Dienstag, 30. August 2011

Kartagina

Картагина (град)

Из Википедије, слободне енциклопедије
Картагина
Остаци Картагине
Остаци Картагине
Основни подаци
ДржаваЗастава Туниса Тунис
ОснивачФеничани
Положај
Координате36°53′12″N 10°18′53″E / 36.886667, 10.314722
Картагина на мапи Туниса
Картагина
Картагина
Картагина је антички град који се налазио на северу Африке, на територији данашњег Туниса. Основали су је феничански трговци из Тира. Према предању, након смрти краља Тира Матана I, крајем 9. века п. н. е. наследио га је његов син Пигмалион. Пигмалион је био у сукобу са својом сестром, Елисом (Дидо), те је наредио да се убије њен муж, Асерба врховни Мелкартов свештеник. Елиса је побегла са својим присталицама на Кипар, и одатле на север Африке, данашњи Тунис, где јој је краљ Јарба дозволио да подигне град на површини колико се простире кожа бика. Домишљата принцеза Елиса нареди да се коже бика исече на танке траке са којима је успела да окружи једно брдо и околне земље. Тамо је основала Кварт Хадашт (феничански: Quart Hadasht), што значи "нови град", то јест Картагину, 814. пне[1].
Колонија је постала веома важна трговачка сила и ривал самим феничанским метрополама. Око овог града настало је Картагињанско царство, најважнија поморска сила на Медитерану до Пунских ратова.

[уреди] Пад Картагине

Карта Медитерана са локацијом Картагине (у близини данашњег града Тунис).
Током сталних сукоба са Римским царством и три Пунска рата, Картагина је последњи пут нападнута 149. године пре нове ере. Повод за трећи Пунски рат је била одлука Римског сената за напад. Римски сенатор Марко Порције Катон Старији је пре тога низ својих говора пред Римским сенатом завршавао чувеном реченицом лат. Ceterum censeo Carthaginam delendam esse, "Уосталом сматрам да Картагина треба да буде разорена". Пуне три године Картагина је одолевала нападима, да би на крају била побеђена и поробљена. Одлуком Римског сената сви преживели Картагињани су продати као робови и Картагина је разрушена а земља око града преорана и посута морском соли, да не би успевала вегетација. Постојала је и забрана насељавања области Картагине, која се примењивала око двеста година.

[уреди] Период под Вандалима

Вандали освајају Картагину 439. године заузимајући територије под римском влашћу. Они користе повољну стратешку позицију и врше пиратске нападе по Средоземљу. Најчувенији напад на Рим су извели 2. јуна 455. године по чему је у средњем веку усвојен израз вандализам. Консолидовањем Источног римског царства под Јустинијаном I 15. септембра 533. године, Римљани под вођством Велизара поново заузимају Картагину.

[уреди] Савремено доба

Рушевине Картагине су откривене приликом грађевинских радова на палати Председника Хабиба Бургибе, у другој половини 20. века. Данас се користе као туристичка атракција.

[уреди] Изглед града

Данашњи изглед Котона, војне луке
Две велике, вештачке луке су грађене у граду, једна за чување велике морнарице од 220 ратних бродова позната и као Котон, и друга трговачка за трговину. Унутар војне луке, која је уједно била и средиште града, налазио се вештачки оток са овалном зградом са које се могло надгледати пристаништа и бродове који прилазе граду.

[уреди] Котон

Edit-find.svgОвај чланак или поглавље не цитира изворе, тако да постоји вероватноћа да су неке информације изнете у овом чланку нетачне.
Можете помоћи Википедији уносећи одговарајуће референце.
Војна лука називала се још и Котон Картаге, била је кружног облика, а њене се контуре могу разазнати још и данас. Ископавања су показала да су Картагињани саградили стотине докова од опеке на вештачком острву кружног облика, усред здања. Бродови су се могли довући на копно за поправак. Археолози су израчунали да су у изградњи овог мамутског пројекта, Картагињани уклонили четвртину милиона кубних метара земље. Од трговачке луке је била заштићена овалним и масивним зидом те у њу није смео крочити нити један странац. Сматрано је светским чудом у доба антике, ово софистицирано здање је могло примити око 220 ратних бродова у надсвођене одељке, попут данашњих гаража. Била је то најнапреднија лука својег доба. Све је надгледавала капетанија која је била лоцирана у средишту, на вештачком острву. Од тамо су могли надгледати целу луку и обалу.

