzna, mlečni proizvodi i rude, dok su se najviše uvozila vina (naročito malvasija), oružje i tkanine[4].

Srebrni krstasti dinar kralja Milutina na kome su predstavljeni on (levo) i sveti Stefan (desno)
Značajna državna proširenja i povećanja prihoda omogućila su Milutinu da svoj vladarski dvor sa skromnog, na kome su ćerke stranih kraljeva prele vunu odevene u obične haljine, pretvori u raskošan i velelepan dvor po uzoru na vizantijski sa sve etikecijom, ceremonijalom i drugim karakteristikama koje su ga krasile[4]. O bogatstvu kraljevine Srbije svedoči i njegova sama pojava koju Metohit, krajem XIII veka opisuje rečima:
Wikicitati „Oko tela imao je više nakita od skupocenog kamena i bisera, koliko je god moglo da stane i sav je treptio u zlatu. Ceo dom blistaše svilenim i zlatnom ukrašenim nameštajem.“
(Teodor Metohit)
ali i činjenica da je njegova pogrebna odežda bila takva da su razbojnici otvoreno napali sprovod koji je njegovo telo nosio u Banjsku, ne bi li se dočepali tog skupocenog odela.
Međutim, Milutin nije samo dvor uredio po vizantijskom modelu, već je to učinio i sa državom. Tokom njegove vladavine se u državnu upravu unose pojedine vizantijske institucije. On uvodi u kraljevinu Srbiju nenasledni posed na korišćenje za vojničke zasluge, poznatog kao pronija. Uveden je položaj:
i drugi, čime je sprovedena vizantizacija kraljevine Srbije. Istovremeno je kralj Milutin sproveo i reformu delova zakonodavstva, o čemu svedoči i njegov unuk Dušan, pominjući u svom zakoniku zakone svetog kralja. Najznačajnija Milutinova reforma je bila reforma porote koja je postojala u srpskom narodnom pravu. Od njegovog vremena porotnici su bili iz onog staleža iz koga je bio i okrivljeni, a u slučaju da postoji spor između pripadnika različitih staleža, polovina porotnika je bila iz jednog, a druga polovina iz drugog staleža.
Na kulturnom planu je pod uticajem Renesanse Paleologa u Vizantiji, došlo do stvaranja novog stila u srpskoj arhitekturi koji je poznat kao Vardarski stil čiji su najlepši primeri podignuti u Milutinovo doba[4]:


Freska kralja Milutina sa modelom Kraljeve crkve u Studenici
Istovremeno se razvijala i književnost u kojoj je najznačajnija pojava jeromonaha Hilandara Teodosija, koji je uz Domentijana bio najznačajniji srpski pisac u srednjem veku. On je napisao novo Žitije svetog Save, kao i „žitije Petra Koriškog. Pored toga on je stvorio i šest službi i kanona koje je posvetio domaćim svecima Simeonu, Savi i Petru Koriškom, čime je postao najznačajniji srpski himnograf u srednjem veku. Pored Teodosija, u Milutinovo vreme nastaju i žitija koja će ući u sastav zbornika pod nazivom Žitija kraljeva i arhiepiskopa srpskih koji je sastavio Milutinov bliski saradnik Danilo Pećki, a dopunili su ga njegovi učenici i nastavljači. Jedino polje kulture na kome je došlo do nekog vida stagnacije je freskoslikarstvo koje u ovom periodu predstavlja samo kopiju onog koje se tada razvijalo u Vizantiji, za razliku od prethodne epohe koja je bila autentična srpska i naziva se zlatnim dobom srpskog slikarstva. Međutim i pored toga, taj period srpskog slikarstva po rečima Jovana Deretića: „…po obilju i mnogostrukosti stvaranja nadilazi sve ostale“[4].

Milutinove zadužbine [uredi - уреди]

Kralj Milutin se smatra najvećim graditeljem i donatorom srpskih crkava i manastira među Nemanjićima zbog čega ga je srpska crkva kanonizovala 1324. godine kao svetog kralja, a njegov biograf navodi da je vladao četrdeset godina i podigao četrdeset crkava[4][10]. On nije osnovao ni jedan nov manastir, jer ih je u to doba bilo dovoljno, već je obnavljao stare i mesto nekadašnjih malih i skromnih manastira podizao nove bogate i velike zadužbine. Pored sakralnih objekata u samoj kraljevini Srbiji, on ih je obnavljao i pomagao i po Vizantiji (Solunu i Carigradu), Svetoj gori, Palestini, Sinaju, pa čak i po Italiji[18].
Milutinove zadužbine