[уреди] Зидине

Град је имао масивне зидове, 37 километара дуге, дуже од других градова тога времена. Већи део зидина је био смештен на самој обали. Био је то одбрамбени систем од три дела; јарка са насипом, мањег зида и главног зида у којем је живео и део Карташке војске те коњи и слонови. И зидине Картаге су биле сматране светским чудом, те су и оне биле најсофистициранији одбрамбени систем својег времена у које су становници имали велико поверење. У правилу, вечи део зида никада није био пробијен. Град је такође имао велике некрополе и подземна гробља, сакрална подручја, тржнице, Веће старешина, торњеве, велику књижару и позориште, и био је подељен у четири стамбене површине једнаке величине са истим распоредом.

[уреди] Цитадела и остатак града

Поглед на остатке пунских грађевина на цитадели Бирса
Отприлике у средишту града налазила се висока цитадела звана Бирса, а њени се остаци могу видети и данас. Са својим великим бројем становника (500 000), Картагина је била један од највећих градова хеленистичког доба и уједно спада међу највеће градове пред-индустријске историје. Картага се може упоредити са Менхетном у Њујорку, јер је велика популација живела на релативно малом подручју. Будући да су сви желели становати унутар градских зидина, упркос растућој популацији, градске архитекте су почеле зидати апартмане и вишеспратнице. Занимљиво је да су становници Картагине, како би уштедели новац, своје куће облагали неком врстом малтера, тако да су изгледале као да су изграђене од скупоценог мермера.

[уреди] Извори

  1. ^ Vich Sáez S. La expansión fenicia. Colonización del Mediterráneo. Historia y Vida;N.444:42-9

Sonntag, 28. August 2011

Одликовање

Одликовање у Србији, у модерном смислу, први пут се појављује 1859. када је кнез Милош Обреновић установио Медаљу за приврженост. Њоме је наградио све који су му помогли да после ослобођења Србије по други пут дође на власт.

Одавање признања и захвалности за заслуге појединцима на друштвеном нивоу јавља се још у најстаријим, племенски организованим заједницама. Првобитно су то били дарови у крзну, оружју или скупоценим тканинама. У средњем веку само високи феудалци који су уживали одређене титуле и привилегије могли су бити награђени својом припадношћу одређеном реду нпр. темплара, тевтонских или касније малтешких витезова.
Отуда и сва одликовања, која настају после осамнаестог века имају средњовековно порекло. Од тог времена у већини новоформираних држава Европе и света установљено је додељивање ордена, медаље или споменице, као одличја владареве и државничке захвалности у зависности од личних заслуга појединца.

Српска одликовања, изложена у сталној поставци Војног музеја у Београду, додељивана су за храброст и самопрегор у ратовима вођеним на овом поднебљу. У мирнодопским условима добијале су их личности заслужне за развој друштва и државе, унапређење просвете, науке и стваралачких уметности. Краљевске династије Обреновића и Карађорђевића углавном су их установљавале приликом обележавања значајнијих догађаја у историји Србије, али и приликом честих одбрамбених војни којима су српска војска и народ судбински били изложени.

 
Краљ Петар I
Карађорђевић са орденом
светог Кнеза Лазара

– Први српски орден, као одликовање највишег ранга, везујемо уз кнеза Михаила Обреновића који је, поводом јубилеја пола века од Другог српског устанка, 1865. године установио спомен-одличје Таковски крст. Кнез је тако желео да награди све преживеле учеснике устанка, као и фамилије преминулих – каже Душанка Маричић, виши кустос Војног музеја.

Тада и почиње развој Таковског крста који ће се касније дефинисати као пeтостепени орден. У периоду српско–турских ратова 1876–1878. овај орден прераста у Таковски крст с мачевима који постаје статусно обележје јунака до 1903. и краја владавине династије Обреновић.

Коначно и поновно проглашење Краљевине Србије 1882, која је, подсетимо, престала да постоји крајем средњег века, а њено обнављање трајало је од Првог српског устанка, иницирало је 1883. доношење Закона о одликовањима када су основана два нова српска одличја, Орден белог орла и Орден светог Саве. Установио их је први српски краљ модерног доба Милан I Обреновић.

Орден белог орла, по мишљењу многих, једно је од најлепших српских одликовања. По закону имао је пет степена. Први, Велики крст могло је добити само пет лица; други, Велики официр носило је њих двадесет; трећи, Командир њих четрдесет; четврти, Официр добијало је сто педесет, док је орденом петог степена, Кавалиром награђивано до три стотине заслужни

х личности. Са доделом овог одликовања наставља и династија Карађорђевић, уз измену на реверсу. На њему је уместо монограма краља оснивача, уписана година обнављања Краљевине Србије. Тридесет две године после оснивања Ордена белог орла, Краљ Петар I Карађорђевић основао је, у време Првог светског рата, Орден белог орла са мачевима, који је додељиван за заслуге стечене у победама Србије.