Kralj Milutin se smatra najvećim graditeljem i donatorom srpskih crkava i manastira među Nemanjićima zbog čega ga je srpska crkva kanonizovala 1324. godine kao svetog kralja, a njegov biograf navodi da je vladao četrdeset godina i podigao četrdeset crkava. On nije osnovao ni jedan nov manastir, jer ih je u to doba bilo dovoljno, već je obnavljao stare i mesto nekadašnjih malih i skromnih manastira podizao nove bogate i velike zadužbine. Pored sakralnih objekata u samoj kraljevini Srbiji, on ih je obnavljao i pomagao i po Vizantiji (Solunu i Carigradu), Svetoj Gori, Palestini, Sinaju, pa čak i po Italiji.

Zauzimanje većeg dela Dragutinovih poseda, dovelo je Milutina u direktan sukob sa kraljem Mađarske Karlom Robertom koji je te prostore smatrao svojim posedom, pošto su oni samo predati na upravu Dragutinu. Sam Karlo nije odmah krenuo u ofanzivu, ali je zato stvorio široku koaliciju protiv Milutina u kojoj su se od zime 1318. godine još našli i:
Mladen II Šubić, ban Hrvatske i de jure Karlov vazal
Filip Tarentski, gospodar Drača
albanske starešine predvođene braćom Musaki
dok je podršku savezu davao i papa Jovan XXII (1316—1334) koji Milutina naziva šizmatičkim nevernim Raškim kraljem.
Sukobe su započeli Milutinovi upravnici Stona Branivojevići koji su napali Šubićeve posede. Moguće je da je ovo predstavljalo Milutinov napad na Mladena II kao odgovor na njegovo zauzimanje Usore i Soli, kao i podršku Dragutinovom unuku Stefanu II u banovini Bosni. Mladen je na to odgovorio uspešnim napadima i dodavanjem svojoj tituli i naziva glavni gospodar humske zemlje. Kao odgovor na to, Milutin je svojoj tituli dodao i naziv kralj Hrvatske. Bez obzira na početne uspehe, Milutin je na kraju uspeo da suzbije Mladena II i primora ga sredinom 1319. godine na zaključenje mira sa kraljem Srbije i davanje talaca (među kojima je bio i njegov rođeni brat i omiški knez Grgur) kao zalog za ispunjenje odredaba mirovnog ugovora.
Albanske starešine su se takođe podigle protiv Milutina, ali je njihov pokret, bez podrške Filipa Tarentskog, bio osuđen na potpunu propast, tako da je kralj Srbije čak uspeo i da ovlada nekim gradovima na prostoru današnje Albanije. O svojoj snazi i državi u to doba, Milutin je ostavio zabelešku na srebrnom oltaru koji je poklonio crkvi svetog Nikole u Bariju, na kome je zabeležio da je gospodar zemlje od mora sve do reke velikog Dunava.
U prvoj polovini 1319. godine Karlo Robert je otpočeo svoju ofanzivu na kraljevinu Srbiju. Njegove snage su na juriš zauzele Beogradsku tvrđavu, koju je Milutin ojačavao za odbranu i spalile je, posle čega su zagospodarile Mačvom. Međutim njegove trupe su nakon toga suzbijene, tako da su u zimu 1320. godine obnovljena neprijateljstva koja su na kraju okončana trajnim mađarskim zauzimanjem Mačve i Beograda od čega je stvorena Mačvanska banovina, na čije čelo je postavljen Pavle Gorjanski. Pored vojnih napada, Karlo i papa su pokušali da prošire koaliciju katoličkih snaga (pošto je Mladen II potučen, a Filip Tarentski zauzet svojim problemima) pozivajući vladare Češke, Poljske, Nemačke i Koruške da se priključe ratu protiv raškog nevernika.
-----------------------------
Pobuna Stefana Dečanskog