Орден Карађорђеве звезде са мачевима IV степена


Звезда ордена светог Саве I степена



За заслуге у просвети, књижевности, цркви и лепим уметностима краљ Милан Први установио је Орден светог Саве. Орденска девиза и порука највећег српског светитеља "трудом својим све пренебрегни", уписивањем на овом одличју оваплоћује вековну, ванвременску и увек актуелну поруку светога Саве свом народу.

– Ово одличје је такође организовано у пет степена, а у Војном музеју чува се орден светога Саве првог степена којим је, за заслуге у мирнодопским условима одликован војвода Степа Степановић – подсећа виши кустос музеја.

У то време то није био као данас орден Српске цркве, већ званичан државни орден који је додељивао краљ, како из династије Обреновић, тако и из династије Карађорђевић. Као такав, уз уписану 1883. као годину оснивања уместо обреновићевског монограма на реверсу, Орден светог Саве био је актуелан све до Другог светског рата.

Поводом прославе петстоте годишњице Косовске битке 1889. установљен је Орден светог кнеза Лазара који је имао само један степен. О судбини овог династичког одликовања још увек нема поузданих података, а о његовом изгледу сведоче само портрети Обреновића и Карађорђевића који су, као краљеви и пунолетни престолонаследници, једини имали право да га носе. Идејни нацрт ордена светог Кнеза Лазара Михаила Валтровића, чува се у Историјском музеју Србије.

– Све три инсигније овог несталог ордена, једна Александра Првог Обреновића, друга Петра Првог Карађорђевића и трећа израђена по налогу кнеза Павла, коју је наручио поводом пунолетства Петра II, израђене су од злата и украшене рубинима, сафирима, смарагдима, брилијантима и бисерима – каже арх. Драгомир Ацовић, члан Крунског савета принца престолонаследника Александра Карађорђевића и председник Друштва хералдичара Србије


Крст милосрђа


Златна медаља за храброст Милош Обилић



Дана 11. децембра 1898, када се обележавало четири деценије од Светоандрејске скупштине на којој су Обреновићи сменили супарничку династију на власти, Краљ Александар Први Обреновић основао је Орден Милоша Великог. Њиме су награђивана лица с нарочитим услугама учињеним владајућој породици. Имао је највиши ранг међу одликовањима Краљевине Србије до доласка Карађорђевића на престо.

Орден Карађорђеве звезде са четири степена уз девизу "за вјеру и слободу 1804“, основао је Петар I Карађорђевић у знак сећања на Карађорђеву побуну. Од 1904. године, у којој се обележавао век од почетка Првог српског устанка, овај орден био је највише одликовање Краљевине Србије. Попут Таковског крста и Белог орла и овај орден, настао у време мира, у ратно доба постаје Карађорђева звезда с мачевима. Од 1912. и Првог балканског рата додељује се за осведочену храброст и заслуге у рату. У току Првог светског рата краљ Петар I установљава и војнички орден Карађорђеве звезде коју је додељивао подофицирима, капларима, значарима и редовима српске војске уз уписану девизу "за храброст".

Поред ордења, као одличја највишег ранга, веома важно место у систему награђивања у другим земљама, па и у Србији, имале су и медаље. Обично се њихов назив везивао уз признате врлине, достојне самог чина одликовања. Неке од медаља по својој важности и значају имале су и виши ниво од ордена. Додељиване су за храброст, јунаштво, ревносту службовању, војничко умеће и друге начине доказане оданости држави и краљу.

– Једна о најлепших и најцењенијих је медаља за храброст која носи име осведоченог јунака, Милоша Обилића. Установљена је 1913. у Другом балканском рату и имала је две класе, златну и сребрну – прича госпођа Маричић.

Споменице су почасна одликовања нижег ранга, али имају своју историјску тежину, јер се додељују о годишњицама и јубилејима свим учесницима неког догађаја.

– Једна од најрепрезентативнијих је Албанска споменица коју су носили сви они који су прешли Албанију 1915. На њој је натпис "својим ратним друговима Александар", а на реверсу је девиза "за верност отаџбини".

По завршетку Првог светског рата и оснивању Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца 1918, Србија своја одликовања уноси и у новонасталу државу. Она, уз остала у међувремену установљена, опстају као важећи симболи државничке захвалности најистакнутијим појединцима све до Другог светског рата, када њихова додела потпуно престаје.


Орден таковског крста са мачевима III степена

Samstag, 6. August 2011

Косор

Премијерка Хрватске Јадранка Косор поново је забила прст у око Србији пошто се усред Книна захвалила генералима Анти Готовони и Младену Маркачу за командовање хрватском војном акцијом „Олуја", која је довела до егзодуса више од 200.000 Срба из Крајине
Захвалница Косорове је скандалозна јер је Готовина у Хагу осуђен на 24, а Маркач на 18 година затвора управо због „Олује".
Њих двојица су 15. априла проглашени кривим за учешће у удруженом злочиначком подухвату, на чијем челу је био тадашњи председник Хрватске Фрањо Туђман, смишљеном да протера српско становништво из Книнске крајине.
- „Олуја" је била борба за слободу и правду, то је почаст бригадама, погинулима и рањенима. То је почаст Хрватској. Домовински рат је праведан, а злочиначки подухват направили су Милошевић и помагачи. Силно сам поносна што из нашег краљевског града Книна могу честитати Дан победе и домовинске захвалности свим хрватским бранитељима и свим генералима, а посебно честитам и захваљујем генералима Младену Маркачу и Анти Готовини - рекла је премијерка Косор поводом прославе 16-годишњице „Олује" у Книну.
- У срцу носимо тренутак када Фрањо Туђман подиже руке у зрак на Книнској тврђави, а наша тробојница вијори се изнад њега - додала је Косорова уз буран аплауз окупљених, којима се обратио и председник Хрватске Иво Јосиповић.
- „Олују" не славимо да бисмо славили рат већ слободу, јер то је била крвава борба за самосталност Хрватске - изјавио је Јосиповић.
Непримерено је да Косорова велича генерале које је Хашки трибунал прогласио за ратне злочинце, оцењују саговорници Пресса. Према њиховим речима, Србија би била стављена на стуб срама уколико би премијер Мирко Цветковић поступио као Косорова - захвалио се генералу Ратку Младићу, који чак, за разлику од Готовине и Маркача, још није ни осуђен.
Тома Фила, адвокат који је бранио многе хашке оптуженике, каже да је чист безобразлук то што је себи допустила Косорова.
- Жена се захваљује Готовини и Маркачу, који су осуђени у Хагу за удружени злочиначки подухват с намером протеривања Срба из Крајине. И то у Книну, на месту злочина. Страшно! Замислите да се председник Борис Тадић захвали Ратку Младићу, Горану Хаџићу или да премијер Мирко Цветковић у Приштини изрази захвалност Слободану Милошевићу или генералима Павковићу, Ојданићу и осталима који су осуђени за удружени злочиначки подухват за злочине на Косову. Био би то међународни скандал неслућених размера - коментарише Фила.
Председник Коалиције избегличких удружења из Хрватске Миодраг Линта каже да је, у најмању руку, непримерено да Косорова велича Готовину и Маркача.
- Председница хрватске владе, чији је циљ да Хрватска 2013. уђе у ЕУ, не прихвата европске вредности. Брисел би морао да реагује, Хрватска не заслужује чланство у ЕУ! - подсећа Линта.
с
Црни биланс „Олује":
- на Србе је кренуло 138.500 припадника Хрватске војске, МУП-а и ХВО. Супротставило им се 31.000 војника РСК
- протерано је око 200.000 Срба
- спаљено 22.000 српских кућа и других објеката, при чему нису поштеђени ни црквени, историјски и споменици културе
- погинуло је и нестало 1.960 Срба, од којих је 1.192 цивила. Готово половина била је старија од 60 година, а међу жртвама су и 534 жене и 19 малолетних, међу којима је деветоро деце
- дневно је убијано по 68 Срба
- без родитеља је остало 1.772 деце
- после „Олује" у РСК је остало мање од 8.500 Срба
- још се трага за 1.011 несталих Срба
Палма: ЕУ да стопира чланство Хрватске
Градоначелник Јагодине Драган Марковић Палма поручио је да би ЕУ требало да стопира пријем Хрватске у своје чланство.
- Хрватској није место у ЕУ све док слави највећи геноцид од Другог светског рата. Брисел треба да стопира улазак Хрватске у ЕУ, не зато што Хрватска не поштује српске жртве, већ зато што не поштује пресуду Хашког трибунала којом је утврђено да је операција „Олуја" била удружени злочиначки подухват. То би било исто као када би Србија славила датум у коме је страдао неки други народ - рекао је Марковић за Пресс.