Provizantijska politika kralja Milutina izazivala je jasno nezadovoljstvo među vlastelom koja je 1312. godine listom prešla na Dragutinovu stranu kada ga je napao. Naredne godine ih je Milutin mobilisao i poslao u borbu za vizantijske interese na prostoru Male Azije. Već 1314. godine buknula je nova pobuna na čijem se čelu našao Milutinov sin i nekadašnji prestolonaslednik Stefan koji je kao mladi kralj upravljao Zetom. Tačan razlog za Stefanovu pobunu nije zabeležen, ali se smatra da je on rešio da se oružjem izbori za ono što je smatrao da mu pripada tj. kraljevski venac, pošto je obnovom Deževskog ugovora 1312. godine Dragutinov sin Vladislav postao prestolonaslednik, barem de jure. Izvesno je da mu je vlastela dala neku vrstu podrške za tako nešto, a sigurno da je računao da će ga podržati, kao što su pre samo dve godine podržali njegovog strica, jer razlozi njihovog nezadovoljstva Milutinovom vizantofilskom politikom nisu nestali, čak naprotiv, oni su se povećali slanjem samih vlastelina da se sa svojim snagama bore za Vizantiju.
Iako je pobuna imala sve izglede da uspe, to se ipak nije dogodilo. Izgleda da je Milutin naslutio šta se dešava i pokušao da započne pregovore sa Stefanom, ali ih je ovaj odbio i podigao se na oružje. Međutim, Milutin je, sudeći prema izvorima, uspeo mnogo brže da okupi vojsku i sa njom je krenuo ka Zeti na Stefana. Snaga Milutinovih trupa u odnosu na one koje je u tom trenutku uspeo da okupi njegov sin bila je drastično veća, zbog čega se on pred njima povukao sa druge strane reke Bojane i prihvatio pregovore koje mu je Milutin, ponovo, ponudio rečima]:
“Čedo moje milo i srdačno, zovem te, i ne odazivaš mi se. U žalosti mojoj izgleda mi da si blizu mene, no pružam ruku, i ne nalazim te. Mnoge suze čine mi slepoću, i ljutim bolom cepa mi se srce zbog tvoga razlučenja i deli me plamenovima od mnogog uzdisanja. Zar to beše čedo moje, čemu se ne nadah od tebe? No dođi, dragi sine moj, da se uteši starost moja. ”
On je izašao na kolenima pred oca i molio je za svoju milost, ali je Milutin bio nemilosrdan. Naredio je da se njegov sin okuje i u lancima sprovede u Skoplje. Tu je u tamnici, posle nekog vremena, po očevoj naredbi oslepljen, čime je Milutin planirao da ga onesposobi kao pretendenta na presto i eventualnog vođu nezadovoljne vlastele, pošto je prema srednjevekovnim shvatanjima kao slep bio nesposoban za upravljanje državom. Međutim, kasnije će se ispostaviti da je Stefan oslepljen samo delimično ili bolje reći privremeno, ali je to od Milutina vrlo vešto skrivao. Ne zna se kako je tačno spašen vid Milutinovom sinu i pored kraljevog naređenja, ali se pretpostavlja da je dželat potplaćen ili da je po sredi zavera protiv kraljeve odluke. Milutin je posle toga, poslao, navodno, slepog Stefana sa suprugom Teodorom i dva sina Dušanom i Dušicom u izgnanstvo u Carigrad kod svog tasta Andronika II.
-------------------------
Savez sa Filipom i Karlom

Karlo Valoa, brat francuskog kralja Filipa IV Lepog, je preko svog braka sa Katarinom Kurtene, unukom Balduina II, postao 1301.godine nosilac pretenzija na titulu latinskog cara i on je u saradnji sa Filipom Tarentskim započeo stvaranje opsežnog saveza za njegovu obnovu. U njega je uspeo da 1308. godine uključi i Katalonsku kompaniju koja je trebalo da bude neka vrsta njegove invazione vojske i koja bi na taj način ispunila dogovor svog nekadašnjeg vođe Rožera de Flora o obnovi Latinskog carstva koji je on zaključio sa kraljem Sicilije Frederikom II (1296—1336). Pored Karla i Filipa u savezu su se još nalazili i:
Mlečani od 1306. godine, kada su prekinuli dvanaestogodišnje primirije iz 1302. godine
kralj Milutin od 1308. godine, prema sporazumu zaključenom kod Melena 27.03.
Vizantijski upravnici Soluna (Jovan Monomah) i Sarda (Konstantin Duka Limpidaris) koji su obećali da će priznati Karla za svog suverena
a papa Kliment V (1305—1314) ga je, kao i Martin IV dve decenije ranije, podržao bacanjem anateme na vizantijskog cara Andronika II 1307.godine.
Milutin je sklapanje ovog saveza otpočeo još u leto 1306. godine, kada se preko skadarskog episkopa povezao sa Filipom Tarentskim koji je prethodne godine zauzeo vizantijski Drač. Njegovi predstavnici su se sastali sa njim 06. 08., a tokom jeseni su se dvojica vladara sastala i sklopila savez. Milutin je posle toga uputio Dubrovčanina Marka Lukareva i Kotoranina Trifuna Mikaelija u Francusku da u njegovo ime pregovaraju sa Karlom. U kraljevinu Srbiju je nakon toga stigao u uzvratnu posetu dominikanski fratar koji je u svom izveštaju sačinjenom početkom 1308. godine Milutina ocenjuje kao nepouzdanog, razvratnog i surovog,dok sa mnogo simpatija govori o katolicima naklonjenom srodniku Anžujaca Dragutinu koga naziva kraljem Srbije, dok za Milutina navodi da je kralj Raške.Bez obzira na vrlo negativnu ocenu koju je dobio, Karlo je ipak 27. 03. iste godine zaključio savez sa Milutinom sa ciljem rušenja Vizantije. Odredbe tog sporazuma su još:
priznavale Milutinu osvojene posede (čitavu oblast između Prilepa i Proseka, Ovče Polje do Štipa, debarsku oblast do reke Maće i kičevski kraj do Hokerije, uz napomenu da sve te oblasti Milutinu donose prihod od svega 5.000 florina godišnje)
obavezivale Milutina da pređe u katoličanstvo
predviđale brak njegove ćerke Carice sa mlađim sinom Karla Valoe Karlom
Karlovi predstavnici su ovaj ugovor ratifikovali sa Milutinom 25.07. iste godine kod Golih Huma, dok ga je Filip IV ratifikovao tek 1313. godine. Odredbu o Milutinovom prelasku u katoličanstvo, ozbiljno je shvatio i sam papa Kliment V, koji je 1308. godine poslao svoje legate u kraljevinu Srbiju da prekrste Milutina i predaju mu papsku zastavu, ali su se oni i pored dobrog prijema vratili neobavljena posla, pošto im se Milutin izgovarao da to nije u stanju da uradi u ovom trenutku zbog protivljenja svoje majke Jelene (rođena je katolikinja) i brata Dragutina (koji je važio za velikog pravoslavnog dobrotvora veoma tolerantnog prema katolicima, iako ima indicija da je deo svog života proveo kao katolik, koji je pred sam kraj svog života živeo isposnički, zamonašivši se pred smrt).
Razlozi zbog kojih je Milutin ušao u ovaj savez nisu poznati, ali je i njemu samom bilo vrlo jasno u kakvom je stanju Vizantija po kojoj je harala Katalonska kompanija, suzbijali su je Turci u Maloj Aziji, dok je na Balkanu gubila sukob sa Bugarskim carstvom, iznurenim od tatarske vlasti, koji se okončao 1307. godine mirovnim ugovorom koji je bio nepovoljan po Vizantiju. Zbog toga mu je jasno kao isplativije rešenje delovalo približavanje Anžujcima sa kojima u savezu bi se mogao proširiti na račun Vizantije, ali bi stekao i moćnog saveznika u borbi protiv Dragutina koji je u to doba bio u sukobu sa anžujskim pretendentom na titulu kralja Mađarske Karlom Robertom. Verovatno sa tim u vezi i stoje ovakve odredbe ugovora kojim je Karlo značajno profitirao, jer su se Milutinu potvrđivale teritorije koje je zauzeo još pre dve decenije, a on je bio u obavezi da pomaže u ratu i promeni veru.
U skladu sa dogovorom, Milutin je u redovima Katalonske kompanije koja se nalazila kod Soluna regrutovao 1000 konjanika i 500 pešaka iz turskog kontigenta na čijem se čelu nalazio Melik (Melekilj). On je sa njima izvršio napade ka Solunskoj oblasti, ali je bio odbijen. Međutim, uskoro se sam savez raspao sam od sebe:
1308. godine je umrla Karlova supruga Katarina Kurtene i sa njom su prava na titulu latinskog cara prešla na njenu ćerku Katarinu koja je bila verena za Filipa Tarentskog (u brak su stupili 1313.)
01.05.1306. godine gine nemački kralj Albert I (1298—1308) i Karlo počinje da pravi kombinacije da postane nemački car
1309. godine papa Kliment V prelazi u Avinjon i baca kletvu na Mletačku republiku izbacujući je tako iz svih aktivnosti sa bilo kojim katoličkim vladarem, pa samim tim i Karlom
1309. godine Katalonska kompanija je otišla u Tesaliju čime Karlo gubi vojnu silu na terenu, što se manifestovalo i odlaskom njegovog predstavnika iz njihovih redova
Pretpostavlja se da je i sam Milutin već 1309. godine ponovo prešao na stranu Vizantije.